Ulazimo u bipolarnost sa fusnotom (1)

Ušli smo u američko-kinesku bipolarnu borbu. Ali to je bipolarnost sa fusnotom – u fusnoti piše: „Rusija“

Pre nego što se neko prihvati posla sastavljanja velike strategije za Sjedinjene Države, morao bi najpre da bude u stanju da razume svet u kojem Amerika funkcioniše. To možda zvuči jednostavno, ali prokletstvo Vašingtona je u pretpostavci znanja tamo gde znanja zapravo ima sasvim malo. Velike ideje i planovi su bezvredni ako ne postoji svest o realnosti na terenu nekolicine kontinenata, i sposobnost da se one ugrade u šablon baziran ne samo na istorijskom iskustvu Amerike, nego i drugih. Stoga nastojim da pristupim velikoj strategiji ne sa pozicija Vašingtona, nego sveta, i to ne kao politikolog ili akademik, nego kao novinar sa preko tri decenije iskustva u izveštavanju iz celog sveta.

Nakon što sam izveštavao iz Trećeg sveta tokom Hladnog rata i posthladnoratovskih šokova koji traju do danas, zaključio sam da, uprkos tvrdnjama sa kurseva postkolonijalnih studija koji dominiraju univerzitetskim kampusima, i dalje živimo u imperijalnom svetu (funkcionalno gledano). Imperija je, u jednom ili drugom obliku, večna – čak i pošto su evropske kolonije s početka modernog doba otišle u prošlost. Tako se nameće pitanje: koje su konture trenutnog imperijalnog doba koje utiču na veliku strategiju Sjedinjenih Država? I jednom kada se te konture iscrtaju, kakvom bi velikom strategijom Amerika trebalo da odgovori? Potrudiću se da odgovorim na oba pitanja.

Imperija, odnosno njen ekvivalent koji se definiše kao „velika sila“, mora da ostavlja utisak večitosti: to je ideja, usađena u umove lokalnih stanovnika, da će imperijalnog autoriteta uvek biti i da on neodoljivo izaziva povinovanje njegovoj vlasti i uticaju. Gde god da sam putovao po Africi, Bliskom istoku i Aziji tokom Hladnog rata, američki i sovjetski uticaji su se tretirali kao permanentni, neupitni za sva vremena, ma kako bili arogantni i opterećujući. Kakvo god da je bilo činjenično stanje, takva je bila percepcija. A nakon što se Sovjetski Savez raspao, američki uticaj je jedno vreme i dalje bio tretiran kao podjednako permanentan. Nemojmo se zavaravati: Amerika je, od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do druge decenije 21. veka, bila imperija po svemu osim po imenu.

To više nije slučaj. Evropski i azijski saveznici sada, sa dobrim razlogom, dovode u pitanje postojanost Amerike. Nove generacije američkih lidera, sudeći po kurikulumima liberalnih nauka na univerzitetima, više se ne obrazuju na način koji bi ih činio ponosnim na prošlost i tradicije njihove zemlje. Slobodna trgovina, na kojoj su liberalne pomorske imperije često počivale, biva napuštena. Urušavanje Stejt departmenta – koje traje od kraja Hladnog rata – briše glavni alat američke moći. Moć nije samo ekonomska i vojna – ona je i moralna. I tu ne mislim na humanitarni aspekt, koliko god on bio neophodan američkom brendu. U ovom slučaju mislim na nešto čvršće – na pouzdanost naše reči u umovima naših saveznika. Ta predvidivost je nestala.

SVET PO KINESKOJ MERI
Za to vreme, dok jedna takoreći imperija propada, druga dolazi na njeno mesto. Kina nije izazov sa kojim se suočavamo – izazov je novo kinesko carstvo. To je carstvo koje se od plodne kolevke naroda Han proteže na zapad, preko muslimanske Kine i Centralne Azije do Irana; i od Južnog kineskog mora, preko Indijskog okeana do Sueckog kanala, istočnog Mediterana i Jadranskog mora. To je imperija bazirana na putevima, prugama, energetskim cevovodima i lukama za robne kontejnere čije kopnene reflektuju puteve srednjovekovnih dinstaija Tang i Juan, a pomorske rute puteve dinastije Ming koja je vladala u poznom srednjovekovlju i ranoj moderni. Kako je Kina u procesu izgradnje najveće kopneno stacionirane mornarice u istoriji, srce ove nove imperije biće Indijski okean, kao globalna energetska raskrsnica koja povezuje ugljovodonična polja Bliskog istoka sa konurbacijama (region nastao spajanjem više gradskih oblasti, odnosno policentrična urbana aglomeracija, prim. prev.) srednjih staleža u Istočnoj Aziji.

Ovo novo „Carstvo Indijskog okeana“ je potrebno videti da bi se poverovalo u njega. Pre deset godina proveo sam nekoliko godina posećujući ove kineske luke u nastajanju, u doba kada je malo ko na Zapadu obraćao pažnju na njih. Putovao sam u Gvadar, u turobnoj pustinji Baludžistana koji je deo Pakistana oslonjen na Persijski zaliv. Tamo sam video kako tehnološki najsavremeniji lučki kompleks izranja iznad tradicionalnog seoceta (Kinezi sada razmatraju izgradnju mornaričke baze u obližnjem Džavaniju, što bi im omogućilo da stignu do Ormuskog tesnaca). U Hambantoti (Šri-Lanka) sam posvedočio tome kako stotine kineskih radnika bukvalno pomeraju obalu dublje u unutrašnjost ostrva, a armije kamiona su odnosile zemlju. Dok američki mostovi i pruge venu, kucnuo je veliki istrorijski trenutak da kineski civilni inženjeri pokažu šta znaju. Kina je prešla put od izgradnje luka, preko toga da drugi upravljaju njima nakon što su bile sagrađene, do toga da sada konačno sama preuzima upravljanje. Sve je to deo procesa koji asocira na rane dane britanske i holandske Istočnoindijske kompanije u istim tim vodama.

Svečano spuštanje prvog kontejnera iz luke Gvadar na kineski trgovinski brod nakon zvaničnog otvaranja Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora u okviru Inicijative pojas i put, 13. novembar 2016. (foto: Rojters/Karen Firouz)

Novinski izveštaji govore o tome kako su neki od ovih projekata u zastoju, ili da su zaglibili u dugove. To je tradicionalno kapitalistički stil posmatranja stvari. Sa merkantilističkog i imperijalističkog stanovišta, ovi projekti savršeno imaju smisla. Na neki način, novac zapravo uopšte ne napušta Kinu: kineska državna banka pozajmi novac za projekat izgradnje luke nekoj zemlji, koja potom angažuje kineske državne radnike, koji angažuju kinesku logističku kompaniju, i tako dalje.

Geografija i dalje ima presudnu ulogu. A kako je Indijski okean povezan sa Južnim kineskim morem preko moreuza Malaka, Sunda i Lombok, kineska dominacija Južnim kineskim morem je krucijalna za Peking. Kina nije odmetnička država, a kineske pomorske aktivnosti u Južnom kineskom moru savršeno imaju smisla ako se imaju u vidu njeni geopolitički i, da, imperijalni imperativi. Ne samo da Južno kinesko more otključava Indijski okean za Kinu, nego dodatno smekšava Tajvan i kineskoj mornarici pruža širi pristup širem Pacifiku.

Južno kinesko more predstavlja jednu geopolitičku granicu šireg sveta Indijskog okeana, dok Bliski istok i Rog Afrike predstavljaju drugu. Pokojni Zbignjev Bžežinski je jednom mudro rekao da stotine miliona muslimana ne žude toliko za demokratijom koliko za dostojanstvom i pravdom, što su stvari koje nisu nužno sinonim za izbore. Suština „Arapskog proleća“ nije bila demokratija – radilo se prosto o krizi centralnog autoriteta. Činjenica da su sterilni i korumpirani autoritarni sistemi bivali odbačeni uopšte nije značila da su ova društva bila institucionalno spremna za parlamentarne sisteme: o tome svedoče Libija, Jemen i Sirija. Što se Iraka tiče, on je pokazao da se ispod ljušture tiranije nije nalazio kapacitet za demokratiju, nego vakuum anarhije. Režimi Maroka, Jordana i Omana pružaju stabilnost, legitimitet i dozu pravde i dostojanstva o kojim je govorio Bžežinski, upravo zato što su to tradicionalne monarhije, sa par ofucanih demokratskih zakrpa. Tunižanska demokratija je i dalje fragilna; što dalje putujete od prestonice Tunisa ka zapadnim i južnim krajevima zemlje, to ona (demokratija) postaje fragilnija.

Ovo je svet skrojen za Kineze, koji ne drže moralistička predavanja o tipu vladavine koji bi određena zemlja trebalo da usvoji, nego nude motore ekonomskog razvoja. Za pametne, globalizacija se uglavnom svodi na pomorski transport kontejnera sa robom – a to je ekonomska aktivnost u kojoj su Kinezi postali majstori. Kineska vojna baza u Džibutiju je bezbednosno čvorište na petlji luka koja se proteže istočno ka Gvadaru u Pakistanu, južno ka Bagamoju u Tanzaniji i severozapadno ka grčkoj luci Pirej. Sve to, zauzvrat, pomaže kineskoj trgovini i investicijama da se ušanče širom Bliskog istoka, Istočne Afrike i istočnog Mediterana. Džibuti je praktično diktatura, Pakistan je u realnosti država kojom upravlja vojska, Tanzanija je sve autoritarnija, a Grčka predstavlja loše institucionalizovanu demokratiju koja je sve otvorenija za Kinu. Ovo je u velikoj meri pravo lice sveta na prostoru između Evrope i Dalekog istoka. Kinesko carstvo, neopterećeno misionarskim impulsom koji dugo dominira američkom spoljnom politikom, dobro je pozicionirano da se sa njim uhvati ukoštac.

KULT PREDAKA
Što se tiče same Kine, tu imamo posla sa jedinstvenim i veoma moćnim kulturnim organizmom. Američka spoljnopolitička elita ne voli da govori o kulturi jer se kultura ne može kvantifikovati, a u ovom dobu ekstremne personalne osetljivosti, ono što se ne može kvantifikovati ili obrazložiti fusnotom je potencijalno radioaktivno. Ali bez diskusije o kulturi i geografiji ne mogu se razumeti međunarodni odnosi. Zaista, kultura nije ništa manje nego ukupna suma iskustava velike grupe ljudi koji nastanjuju isti geografski predeo stotinama ili hiljadama godina.

Svako ko putuje u Kinu, ili je makar pažljivo prati, uviđa nešto što poslovna zajednica intuitivno bolje razume nego spoljnopolitička zajednica: razlog što je u Kini tanka linija između javnog i privatnog domena nije samo to što je ova zemlja diktatura, nego što postoji veća kohezija vrednosti i ciljeva među Kinezima nego što je to slučaj kod Amerikanaca. U Kini se nalazite unutar tradicionalnog mentalnog vrednosnog sistema. U tom sistemu, sve oblasti nacionalne aktivnosti – komercijalna, sajber, vojna, politička, tehnološka, obrazovna, itd – deluju skladno ka istom cilju, pa tako kompjutersko hakovanje, špijunaža, izgradnja luka i ekspanzija, kao i kretanja mornarice i ribolovne flote, nastupaju koordinisano. Unutar tog sistema, konfučijanstvo i dalje pruža poštovanje za hijerarhiju i autoritet kod svakog pojedinačnog Kineza, dok se američka kultura sve više svodi na demontažu autoriteta u korist posvećenosti individui. Konfučijanska društva obožavaju stare ljude, zapadna društva obožavaju mlade ljude. Nikako ne bi smeli da zaboravimo sledeće reči Solženjicina: „Deca pretvorena u idole preziru svoje roditelje, a kada malo ostare krenu da maltretiraju zemljake. Plemena sa kultom predaka su opstala vekovima. Nijedno pleme ne bi opstalo dugo sa kultom mladosti“.

Kinezi se obrazuju na temeljima nacionalnog ponosa, što je praksa koja je sve više suprotna onom što se trenutno dešava u našim školama i univerzitetima. A Kinezi su izuzetno efikasni, i gotovo manično posvećeni detaljima. Pojedinci su svakako konkretniji od mase. Ali to ne znači da nacionalne odlike jednostavno ne postoje. Leteo sam po Kini domaćim avio prevoznicima sa većom ležernošću i udobnošću nego što bih ikada mogao da zamislim u Americi i na američkim aerodromima. Da i ne pominjem kineske super brze vozove.

Centar za održavanje super brzih vozova u kineskom Vuhanu

Naravno, postoji čitav niz političkih i društvenih tenzija unutar Kine. A nemiri koje vidimo kod srednje klase u današnjem Brazilu i ostatku Latinske Amerike bi mogli da budu prethodnica onome što ćemo gledati u Kini tokom 2020-ih, što bi podrilo „Pojas i put“ i čitav kineski imperijalni sistem. Prezadužena kineska ekonomija možda ide ka grubom, umesto mekom sletanju, uz sav propratni unutrašnji haos koji bi to podrazumevalo. Imam realne sumnje u održivost kineskog političkog i ekonomskog modela. Ali poslednje što bi američki kreatori politike i stratezi trebalo da pretpostave je da smo mi nekako superiorniji od Kineza, ili još gore: da smo mi predodređeni na uspeh, a da oni nisu.

Ušli smo u dugotrajnu borbu sa Kinom za koju možemo samo da se nadamo da neće postati nasilna na pojedinim čvorištima. A mogla bi postati opasnija upravo zato što bi u Kini moglo da dođe do unutrašnjeg slabljenja usled ekonomskih potresa, što bi njeno rukovodstvo podstaklo da u pomoć prizovu nacionalizam. Bila bi to borba (ili rat) za integraciju, umesto za separaciju. Tokom ljudske prošlosti, ratovi su podrazumevali da se vojska sa jednog mesta i vojska sa drugog mesta sretnu negde na pola puta kako bi zapodenule boj. Međutim, u sajber eri, svi operišemo unutar iste operativne sredine, pa kompjuterske mreže mogu da se međusobno napadaju, a da se vojske nikada ne sretnu, niti da krv bude prolivena. Ruski pokušaj uticaja na našu politiku je primer rata integracije, koji nije mogao da postoji pre dve decenije. Informaciona era je dodala nove mogućnosti za ratovanje, umesto da ih uskrati. Neprijatelj je udaljen samo jedan klik od nas, a ne stotine kilometara. A kako su borbenim sistemima neophodni sateliti da ih navode, svemir je sada postao domen ratovodstva, jednako kao mora i okeani kad su Portugalci i Španci otpočeli Epohu istraživanja. Svako doba ratovanja ima sopstvene karakteristike. Ratovanje je postalo manje fizičko, a više mentalno: što je jedna kultura opsesivnija, to će lakše izaći na kraj sa sajber ratovanjem sredine 21. veka. Ukoliko to deluje uvredljivo čitaocu, setite se da se budućnost nalazi u prećutanom – u onim stvarima o kojim nam je najneprijatnije da pričamo.

BIPOLARNOST SA FUSNOTOM
U funkcionalnim i istorijskim kategorijama posmatrano, ovo će biti imperijalna borba, mada će naše elite, kako one vladine, tako i one nevladine, zabraniti upotrebu ovog termina. Kinezi će imati prednost u ovoj vrsti nadmetanja jer imaju veću tradiciju izgradnje imperija nego mi, a i ne stide se toga, kao što smo mi počeli da se stidimo. Oni se otvoreno pozivaju na svoje nekadašnje dinastije i carstva kako bi opravdali ono što rade danas, dok naše elite sve manje i manje smeju da se pozovu na našu prošlost. Širenje na zapad (američkog kontinenta, prim. prev.) više nije herojska saga kakvu su pripovedali američki istoričari iz sredine 20. veka, nego se danas često predstavlja kao priča o genocidu protiv domicilnog stanovništva i ništa više od toga – iako bez osvajanja zapada nikada ne bismo posedovali geopolitički i ekonomski kapacitet da pobedimo u Prvom i Drugom svetskom ratu, ili Hladnom ratu.

Štaviše, Kinezi su demonstrirali sposobnost da se brzo prilagode, što je ključ darvinističke evolucije. Kontinuirane promene koje vrše na svom „Pojasu i putu“ su dobar primer. Kinezi imaju i sposobnije rukovodstvo od našeg. Neosporno je da su naši posthladnoratovski predsednici dramatično inferiorniji od naših hladnoratovskih predsednika u domenu strateškog razmišljanja o spoljnim poslovima. Bil Klinton se nije ozbiljno bavio spoljnom politikom, naročito na početku svog mandata. Džordž Buš mlađi je dobrim delom podbacio u ovom domenu, Barak Obama je prečesto delovao kao neko ko se izvinjava zbog američke snage, a Donald Tramp je, iskreno govoreći, od samog ppočetka bio nepodoban za bilo koju visoku funkciju. Uporedimo ih sa Trumanom, Ajzenhauerom, Kenedijem, Niksonom, Reganom i Bušom starijim.

Uporedimo, takođe, i naše posthladnoratovske predsednike sa kineskim liderom Sijem Đinpingom. Si je disciplinovan, strateški fokusiran, ne stidi se projekcije snage, inženjer po obuci, sa životnim iskustvom u provincijama svoje zemlje, i, što je možda i najvažnije, neko ko ima duboki osećaj za tragičnost, pošto je njegova porodica bila žrtva Mao Cedungove Velike proleterske kulturne revolucije. Si je čovek vrlina, u onom klasičnom makijavelističkom smislu. Može se ići i dalje i reći da kriza nije prisutna samo u američkom rukovodstvu, nego u zapadnom rukovodstvu generalno. Istinski snažne, dinamične lidere – kakve god bile njihove moralne vrednosti – pre je moguće naći izvan Sjedinjenih Država i Evrope. Navedimo, pored Sija, japanskog Šinzo Abea, indijskog Narendru Modija, ruskog Vladimira Putina ili izraelskog Benjamina Netanjahua. Svi oni su ovladali veštinom moći, konstantno su spremni da preduzimaju rizike, a na funkciji se ne nalaze samo zbog ličnih ambicija, nego zato što zapravo žele nešto da urade.

Bivši američki predsednik Barak Obama, ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping stižu na plenarnu sednicu tokom Samita APEK-a u Pekingu, 11. novembar 2014. (foto: RIA Novosti/Aleksej Družnjin)

Stoga će konkurencija između Sjedinjenih Država i Kine koincidirati sa političko-kulturnom krizom Zapada pred probuđenim Istokom. Zaista, ušli smo u američko-kinesku bipolarnu borbu. Ali to je bipolarna borba sa fusnotom – u fusnoti piše Rusija, koja uvek može da nanese značajnu štetu Sjedinjenim Državama. Međutim, dok se Rusi u našim medijima pojavljuju kao klasični loši momci, Kinezi su neprozirniji, više nalik na biznismene, što znači da dimenzije našeg nadmetanja sa Pekingom i dalje nisu dovoljno prepoznate u našim medijima.

 

Nastaviće se…

 

Robert D. Kaplan je upravni direktor za globalne analize pri Evroazija grupi. Njegova najnovija knjiga je „Povratak u svet Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor The National Interest