Kineski izazov i nova velika strategija SAD (2)

Dok je za druge geografija uglavnom bila prokletstvo, za Ameriku je bila blagoslov. Ali sada Amerika prvi put postaje istinski ranjiva

Nema sumnje, osećaj nepovredivosti koji su Sjedinjene Države uživale na kraju Hladnog rata i početkom globalizacije je nestao. Prvobitno je posthladnoratovska globalizacija podrazumevala pozapadnjačenje sveta kako bi on usvojio upravljačke prakse zapadnog stila i takozvani američki unipolarni momenat. Sada kada je ovaj momenat prošao, a srednji staleži se uvećali širom sveta u razvoju – dok se različite nijanse autoritarizma takmiče sa demokratijom – globalizacija postaje sve multikulturalnija, a Istok preuzima jednaku poziciju, u čemu mu takođe pomažu demografski trendovi. U ovoj konkurenciji, Sjedinjene Države greše kada promovišu demokratiju per se. Umesto toga, trebalo bi da promovišu građansko društvo, bez obzira na to da li je ono demokratsko ili prosvećeno autoritarno (setimo se liberalizujućih a autoritarnih monarhija Maroka, Jordana i Omana, a primera ima i izvan Bliskog istoka). Hibridni režimi prosvećeno autoritarnog modela su kroz istoriju bili zastupljeniji nego demokratija. Štaviše, iz svog iskustva jasno mogu da kažem da ljudi u Africi i na Bliskom istoku više brinu oko osnovnog reda i fizičke i ekonomske zaštite, nego što brinu o političkim slobodama. Kako je pokojni liberalni filozof Isaija Berlin napisao: „Od ljudi koji žive u uslovima u kojim nema dovoljno hrane, topline, krova nad glavom i minimalnog stepena bezbednosti, ne može se očekivati da ih interesuju sloboda ugovaranja ili štampe“.

Očigledno postoji hijerarhija potreba, a fleksibilan pristup razumnom poboljšanju životnih uslova građana bi sa naše strane trebalo da bude prioritet broj jedan – inače će biti sve teže nadmetati se sa Kinezima. Rast srednjih klasa širom sveta će sam po sebi dovesti do većih zahteva za demokratijom: jer kako se materijalno stanje građana bude popravljalo, tako će oni zahtevati i više političkih sloboda. Ne moramo da forsiramo ovaj proces. Ukoliko to budemo činili, mi ćemo biti ti koji nastupaju ideološki, a ne Kinezi, koji poseduju dovoljno civilizacijske samouverenosti i spokojnosti da prihvate različite političke sisteme.

Međutim, čak i u najgorem izdanju, naš politički sistem je otvoren i sposoban za promene na način na koji Kina i – druga velika autokratska sila – Rusija, nisu. Svet u kojem su Sjedinjene Države dominantna sila će biti humaniji, sa više ličnih sloboda, nego što bi to bio slučaj u svetu koji predvodi Kina.

SAMOZAVARAVANjE
U ovom tekstu sam se koncentrisao na Kinu jer Kina predstavlja mnogo jaču ekonomiju, mnogo institucionalizovaniji politički sistem i mnogo moćnijeg kulturnog genija 21. veka nego što je  slučaj sa Rusijom. Stoga bi Kina trebalo da bude merilo prema kojem se samovrednuju naši diplomatski, bezbednosni i odbrambeni krugovi: pukim nadmetanjem sa Kinom učinićemo sopstvene institucije jačim. Možda je baš takvo nadmetanje jedino što je u stanju da prodrma naše birokratije i probudi ih iz tekuće oronulosti i propadanja. Zaista, obilje putnih naloga, papirologije za bezbednosne propusnice, nepotrebni računi i tome slično – sve su to načini na koje namerno zavaravamo sami sebe u trenutku dok se nastavlja hakovanje naših sistema. Papirologija se pojavljuje tamo gde postoji nedostatak poverenja; što više papirologije, to je manje poverenja unutar jedne birokratije. Pentagon je glavni primer. Uvek bi trebalo da imamo na umu da nema te regulacije ili procedure koja bi normatizovala zdrav razum.

Jedanaesti septembar je mogao da pruži trzaj koji nam je očajnički trebao. Ali ga je administracija Buša mlađeg protraćila. Ali čak i da nije bilo tako, 11. septembar je, onako značajan, predstavljao jednokratni bezbednosni izazov koji ne može da se meri sa decenijama dugim nadmetanjem sa Kinom.

Borba sa Kinom nas može naučiti prioritetima, što je glavna potpora velike strategije. Jedan od prioriteta bi trebalo da bude efektivno izvlačenje sa Bliskog istoka. Svaki dodatni dan u kojem značajan broj trupa Sjedinjenh Država provede zaglavljen na Bliskom istoku pomaže Kini u Indo-pacifičkom regionu, čak i u Evropi, u kojoj Kina radi na uspostavljanju moćnih uporišta pomorske trgovine u mestima kao što su Trst na italijanskoj jadranskoj obali i Duizburg u Nemačkoj; a da i ne pominjemo razvoj digitalne mreže 5G. Ne kažem da je potrebno da sutra povučemo sve naše trupe sa Bliskog istoka. Ali kažem da bi naš cilj trebalo da bude smanjenje našeg vojnog prisustva, što je moguće brže i praktičnije, kad god i gde god je to moguće.

Na primer, Sjedinjene Države već dve decenije bez opipljivog rezultata drže borbene trupe u Avganistanu. Budućnost Avganistana će odlučiti sukobljena etnička savezništva unutar te zemlje, kao i sukobi na relaciji između Indijaca, Iranaca, Kineza i Pakistanaca. Indijci i Iranci će izgraditi energetski i transportni koridor od Čehbehara u jugoistočnom Iranu ka severu kroz zapadni Avganistan i dalje kroz nekadašnju sovjetsku centralnu Aziju. Kinezi i Pakistanci će probati da izgrade drugi takav koridor od Gvadara na jugozapadu Pakistana ka severu, paralelno sa granicom Avganistana, ka Kašgaru u zapadnoj Kini. Naročito je Pakistan – kome će Avganistan uvek trebati kao pozadinska baza protiv Indije – prinuđen da se protiv Indije bori u Avganistanu. Indija, koja je u svojoj imperijalnoj prošlosti obuhvatala istočnu polovinu Avganistana, učiniće sve što može da suzbije Pakistan u toj zemlji. Rusija, koja se nalazi nešto severnije od Avganistana, takođe će imati svoju ulogu jer je zainteresovana za uništenje radikalnog islama. Velika igra samo što nije počela u Avganistanu, a Sjedinjene Države u njoj neće imati apsolutno nikakvu ulogu – bez obzira koliko krvi tamo proliju – jer im nedostaje geografska baza, što znači da je za SAD, kad je u pitanju Avganistan, malo ili nimalo nacionalnih interesa stavljeno na kocku.

Američki marinci odaju počast stradalom saborcu u provinciji Helmand, Avganistan, 2009. (AP/Džuli Džejkobson)

Sve što možemo da uradimo je da pomognemo da se Avganistan stabilizuje kako bi Kinezi i drugi mogli bezbednije da nastave sa uspostavljanjem rudarskih i drugih aktivnosti u zemlji. U svakom slučaju, izgradnja snažne centralne vlade u Avganistanu bi mogla da se pokaže kao Sizifov posao jer ista nikada nije postojala u Kabulu. Ovaj grad je tradicionalno funkcionisao kao centralna tačka arbitraže između raznih lokalnih harambaša i plemenskih vođa koji su uživali efektivnu kontrolu na jugu Centralne Azije. Izveštavajući o ratu protiv Sovjeta u Avganistanu 1980-ih, jasno sam video kako su Sovjeti izgubili jer im njihov mudžahedinski protivnik – šarolika gomila plemenski utemeljenih grupa između kojih je postojalo uzavrelo nepoverenje – nikada nije pružio korisnu tačku za napad. Neorganizovanost Avganistana je sama od sebe pobedila Sovjete, isto onako kako sada pobeđuje nas.

IRAN, IRAK, SIRIJA
Iran, naravno, budući tako naseljen, obrazovan i opremljen ne jednom, nego dvema zonama bogatim ugljovodonicima (Persijski zaliv i Kaspijsko more), predstavlja demografski, ekonomski i kulturni organizacioni princip ne samo Bliskog istoka, nego i Centralne Azije. Ali ono što se dogodi u Iranu biće posledica unutrašnjih procesa. Iranci imaju civilizcijsku svest jednaku onoj koju imaju Indusi, Kinezi i Japanci. Čak i dramatične diplomatske akcije Vašingtona kao što je zaključivanje nuklearnog sporazuma sa tom zemljom – da bi kasnije isti taj dogovor bio napušten – mogu da imaju samo marginalni efekat na zbunjujuće složenu politiku Irana sa njegovih preko 80 miliona ljudi. Uprkos periodičnim uličnim demonstracijama koje će se nastaviti, sama institucionalizovana snaga Korpusa revolucionarne garde i drugih organizacija režima će učiniti da Iran ostane možda i najstabilnija velika država muslimanskog Bliskog istoka.

Što se Iraka tiče, tamošnje kilavo kretanje ka političkoj stabilnosti, koliko god bilo neuredno i fragilno, ima relativno malo veze sa onim što Sjedinjene Države jesu ili nisu učinile. Zapravo, poboljšanje iračke političke situacije se najvećim delom odigralo uprkos američkim potezima, a ne zbog njih. Jedan američki predsednik je destabilizovao Irak svrgnućem njegovog totalitarnog vladara. Sledeći američki predsednik ga je dodatno destabilizovao naglim povlačenjem američke vojske. Tako je iz anarhije postsadamovskog Iraka došlo doba tiranije Islamske države. Iskustvo života pod Islamskom državom je bilo ono što je uverilo mnoge sunite da im je bolje da se svrstaju uz šiite umesto da budu sa radikalima iz svojih redova. Upravo je ova činjenica Iraku pružila neku dozu nade i stabilnosti. Istina, američke jedinice za specijalne operacije su pomogle umerenom šiitskom lideru da porazi Islamsku državu. Ali ovaj umereni šiitski lider je potom pretrpeo poraz na izborima. Ukratko, Irak će sam odlučiti o svojoj sudbini, pod uticajem Irana, te velike sile iz komšiluka. Američki uticaj će ostati marginalan, bez obzira da li ćemo tamo držati trupe ili ne. Ovo kažem kao neko ko je prvobitno podržavao invaziju na Irak, zbog čega se sada gorko kajem.

U Siriji je Bašar el Asad rekonsolidovao vlast u jedinom delu Sirije koji je ultimativno bitan, odnosno u glavnim populacionim centrima. Izrael, poduprt masivnom američkom vojnom i eknomskom pomoći, biće u stanju da samostalno izađe na kraj sa iranskim prisustvom u Siriji. Ako Rusi žele da se zaglibe u Siriji zbog svojih višedecenijskih investicija u Asadov porodični režim, neka im je sa srećom. Uzgred, Izrael, za razliku od Sjedinjenih Država, ima profesionalan – premda problematičan – odnos sa Rusijom, što može da iskoristi za posrednički kanal komunikacije sa Iranom. Sjedinjene Države dobijaju jako malo toga usmeravanjem vremena i resursa u Siriju.

Sjedinjene Države moraju da okončaju svoje avanture na Bliskom istoku koje su otpočele odmah nakon 11. septembra. Naravno, Kinezi se nadaju da nikada nećemo napustiti Bliski istok. Jer ako svesno sami sebe porazimo vojnim ostankom na Bliskom istoku, to će samo olakšati put Kine ka globalnoj suprematiji. Zaista, Kinu ništa ne bi obradovalo više nego rat između Amerike i Irana. Kina je već sada najveći trgovinski partner Irana i pumpa desetine milijardi dolara u luke, kanale i druge razvojne projekte u Egiptu i na Arapskom poluostrvu, čime dokazuje da američki vojni angažman u regionu nije postigao bukvalno nikakav rezultat.

„FINLANDIZACIJA“ AZIJE
No, nijedno mesto na muslimanskom Bliskom istoku ne može poslužiti kao bolji lakmus papir za to kako stojimo u odmeravanju snaga sa Kinom kao što mogu Indija i Tajvan. Oni su stubovi koji na mnogo načina mogu da pokažu snagu američke pozicije u indo-pacifičkoj regiji: oni su „prvi među jednakima“ u globalnoj strateškoj geografiji.

Indija formalno nije američki saveznik, niti bi trebalo da bude. Indija je suviše ponosna i geografski bliska Kini da bi joj to bilo u interesu. Ali Indija svojom rastućom demografijom, kao i ekonomskim i vojnim gabaritima, zajedno sa geografijom dominantnog subjekta u Indijskom okeanu, predstavlja prirodni balans Kini. Stoga bismo morali da učinimo sve što možemo da omogućimo rast indijske snage, a da nikada čak i ne spomenemo formalno savezništvo. Sve jača Indija, koja se dobro slaže sa Kinom ali nikada ne ulazi u njenu orbitu – a neformalno je svrstana uz Sjedinjene Države – biće signal da obuzdavanje Kine daje rezultat.

Indijski premijer Narendra Modi obraća se indijskoj dijaspori u prepunom Medison skver gardenu u Njujorku, 28. septembar 2014.

Tajvan je bio idealtipski primer saveznika – stabilna i dinamična demokratija i jedna od najprosperitetnijih i najefikasnijih ekonomija sveta. Tajvan je epitom liberalnog svetskog poretka koji su Sjedinjene Države gradile i štitile u Aziji i Evropi još od Drugog svetskog rata. Ričard Nikson i Henri Kisindžer su otvorili odnose sa Kinom, ali su to učinili tako da ne ugroze Tajvan. Prema tome, ukoliko bi ikada postalo jasno da su Sjedinjene Države nesposobne i nespremne da brane Tajvan u slučaju kineskog vojnog napada na ostrvo – ili da je autoritarna Kina konsolidovala svoju kontrolu Tajvana bez potrebe za takvim napadom – biće to pokazatelj kraja američke strateške dominacije u Istočnoj Aziji. Ukoliko dođe do takvog zalaska američke moći, zemlje od Japana na severu do Australije na jugu neće imati drugog izbora nego da traže kompromisne bezbednosne garancije od Kine. Bio bi to podmukao proces, često izvan naslovnih strana, ali jednog dana bismo se probudili i shvatili da se Azija delimično finlandizovala, a svet promenio. Uzgred, kineska dominacija nad Tajvanom bi takođe praktično potvrdila efektivnu dominaciju Kine u Južnom kineskom moru, što bi – zajedno sa tekućom izgradnjom luka istočno i zapadno od Indije – pomoglo kineskoj mornarici da ostvari neprikosnoven pristup u dva okeana.

Suština velike strategije je u razdvajanju bitnog od nebitnog. Smatram da su, imajući u vidu naše ciljeve, Indija i Tajvan mnogo značajniji od mesta kao što su Sirija i Avganistan. (Što se Rusije tiče, kako ova zemlja sada nije pred ratom sa Kinom kao što je bila u vreme kad je Niksonova administracija odigrala na kartu podsticanja sukoba između dva komunistička režima, zbližavanje sa Moskvom u ovom trenutku ne bi nam donelo mnogo toga, mada je u našem interesu da se bilateralni odnosi stabilizuju).

Dok su Indija i Tajvan pod velikim uticajem američke pomorske sile, pustinjska prostranstva Bliskog istoka u najvećoj meri nisu. Ovo nije slučajnost, nego ukazuje na nešto krucijalno. U veku u kojem ćemo pokušavati da se klonimo degradirajućih kopnenih konflikata koji iziskuju velike armije, pametniji izbor je oslanjanje na našu mornaricu koja može da projektuje silu a da nas istovremeno ne uvlači u krvave ratove. Upravo je američka ratna mornarica ta koja će se suprotstaviti kineskoj moći duž plovidbenog polukruga evroazijskog rimlanda, od istočnog Mediterana do Japanskog mora. Sa manjim rizikom od upadanja u skupe vojne sukobe, imaćemo bolje šanse da izlečimo i osvežimo našu demokratiju kod kuće. To je fundamentalni cilj velike strategije. Njena svrha nije u tome šta bi trebalo da uradimo u inostranstvu, već šta bi trebalo da uradimo u inostranstvu a da to bude u saglasju sa našim unutrašnjim ekonomskim i društvenim stanjem.

„PRAVILO TRI GODINE“
Ali treba imati na umu ono što sam nazvao „pravilom tri godine“. Ma koliko neki vojni sukob bio neophodan ili inspirativan, američka javnost će kreatorima politike dati svega tri godine da ga reše. Američki angažman u Prvom svetskom ratu je trajao nešto više od 18 meseci. U Drugom svetskom ratu, američke trupe nisu kročile na Istočnu hemisferu sve do 1942, a do Bitke za Okinavu 1945. javnost je već zahtevala okončanje pacifičkog rata (pošto je rat u Evropi već bio dobijen). Korejski rat je počeo 1950, a do 1952. je već postao nepopularan, pa ga je Ajzenhauer okončao 1953. Američke snage su se u većem broju iskrcale u Vijetnam 1965, a javnost se okrenula protiv rata 1968. Irački rat je pokrenut 2003, a javnost se okrenula protiv njega 2006. Trebalo bi da pazimo da više ne ispitujemo ovo pravilo tri godine (u Avganistanu smo uspeli da umaknemo pravilu samo zato što smo drastično oborili broj gubitaka). Sve to znači da bi prolongirano rivalstvo sa Kinom morali da držimo nenasilnim u smislu cene koju ćemo platiti u krvi. Trebalo bi da se angažujemo na čitavom nizu frontova: sajber, ekonomski, pomorski, diplomatski, itd, ali bez otvorenog rata. Ovo se može postići ako od Južnog kineskog mora ne napravimo fetiš. Američko-kineski odnosi obuhvataju previše širok spektar tema da bismo ih sveli na vojni spor oko jednog regiona. Vojne, trgovinske i druge oblasti nadmetanja ne bi trebalo držati izolovanim jedne od drugih jer one mogu biti u interakciji.

Da ponovim, velika strategija za Sjedinjene Države u 21. veku podrazumeva, na kraju krajeva, uzdržavanje od nasilja kako bi fokus bio na unutrašnjem frontu, uz paralelno nadmetanje sa Kinom – što zauzvrat zahteva usvajanje određenih geopolitičkih imperativa. (Naravno, tu je i domen ideja: zato je tragično što je predsednik Tramp napustio Transpacifičko partnerstvo, koje je kao savez slobodne trgovine moglo da nam pruži veliku ideju konkurentnu Pojasu i putu).

Nekim državama i imperijama kojima je geografija pre bila prokletstvo nego dar – kao npr. Vizantiji ili habzburškoj Austriji – velika strategija je nužnost za opstanak. Nasuprot njima, geografska blagoslovenost Amerike znači da ona može da pravi jednu katastrofu za drugom a da ne plaća proporcionalnu cenu. Ali budući da tehnologija danas skraćuje razdaljine i utapa naše kontinentalno kvazi-ostrvo sve dublje u nestabilni svet, Sjedinjene Države najzad postaju istinski ranjive: što znači da više ne mogu sebi da priušte herojske iluzije.

Razmotrimo sledeće: tokom Hladnog rata nismo morali da brinemo o velikoj strategiji jer smo je već imali. Njen naziv je bio obuzdavanje (containment). Džordž Kenan je ignorisao usijani pristup onih koji su krajem 1940-ih i početkom 1950-ih verovali da je moguće pobediti Sovjetski Savez subverzijom, jedinicama za specijalne operacije i sličnim očajničkim metodama. On je shvatao da usled fundamentalnih manjkavosti sovjetskog komunizma kao državnog sistema na kraju mora doći do njegovog posrnuća, te da samo moramo da istrajemo do tog trenutka (isto kao što ćemo po svemu sudeći istrajati duže od komunističke Kine samo ako budemo dovoljno strpljivi). Tako smo, blagosloveni geografijom u dugom vremenskom periodu i blagosloveni mudrom i umerenom velikom strategijom duže od četiri decenije, izgubili veštinu kritičkog razmišljanja o sebi, što je još jedna od stvari koje se nalaze u srži velike strategije.

Bivši američki predsednik Džordž V. Buš (u sredini) i bivši potpredsednik Dik Čejni (desno) slušaju himnu tokom otkrivanja Čejnijeve mermene biste, Vašington, 3. decembar 2015.

Nesposobni da pogledamo sebe u ogledalu i uvidimo sopstvene mane i ograničenja, previše smo se koncentrisali na našu vojsku, pa smo od 2000-ih osvajali i intervenisali u jednoj muslimanskoj zemlji za drugom, ne postigavši ništa kao rezultat. Intervenisanje u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih je bilo uspešno u smislu zaustavljanja rata, ali stvaranje etničkih kantona nakon toga nije ostavilo temelje za budućnost, a čak i da jeste to ne bi dostiglo nivo velike strategije usled sekundarnog značaja Jugoslavije. Prema tome, počinjemo od nule.

Počinjanje od nule podrazumeva svest o tome da ma kako inspirativni bili snovi naše elite, ti snovi se neće ostvariti, odnosno ispostaviće se kao nerealni na dva nivoa: na planu međunarodne realnosti, i na planu podrške domaće javnosti koja prevazilazi partijske linije. I to je nešto sa čime se mora računati dugoročno. Moramo poštovati lokalne realnosti, bilo da se tiču Vajominga (jedna od 50. američkih država; prim. prev.) ili Avganistana.

 

(KRAJ)

 

Robert D. Kaplan je upravni direktor za globalne analize pri Evroazija grupi. Njegova najnovija knjiga je „Povratak u svet Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor The National Interest