Кинески изазов и нова велика стратегија САД (2)

Док је за друге географија углавном била проклетство, за Америку је била благослов. Али сада Америка први пут постаје истински рањива

Нема сумње, осећај неповредивости који су Сједињене Државе уживале на крају Хладног рата и почетком глобализације је нестао. Првобитно је постхладноратовска глобализација подразумевала позападњачење света како би он усвојио управљачке праксе западног стила и такозвани амерички униполарни моменат. Сада када је овај моменат прошао, а средњи сталежи се увећали широм света у развоју – док се различите нијансе ауторитаризма такмиче са демократијом – глобализација постаје све мултикултуралнија, а Исток преузима једнаку позицију, у чему му такође помажу демографски трендови. У овој конкуренцији, Сједињене Државе греше када промовишу демократију per se. Уместо тога, требало би да промовишу грађанско друштво, без обзира на то да ли је оно демократско или просвећено ауторитарно (сетимо се либерализујућих а ауторитарних монархија Марока, Јордана и Омана, а примера има и изван Блиског истока). Хибридни режими просвећено ауторитарног модела су кроз историју били заступљенији него демократија. Штавише, из свог искуства јасно могу да кажем да људи у Африци и на Блиском истоку више брину око основног реда и физичке и економске заштите, него што брину о политичким слободама. Како је покојни либерални филозоф Исаија Берлин написао: „Од људи који живе у условима у којим нема довољно хране, топлине, крова над главом и минималног степена безбедности, не може се очекивати да их интересују слобода уговарања или штампе“.

Очигледно постоји хијерархија потреба, а флексибилан приступ разумном побољшању животних услова грађана би са наше стране требало да буде приоритет број један – иначе ће бити све теже надметати се са Кинезима. Раст средњих класа широм света ће сам по себи довести до већих захтева за демократијом: јер како се материјално стање грађана буде поправљало, тако ће они захтевати и више политичких слобода. Не морамо да форсирамо овај процес. Уколико то будемо чинили, ми ћемо бити ти који наступају идеолошки, а не Кинези, који поседују довољно цивилизацијске самоуверености и спокојности да прихвате различите политичке системе.

Међутим, чак и у најгорем издању, наш политички систем је отворен и способан за промене на начин на који Кина и – друга велика аутократска сила – Русија, нису. Свет у којем су Сједињене Државе доминантна сила ће бити хуманији, са више личних слобода, него што би то био случај у свету који предводи Кина.

САМОЗАВАРАВАЊЕ
У овом тексту сам се концентрисао на Кину јер Кина представља много јачу економију, много институционализованији политички систем и много моћнијег културног генија 21. века него што је  случај са Русијом. Стога би Кина требало да буде мерило према којем се самовреднују наши дипломатски, безбедносни и одбрамбени кругови: пуким надметањем са Кином учинићемо сопствене институције јачим. Можда је баш такво надметање једино што је у стању да продрма наше бирократије и пробуди их из текуће оронулости и пропадања. Заиста, обиље путних налога, папирологије за безбедносне пропуснице, непотребни рачуни и томе слично – све су то начини на које намерно заваравамо сами себе у тренутку док се наставља хаковање наших система. Папирологија се појављује тамо где постоји недостатак поверења; што више папирологије, то је мање поверења унутар једне бирократије. Пентагон је главни пример. Увек би требало да имамо на уму да нема те регулације или процедуре која би норматизовала здрав разум.

Једанаести септембар је могао да пружи трзај који нам је очајнички требао. Али га је администрација Буша млађег протраћила. Али чак и да није било тако, 11. септембар је, онако значајан, представљао једнократни безбедносни изазов који не може да се мери са деценијама дугим надметањем са Кином.

Борба са Кином нас може научити приоритетима, што је главна потпора велике стратегије. Један од приоритета би требало да буде ефективно извлачење са Блиског истока. Сваки додатни дан у којем значајан број трупа Сједињенх Држава проведе заглављен на Блиском истоку помаже Кини у Индо-пацифичком региону, чак и у Европи, у којој Кина ради на успостављању моћних упоришта поморске трговине у местима као што су Трст на италијанској јадранској обали и Дуизбург у Немачкој; а да и не помињемо развој дигиталне мреже 5G. Не кажем да је потребно да сутра повучемо све наше трупе са Блиског истока. Али кажем да би наш циљ требало да буде смањење нашег војног присуства, што је могуће брже и практичније, кад год и где год је то могуће.

На пример, Сједињене Државе већ две деценије без опипљивог резултата држе борбене трупе у Авганистану. Будућност Авганистана ће одлучити сукобљена етничка савезништва унутар те земље, као и сукоби на релацији између Индијаца, Иранаца, Кинеза и Пакистанаца. Индијци и Иранци ће изградити енергетски и транспортни коридор од Чехбехара у југоисточном Ирану ка северу кроз западни Авганистан и даље кроз некадашњу совјетску централну Азију. Кинези и Пакистанци ће пробати да изграде други такав коридор од Гвадара на југозападу Пакистана ка северу, паралелно са границом Авганистана, ка Кашгару у западној Кини. Нарочито је Пакистан – коме ће Авганистан увек требати као позадинска база против Индије – принуђен да се против Индије бори у Авганистану. Индија, која је у својој империјалној прошлости обухватала источну половину Авганистана, учиниће све што може да сузбије Пакистан у тој земљи. Русија, која се налази нешто северније од Авганистана, такође ће имати своју улогу јер је заинтересована за уништење радикалног ислама. Велика игра само што није почела у Авганистану, а Сједињене Државе у њој неће имати апсолутно никакву улогу – без обзира колико крви тамо пролију – јер им недостаје географска база, што значи да је за САД, кад је у питању Авганистан, мало или нимало националних интереса стављено на коцку.

Амерички маринци одају почаст страдалом саборцу у провинцији Хелманд, Авганистан, 2009. (АП/Џули Џејкобсон)

Све што можемо да урадимо је да помогнемо да се Авганистан стабилизује како би Кинези и други могли безбедније да наставе са успостављањем рударских и других активности у земљи. У сваком случају, изградња снажне централне владе у Авганистану би могла да се покаже као Сизифов посао јер иста никада није постојала у Кабулу. Овај град је традиционално функционисао као централна тачка арбитраже између разних локалних харамбаша и племенских вођа који су уживали ефективну контролу на југу Централне Азије. Извештавајући о рату против Совјета у Авганистану 1980-их, јасно сам видео како су Совјети изгубили јер им њихов муџахедински противник – шаролика гомила племенски утемељених група између којих је постојало узаврело неповерење – никада није пружио корисну тачку за напад. Неорганизованост Авганистана је сама од себе победила Совјете, исто онако како сада побеђује нас.

ИРАН, ИРАК, СИРИЈА
Иран, наравно, будући тако насељен, образован и опремљен не једном, него двема зонама богатим угљоводоницима (Персијски залив и Каспијско море), представља демографски, економски и културни организациони принцип не само Блиског истока, него и Централне Азије. Али оно што се догоди у Ирану биће последица унутрашњих процеса. Иранци имају цивилизцијску свест једнаку оној коју имају Индуси, Кинези и Јапанци. Чак и драматичне дипломатске акције Вашингтона као што је закључивање нуклеарног споразума са том земљом – да би касније исти тај договор био напуштен – могу да имају само маргинални ефекат на збуњујуће сложену политику Ирана са његових преко 80 милиона људи. Упркос периодичним уличним демонстрацијама које ће се наставити, сама институционализована снага Корпуса револуционарне гарде и других организација режима ће учинити да Иран остане можда и најстабилнија велика држава муслиманског Блиског истока.

Што се Ирака тиче, тамошње килаво кретање ка политичкој стабилности, колико год било неуредно и фрагилно, има релативно мало везе са оним што Сједињене Државе јесу или нису учиниле. Заправо, побољшање ирачке политичке ситуације се највећим делом одиграло упркос америчким потезима, а не због њих. Један амерички председник је дестабилизовао Ирак свргнућем његовог тоталитарног владара. Следећи амерички председник га је додатно дестабилизовао наглим повлачењем америчке војске. Тако је из анархије постсадамовског Ирака дошло доба тираније Исламске државе. Искуство живота под Исламском државом је било оно што је уверило многе суните да им је боље да се сврстају уз шиите уместо да буду са радикалима из својих редова. Управо је ова чињеница Ираку пружила неку дозу наде и стабилности. Истина, америчке јединице за специјалне операције су помогле умереном шиитском лидеру да порази Исламску државу. Али овај умерени шиитски лидер је потом претрпео пораз на изборима. Укратко, Ирак ће сам одлучити о својој судбини, под утицајем Ирана, те велике силе из комшилука. Амерички утицај ће остати маргиналан, без обзира да ли ћемо тамо држати трупе или не. Ово кажем као неко ко је првобитно подржавао инвазију на Ирак, због чега се сада горко кајем.

У Сирији је Башар ел Асад реконсолидовао власт у једином делу Сирије који је ултимативно битан, односно у главним популационим центрима. Израел, подупрт масивном америчком војном и екномском помоћи, биће у стању да самостално изађе на крај са иранским присуством у Сирији. Ако Руси желе да се заглибе у Сирији због својих вишедеценијских инвестиција у Асадов породични режим, нека им је са срећом. Узгред, Израел, за разлику од Сједињених Држава, има професионалан – премда проблематичан – однос са Русијом, што може да искористи за посреднички канал комуникације са Ираном. Сједињене Државе добијају јако мало тога усмеравањем времена и ресурса у Сирију.

Сједињене Државе морају да окончају своје авантуре на Блиском истоку које су отпочеле одмах након 11. септембра. Наравно, Кинези се надају да никада нећемо напустити Блиски исток. Јер ако свесно сами себе поразимо војним останком на Блиском истоку, то ће само олакшати пут Кине ка глобалној супрематији. Заиста, Кину ништа не би обрадовало више него рат између Америке и Ирана. Кина је већ сада највећи трговински партнер Ирана и пумпа десетине милијарди долара у луке, канале и друге развојне пројекте у Египту и на Арапском полуострву, чиме доказује да амерички војни ангажман у региону није постигао буквално никакав резултат.

„ФИНЛАНДИЗАЦИЈА“ АЗИЈЕ
Но, ниједно место на муслиманском Блиском истоку не може послужити као бољи лакмус папир за то како стојимо у одмеравању снага са Кином као што могу Индија и Тајван. Они су стубови који на много начина могу да покажу снагу америчке позиције у индо-пацифичкој регији: они су „први међу једнакима“ у глобалној стратешкој географији.

Индија формално није амерички савезник, нити би требало да буде. Индија је сувише поносна и географски блиска Кини да би јој то било у интересу. Али Индија својом растућом демографијом, као и економским и војним габаритима, заједно са географијом доминантног субјекта у Индијском океану, представља природни баланс Кини. Стога бисмо морали да учинимо све што можемо да омогућимо раст индијске снаге, а да никада чак и не споменемо формално савезништво. Све јача Индија, која се добро слаже са Кином али никада не улази у њену орбиту – а неформално је сврстана уз Сједињене Државе – биће сигнал да обуздавање Кине даје резултат.

Индијски премијер Нарендра Моди обраћа се индијској дијаспори у препуном Медисон сквер гардену у Њујорку, 28. септембар 2014.

Тајван је био идеалтипски пример савезника – стабилна и динамична демократија и једна од најпросперитетнијих и најефикаснијих економија света. Тајван је епитом либералног светског поретка који су Сједињене Државе градиле и штитиле у Азији и Европи још од Другог светског рата. Ричард Никсон и Хенри Кисинџер су отворили односе са Кином, али су то учинили тако да не угрозе Тајван. Према томе, уколико би икада постало јасно да су Сједињене Државе неспособне и неспремне да бране Тајван у случају кинеског војног напада на острво – или да је ауторитарна Кина консолидовала своју контролу Тајвана без потребе за таквим нападом – биће то показатељ краја америчке стратешке доминације у Источној Азији. Уколико дође до таквог заласка америчке моћи, земље од Јапана на северу до Аустралије на југу неће имати другог избора него да траже компромисне безбедносне гаранције од Кине. Био би то подмукао процес, често изван насловних страна, али једног дана бисмо се пробудили и схватили да се Азија делимично финландизовала, а свет променио. Узгред, кинеска доминација над Тајваном би такође практично потврдила ефективну доминацију Кине у Јужном кинеском мору, што би – заједно са текућом изградњом лука источно и западно од Индије – помогло кинеској морнарици да оствари неприкосновен приступ у два океана.

Суштина велике стратегије је у раздвајању битног од небитног. Сматрам да су, имајући у виду наше циљеве, Индија и Тајван много значајнији од места као што су Сирија и Авганистан. (Што се Русије тиче, како ова земља сада није пред ратом са Кином као што је била у време кад је Никсонова администрација одиграла на карту подстицања сукоба између два комунистичка режима, зближавање са Москвом у овом тренутку не би нам донело много тога, мада је у нашем интересу да се билатерални односи стабилизују).

Док су Индија и Тајван под великим утицајем америчке поморске силе, пустињска пространства Блиског истока у највећој мери нису. Ово није случајност, него указује на нешто круцијално. У веку у којем ћемо покушавати да се клонимо деградирајућих копнених конфликата који изискују велике армије, паметнији избор је ослањање на нашу морнарицу која може да пројектује силу а да нас истовремено не увлачи у крваве ратове. Управо је америчка ратна морнарица та која ће се супротставити кинеској моћи дуж пловидбеног полукруга евроазијског римланда, од источног Медитерана до Јапанског мора. Са мањим ризиком од упадања у скупе војне сукобе, имаћемо боље шансе да излечимо и освежимо нашу демократију код куће. То је фундаментални циљ велике стратегије. Њена сврха није у томе шта би требало да урадимо у иностранству, већ шта би требало да урадимо у иностранству а да то буде у сагласју са нашим унутрашњим економским и друштвеним стањем.

„ПРАВИЛО ТРИ ГОДИНЕ“
Али треба имати на уму оно што сам назвао „правилом три године“. Ма колико неки војни сукоб био неопходан или инспиративан, америчка јавност ће креаторима политике дати свега три године да га реше. Амерички ангажман у Првом светском рату је трајао нешто више од 18 месеци. У Другом светском рату, америчке трупе нису крочиле на Источну хемисферу све до 1942, а до Битке за Окинаву 1945. јавност је већ захтевала окончање пацифичког рата (пошто је рат у Европи већ био добијен). Корејски рат је почео 1950, а до 1952. је већ постао непопуларан, па га је Ајзенхауер окончао 1953. Америчке снаге су се у већем броју искрцале у Вијетнам 1965, а јавност се окренула против рата 1968. Ирачки рат је покренут 2003, а јавност се окренула против њега 2006. Требало би да пазимо да више не испитујемо ово правило три године (у Авганистану смо успели да умакнемо правилу само зато што смо драстично оборили број губитака). Све то значи да би пролонгирано ривалство са Кином морали да држимо ненасилним у смислу цене коју ћемо платити у крви. Требало би да се ангажујемо на читавом низу фронтова: сајбер, економски, поморски, дипломатски, итд, али без отвореног рата. Ово се може постићи ако од Јужног кинеског мора не направимо фетиш. Америчко-кинески односи обухватају превише широк спектар тема да бисмо их свели на војни спор око једног региона. Војне, трговинске и друге области надметања не би требало држати изолованим једне од других јер оне могу бити у интеракцији.

Да поновим, велика стратегија за Сједињене Државе у 21. веку подразумева, на крају крајева, уздржавање од насиља како би фокус био на унутрашњем фронту, уз паралелно надметање са Кином – што заузврат захтева усвајање одређених геополитичких императива. (Наравно, ту је и домен идеја: зато је трагично што је председник Трамп напустио Транспацифичко партнерство, које је као савез слободне трговине могло да нам пружи велику идеју конкурентну Појасу и путу).

Неким државама и империјама којима је географија пре била проклетство него дар – као нпр. Византији или хабзбуршкој Аустрији – велика стратегија је нужност за опстанак. Насупрот њима, географска благословеност Америке значи да она може да прави једну катастрофу за другом а да не плаћа пропорционалну цену. Али будући да технологија данас скраћује раздаљине и утапа наше континентално квази-острво све дубље у нестабилни свет, Сједињене Државе најзад постају истински рањиве: што значи да више не могу себи да приуште херојске илузије.

Размотримо следеће: током Хладног рата нисмо морали да бринемо о великој стратегији јер смо је већ имали. Њен назив је био обуздавање (containment). Џорџ Кенан је игнорисао усијани приступ оних који су крајем 1940-их и почетком 1950-их веровали да је могуће победити Совјетски Савез субверзијом, јединицама за специјалне операције и сличним очајничким методама. Он је схватао да услед фундаменталних мањкавости совјетског комунизма као државног система на крају мора доћи до његовог посрнућа, те да само морамо да истрајемо до тог тренутка (исто као што ћемо по свему судећи истрајати дуже од комунистичке Кине само ако будемо довољно стрпљиви). Тако смо, благословени географијом у дугом временском периоду и благословени мудром и умереном великом стратегијом дуже од четири деценије, изгубили вештину критичког размишљања о себи, што је још једна од ствари које се налазе у сржи велике стратегије.

Бивши амерички председник Џорџ В. Буш (у средини) и бивши потпредседник Дик Чејни (десно) слушају химну током откривања Чејнијеве мермене бисте, Вашингтон, 3. децембар 2015.

Неспособни да погледамо себе у огледалу и увидимо сопствене мане и ограничења, превише смо се концентрисали на нашу војску, па смо од 2000-их освајали и интервенисали у једној муслиманској земљи за другом, не постигавши ништа као резултат. Интервенисање у бившој Југославији 1990-их је било успешно у смислу заустављања рата, али стварање етничких кантона након тога није оставило темеље за будућност, а чак и да јесте то не би достигло ниво велике стратегије услед секундарног значаја Југославије. Према томе, почињемо од нуле.

Почињање од нуле подразумева свест о томе да ма како инспиративни били снови наше елите, ти снови се неће остварити, односно испоставиће се као нереални на два нивоа: на плану међународне реалности, и на плану подршке домаће јавности која превазилази партијске линије. И то је нешто са чиме се мора рачунати дугорочно. Морамо поштовати локалне реалности, било да се тичу Вајоминга (једна од 50. америчких држава; прим. прев.) или Авганистана.

 

(КРАЈ)

 

Роберт Д. Каплан је управни директор за глобалне анализе при Евроазија групи. Његова најновија књига је „Повратак у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор The National Interest