Marta 2018, direktorka MMF-a posetila je Argentinu i bila ushićena reformama koje je sprovodila vlada Mauricija Makrija. Kristin Lagard je tom prilikom izjavila da su ekonomske reforme predsednika Makrija neverovatno uspešne. Samo tri meseca kasnije pokazalo se da je direktorka MMF-a spektakularno promašila u svojoj proceni stanja argentinske ekonomije.
Juna 2018. Argentina se našla na pragu bankrota i bila je prisiljena da zatraži pomoć MMF-a u visini od 50 milijardi dolara. Septembra iste godine paket pomoći je uvećan za dodatnih 7,1 milijardi. Ovaj finansijski paket, formalizovan kroz trogodišnji stend-baj aranžman, najveći je u dugoj istoriji MMF-a.
MAKRI KAO LAŽNI SPASILAC
Do Makrijevog dolaska na vlast Argentina je pokušavala da vodi nezavisnu ekonomsku politiku boreći se protiv finansijskih lešinara koji su, uz pomoć njujorškog sudije Tomasa Griese, besramno čerečili Argentinu. (Priča je mučna i prekomplikovana da bi stala u ovu kolumnu.) U tom „suverenističkom“ periodu svetska finansijska tržišta su bila zatvorena za Argentinu. Država je kuburila sa inflacijom, pezos je bio pod stalnim pritiskom, ali Argentina je ostala na nogama i čak zabeležila solidne ekonomske rezultate. Naravno, Kristina Fernandez je rutinski kritikovana, lepljena joj je etiketa populiste, kako se to već rutinski radi sa onima koji bi da vode politiku koja nije u skladu sa interesima finansijskih i političkih moćnika.
Makri je na mesto predsednika Argentine došao decembra 2015, obećavši da će od Argentine napraviti „normalnu zemlju“, da će rešiti problem inflacije i stabilizovati pezos. Poslovna javnost i svetski finansijski centri bili su u ekstazi. Na čelo Argentine je došao reformista protržišne orijentacije, a protržišni reformisti su heroji novog vremena, pa čak i onda, kada im se kao Makriju, ime pojavi u čuvenim „panamskim papirima“.
Makri i njegov tim su od samog starta imali fantastične reformske ideje. Najveća od njih, sasvim bukvalno, bila je da Argentina već u aprilu 2016. obori svetski rekord u jednokratnom zaduživanju (za zemlje u razvoju). Prodajom dolarskih obveznice različitih ročnosti Argentina je u jednom danu povećala svoj spoljni dug za 16,5 milijardi dolara. Troškovi zaduživanja su bili ogromni i, u zavisnosti od ročnosti obveznica, kretali su se između 6,25 i osam procenata godišnje. Ali tu nije bio kraj – protržišni reformisti su odmah najavili da imaju još veću ideju i da će vrlo brzo pozajmiti dodatnih 30 milijardi dolara.
Iz ugla zdravog ekonomskog razuma ovi potezi su bili sumanuti, ali su uprkos tome naišli na opšte oduševljenje u svetskim finansijskim krugovima. Nije ni čudo. Ako se od Argentine mogu naplatiti tri do šest puta veće kamate nego od američke države, zar to nije razlog da se investitori raduju? Ako finansijski konsultanti mogu uzeti debele provizije koje uvek prate emitovanje obveznica na međunarodnom tržištu, zar to nije razlog da se svako suludo zaduživanje ohrabruje – što luđe, to bolje?
SRLjANjE U BANKROT
Dok su protržišni reformisti povlačili svoje reformističke poteze, argentinska ekonomija je srljala prema bankrotu. Inflacija je daleko prevazišla stope iz perioda Kristine Fernandez. U poslednjih 12 meseci inflacija je prešla 50 procenata, dok su kamatne stope na pezose u zoni od oko 70 procenata. Kada je Makri došao na vlast za dolar se moglo dobiti oko 10 pezosa, dok se danas može dobiti oko 44. Spoljni dug je povećan za oko 100 milijardi dolara. Argentinska država je danas, posle Venecuele, najrizičniji međunarodni dužnik. Nema nikakve dileme da su Makrijevi rezultati neuporedivo gori od rezultata Fernandezove, i da tu ne pomažu jeftini izgovori da su za sve krivi „oni pre nas“.
Argentinu čekaju novi predsednički izbori u oktobru ove godine. Ako ne bude osuđena za korupciju, stvarnu ili navodnu, i/ili ako joj se ne zabrani učešće na izborima u oktobru, Kristina Fernandez bi se ponovo mogla pojaviti na političkoj sceni, ovoga puta kao kandidat za potpredsednika. Ova najava je zabrinula svetske finansijere koji svom snagom i uticajem navijaju za Makrija. Kako je moguće da centri moći podržavaju čoveka koji je Argentinu doveo do bankrota?
Odgovor je jednostavan. Postoji strah da bi Fernandezova mogla odmah da stopira otplatu argentinskih dugova i zatraži njihov reprogram. Za razliku od nje, Makri bi verovatno pokušao da još koju godinu cedi Argentinu na radost kreditora, pa bi tek nakon toga zatražio reprogram do koga svakako mora doći.
Tobožnji protržišni reformisti koji zadužuju svoju zemlju i guraju je u čeljusti kreditora, uvek će imati snažnu podršku MMF-a i međunarodnih finansijera, uprkos pustoši koju iza sebe ostavljaju. Što je pustoš veća, to su aplauzi gromkiji – u Argentini, Rusiji ili Srbiji, svejedno.
Izvor Politika/nkatic.wordpress.com
