U Kolarčevoj zadužbini predstavljena knjiga Vladimira Kršljanina “Srbija i Rusija”

“Svi naši problemi u poslednjih 2000 godina potiču od zapadnog uticaja. Što je taj uticaj bio veći, to je nama bilo gore”, istakao je autor

U Kolarčevoj zadužbini u Beogradu 19. juna 2019. održan je razgovor o knjizi Vladimira Kršljanina Srbija i Rusija – argumenti za novu politiku. Učestvovali su: akademik dr Jelena Guskova, rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN, inostrani član SANU i ANURS, Đuro Bilbija, glavni urednik portala „Fakti“, prof. dr Milomir Stepić, naučni savetnik Instituta za političke studije, prof. dr Branko Rakić, redovni profesor na Pravnom fakultetu, dr Miša Đurković, direktor Instituta za evropske studije i autor Vladimir Kršljanin.

Akademik Jelena Guskova je odmah na početku istakla: Naša budućnost je zajednička. Rusija i Srbija će zajedno spasiti ceo svet. Samo da prevaziđemo neke naše (i vaše) teškoće i sve će biti u redu. Ali da bismo stigli do tog vremena, treba svako od nas da se potrudi. Vladimir Kršljanin, otkad ga znam, stalno radi – na toj relaciji rusko-srpskoj, on svima pomaže, ima odličnu komunikaciju sa ruskim istraživačima, objasnila je ona i nastavila: Autor je analitičar, diplomata, dobar poznavalac rusko-srpskih odnosa i borac za njihov napredak.

Vladimir je protiv NATO. On zapadni uticaj na Srbiju smatra pogubnim. On je za vraćanje Srbije svojoj istorijskoj i civilizacijskoj suštini, za savez i jedinstvo sa Rusijom. To je zajednički imenitelj većine tekstova u ovoj knjizi i „biti ili ne biti“, ne samo Srbije i Rusije, nego i sveta. Po njemu, jačanje strateškog partnerstva Srbije i Rusije poslednjih godina, ohrabruje. Autor je slavjanofil, on je za jačanje bratstva slovenskih naroda oko prirodnog stožera – velikog ruskog pravoslavnog naroda.

Autor se nalazio u žiži mnogih važnih događaja u Srbiji. On je dobar poznavalac istorijskih okolnosti naših odnosa, ali prati i aktuelni geopolitički položaj Srbije na Balkanu. Vladimir ispravno gleda na Srbiju kao na pijemont balkanske integracije. Guskova je tu citirala Kršljaninovu tvrdnju da srpski narod ima najveći integracioni potencijal, iako nije najbrojniji na Balkanu, i to iz tri razloga: on zauzima centralni položaj na Balkanu, nepravedno je podeljen (usled rata 1990-ih), i jedini ima svoje delove ili manjine u svim državama regiona.

U Kršljaninovoj knjizi su, istakla je Guskova, genijalno određene etape integracije Balkana. Ona mora započeti stupanjem Srbije u savez sa Rusijom, da bi se zatim u fazama ujedinjavao srpski prostor i stvarala Balkanska Zajednica, koja bi se konačno priključila Evroazijskom savezu. Po Guskovoj, 200 tekstova iz Kršljaninove knjige će ostati u istoriji 20. i 21. veka, za buduće generacije Srba i Rusa, kao dokaz visokog morala jednog Srbina u borbi protiv nemoralnog Zapada, a za pravdu, istinu i naše slovensko srpsko-rusko bratstvo!

Đuro Bilbija je konstatovao da Kršljaninova knjiga nudi koncept nove politike, koja je stvar budućnosti i koja u današnjim uslovima u našoj zemlji još nije moguća. Po njemu, knjigu osobeno karakterišu i sledeći stavovi autora: „Kosovo je Istok, Bondstil je Zapad“ i „mi i Rusi smo dvoimeni narod“ na koji autor nadovezuje poznatu rusku krilaticu da je Rusija Treći Rim, a četvrtog biti neće. Bilbija je primetio da su Srbi kvalitete svog 19. veka proćerdali na od masona podsticanu megalomaniju stvaranja velike države kao brane nemačkom i ruskom uticaju na Balkanu.

U to protivrečno vreme, iz Beča je pomagano Vuku i Ševčenku da prave srpski i ukrajinski jezik protiv Rusije, ali i protiv srpskih interesa. Danas se stvari u svetu ubrzavaju. Treba sačekati da se Tramp reizabere, da prorade Severni tok 2, Turski tok i Sila Sibira. Tada će se steći uslovi da se stvari u međunarodnoj areni dešavaju drukčije nego do sada. Kršljanin aktuelizuje ono što je Milovan Milovanović rekao početkom 20. veka – da Srbi treba da svoj mali čamac vežu za veliki ruski brod, kao i Nikola Pašić – da je naslon na Rusiju – uslov demokratskog stanja u Srbiji. Ruski brod postaje sve veći i sve moćniji, a naša potreba da se za njega vežemo je centralna tačka u Kršljaninovoj knjizi, podvukao je Bilbija.

Sadašnji zapad je „progutao“ i tenkove i Migove 29 koje nam je dao Putin, ali uzimanje raketnih sistema S-300 nam verovatno u sadašnjoj fazi ne bi dozvolio. Nama je potrebna resuverenizacija. Mi smo danas suvereniji nego što smo bili u vreme Borisa Tadića, Vojislava Koštunice. Uz sve svoje slabe tačke, Srbija je najsuverenija zemlja na prostoru bivše Jugoslavije. I to otvara neke mogućnosti – između ostalog mogućnost da se kupuje vreme. Mi ne možemo učiniti ništa sa Crnom Gorom bez čvrstog naslona na Rusiju. Samo tako Srbija može da povrati svoje gravitaciono polje. Taj oslonac na Rusiju mora da bude mnogo veći nego što je danas i bar onoliki koliki Izrael ima u SAD.

Da li je Rusija spremna da nas baš toliko podrži – nisam siguran, rekao je Bilbija, jer je i poslednjih decnija znala da troši svoje adute na razne Janukoviče i Sargsjane. A Kršljanin ne tvrdi ništa drugo nego Hantington, primetio je on – da mi Srbi svoj pravoslavni civilizacijski krug, u svom interesu, kao goblen treba da popunjavamo. Rusija ima spoljnu politiku koja je napravila poslednjih godina velike, veličanstvene i neočekivane stvari. Vojno, Rusija je na planu hipersoničnog oružja bar četiri-pet godina ispred Amerike. To što Rusija danas može i kud ide, mi treba da iskoristimo. Ali, nama treba i da se Rusija dodatno rusifikuje. Njoj se otvaraju velike karte. A njihove velike karte, daće Bog, biće i naše karte, samo da budemo Srbi.

Prof. dr Milomir Stepić: Pred nama je delo koje sadrži raznorodne tekstove – članci, javni istupi, intervjui, referati sa naučnih i drugih skupova, političkih skupova, nekoliko programskih tekstova, jer je autor politički angažovan, a tematika je od globalnih promena i suštinskih pitanja čoveka i čovečanstva, do različitih aspekata domaćeg političkog života i višedimenzionalnog srpskog pitanja.

Članci su objavljivani u periodu 2008-2018. Iz tih raznorodnih tekstova ja sam izdvojio tri pitanja. Po njihovoj zastupljenost i značaju, ali i po mojoj ličnoj sklonosti. To su:

1. Rusija kao poklekli, a onda oporavljeni geopolitički gorostas i njen povratak na Balkan;
2. Balkan u kontekstu stabilizacije posredstvom integracije;
3. Kosovo i Metohija – sa različitih stanovišta.

Pođimo prvo od Rusije. Autor u svome delu piše, dosta detaljno, o Rusiji koja je bila na kolenima, na nizbrdici. A Zapad nikad nije odustao od toga da Rusiju potpuno baci na kolena i da je rasparča. Tu postoji jedan geopolitički kontinuitet – od Mekindera do Bžežinskog, pa i njegove sledbenice Medlin Olbrajt. Rusija je u poslednjoj deceniji 20. veka bila potpuno podređena Zapadu. Rusija je počela da se oporavlja i među samim Rusima jačala je svest da je agresija na našu zemlju 1999. bila taj „veliki šok“ koji pokreće naciju – i oni su taj veliki šok doživeli posredstvom nas. I oni sami to često tvrde.

Ruski uspon je Zapad pokušao da zaustavi na sve raspoložive načine i dalje to radi. Konfrontacija je bila sve oštrija i mnogi autori su to nazvali „novim hladnim ratom“, ili „kontinuitetom hladnog rata“. Rusija je danas, zajedno sa Kinom, na čelu neatlantističkog sveta. Ona predvodi globalne promene i zaustavljanje vekovne dominacije Zapada, koja je trajala od Kolumbovih otkrića, pa do nedavno. Međutim, kako primećuje i naš autor, nema svetske sile koja je to postala, a da nije kontrolisala Balkan. To je jedan od ključnih postulata geopolitike, i kao teorije i kao prakse. U kontekstu Rusije, Kršljanin to naziva „adekvatnim uticajem“. Odnosno, Rusija bi morala da ostvari adekvatni uticaj u najmanje dva prostora: u Ukrajini i na Balkanu.

Svedoci smo sa kakvim entuzijazmom Zapad nastoji da onemogući taj balkanski geopolitički vektor Rusije, ali se „ruska orbita“, kako kaže Kršljanin, na Balkanu ipak formira, i to na pravoslavnom integrativnom temelju. Druga tema je Balkan, kroz prizmu njegove stabilizacije, koju priželjkuje naš autor – i ona je moguća posredstvom integracije. Uz oštre reči autora o nametnutoj srpskoj podeljenosti na više država, koja mora biti anulirana. On konstatuje i da nemamo hrabrosti da kao Nemci i Korejanci učinimo međunarodno legitimnim naše pitanje. Šta više, autor se zalaže da u novoj, slobodnoj balkanskoj zajednici, svoje mesto nađe i Republika Srpska Krajina. U stvari, Balkanu je za stabilizaciju potrebna prvo devesternizacija, odnosno deatlantizacija, jer je to izvor njegove nestabilnosti (a ne „maligni uticaj Rusije“).

Treće pitanje kojim se Kršljanin bavi je Kosovo i Metohija. On je tu nemilosrdni kritičar naše pasivne, defanzivne, popuštajuće i prepuštajuće politike, kojom političke garniture mazohistički drže naš narod kao taoca „puta bez alternative“ prema evroatlantskim integracijama – upravo tamo odakle dolaze ultimativni zahtevi da se potpiše „pravno obavezujući sporazum“. To je naš ključni problem: mi hoćemo neprijatelju u šake, da se tamo integrišemo. Tzv. nezavisno Kosovo priznaju zemlje koje čine 29.1 odsto stanovništva sveta i 35.2 odsto teritorije sveta. Dakle, jedva trećina sveta priznaje nezavisnost Kosova – uglavnom Zapad i njegovi sateliti.

Kršljanin s pravom kaže „da je potčinjenost Zapadu uzrok svih naših muka“, da proklamovana neutralnost Srbije nije moguća jer joj je deo teritorije pod klasičnom okupacijom i da je neutralnost lažna jer je uticaj Zapada u svim sferama, od odbrane i bezbednosti, do duhovnosti i kulture – dominantan, pravi okupacioni. Zar je potrebno obrazlagati zašto naš autor u jednom intervjuu na pitanje koji je naš ključni nacionalni interes, odgovara rezolutno: „Oslobođenje i ujedinjenje!“. I u skladu sa tim da na kraju kažem: ove godine u Prizrenu, a dogodine u Kninu!

Prof. dr Branko Rakić: Velika je čast imati starog i dobrog prijatelja koji je strasni rusofil. Zahvaljujući njemu, ja sam mnogo naučio o Rusiji i našim odnosima. Ova knjiga je kolaž tekstova koji se bave različitim pitanjima, ali je prožet jednom osnovnom idejom – patriotizmom. A za nas Srbe je patriotizam jednako rusofilija. Uz to, ako nema ljubavi, nema osećanja, ni vođenje politike nema smisla. Rakić je slikovitim istorijskim primerima pokazao da je istorija zapadne spoljnopolitičke misli u stvari istorija rusofobije. I danas je naš prijem u EU, konstatovao je zatim, uslovljen uvođenjem sankcija i zauzimanjem negativnog stava prema Rusiji. Srećom, Srbi dobro razumeju ko nam je prijatelj i saveznik.

Navodeći više konkretnih uspomena, on se osvrnuo i na vreme kada je bio pravni savetnik Miloševića u Hagu. Rekao je da su se on i dvojica njegovih kolega tamo sve vreme nalazila „u trouglu“, koji su činili Zapad, kao nedvosmisleni neprijatelj, naša država (u to vreme apsolutno prozapadna) i Rusija, kao jedini prijateljski faktor. Rakić je iskoristio priliku da se zahvali Jeleni Guskovoj, čija je knjiga o istoriji jugoslovenske krize bila od ključnog značaja u pripremi uvodnog izlaganja na početku odbrane Slobodana Miloševića. Značajno je bilo i oglašavanje grupe ruskih međunarodnih pravnika u svim ključnim fazama procesa. Ruski lekari su pratili zdravlje predsednika Miloševića, posećivali ga u Hagu i na kraju mu ponudili lečenje u Moskvi.

Predsednik Putin je prihvatio da Rusija da garancije za Miloševićevo lečenje u Moskvi, a ruska strana je posredstvom svoje ambasade u Hagu prepustila Miloševićevim pravnim savetnicima da napišu tekst tih garancija. Garancije Rusije je, kao što znamo, Tribunal odbacio, a predsednik Milošević je ubrzo potom preminuo, odmah pošto je napisao pismo ruskom ministru Lavrovu, tražeći pomoć i zaštitu jer mu je neadekvatnim medikamentima bio ugrožen život.

I posle njegove smrti, ruska ambasada u Hagu se o sinu Marku i Miloševićevim pravnim savetnicima, brinula kao o svojim građanima, a postojala je i ponuda da Milošević bude dostojno sahranjen u Moskvi. U svemu tome, naglasio je Rakić, osećali smo da je Rusija zapravo naša država koja nas štiti. Rakić je podsetio da su kroz čitavu istoriju svi agresivni pohodi išli sa Zapada prema Rusiji, a nikada u suprotnom smeru. Rusi su prodirali na zapad samo kada su bivali prinuđeni da savladaju agresore. U tom smislu, rekao je on, značajno je što se u Kršljaninovoj knjizi ističe da je najznačajniji događaj u međunarodnoj politici u 21. veku – ruska intervencija u Siriji, koja je zaustavila agresivnu politiku Zapada.

Danas, podvukao je on, kada su se odnosi u svetu toliko promenili, da ne budete na strani onih koji su vaša braća, a da se opredeljujete za nekoga ko je u padu, morali biste da budete – kreteni. Mi Srbi nismo kreteni, rekao je Rakić, iako i među nama ima po neko takav. Kao braća, treba da gajimo najbolje moguće odnose i hvala Vladi Kršljaninu što doprinosi tome, između ostalog i ovom knjigom.

Dr Miša Đurković: Večeras govorimo o raznim stvarima koje je Kršljanin ovde integrisao – kroz svoju voluminoznu knjigu od skoro 500 stranica. Ta knjiga je i jedna vrsta hronologije njegovog i života i rada 2008-2018, ali uz značajne reminiscencije na 90-e godine, najznačajnije u njegovom životnom putu, kada je bio u vrhu naše visoke politike u veoma teško vreme.

Đurković je izneo da je Kršljanina upoznao na Petrovdan 2008. na splavu „Vizantija“ na jednoj književnoj promociji i da mu je tada Kršljanin uručio primerak svoje upravo izašle knjige „Slobodna Srbija – priručnik za oslobođenje“ – jedne vrlo vredne i zanimljive metodološke publikacije, koja će nam i u narednom periodu dosta trebati, a nažalost, verovatno i generacijama posle nas. I ne samo nama, nego i mnogim drugima koji teže slobodi i obnovi suverenosti. Kršljanin, veran svojim socijalnim idealima, došao je tada na skup konzervativno opredeljenih ljudi, koje su predvodili pokojni Danko Popović i Slobodan Rakitić, u težnji da se borba za slobodu, suverenost i patriotizam, upotpuni neophodnim dimenzijama tradicije i vere, koja u njegovim sadašnjim radovima igra značajnu ulogu. O tome, između ostalog, u vrlo lepom pogovoru ove knjige, piše i profesor Slobodan Antonić.

U ovoj knjizi, koja nije sistematska monografija, ima i vrlo kratkih eseja koji su izuzetno plodonosni i na poruke nekih od njih ću se osvrnuti. Opijumski ratovi su doneli Kini vrednosni i demografski pad, od koga se oporavila tek 100 godina kasnije. Nacije koje se „drogiraju“ (bilo u hemijskom, bilo u mentalnom smislu, npr. preko „rijalitija“) mogu sebe vrednosno i moralno toliko uništiti, da to dovede do pada demografske, a onda i produktivne i vitalne energije. Pod sličnom pretnjom je i Srbija u najnovije doba, na šta s pravom ukazuje Kršljanin. U Srbiji je, podsetiću vas, 2016. rođeno najmanje beba od Prvog svetskog rata. Ali to je i opšti žalosni trend u čitavom regionu.

Devedesete godine zahtevaju ozbiljno istorijsko prevrednovanje. Iako smo tada bili na različitim stranama, i jedni i drugi smo kasnije shvatili da je kontinuitet upravo u onome što je sadržano u Miloševićevom testamentarnom govoru. Radi se o periodu koji je zaista vrhunska epopeja za srpski narod. Iz ove perspektive se vide ljudi koji su bili pioniri otpora jednom velikom zlu, i koji su u najtežim uslovima uspeli da postignu velike rezultate, kao što je Republika Srpska, koji su očuvali veliki deo suverenosti Srbije, dok su vlade posle 2000, i tu se moramo složiti sa Kršljaninom, većinom bile okupacione, u čijem formiranju su učestvovale strane ambasade, a pre svega Englezi i Amerikanci, koji su dubinski ušli u sisteme i njima ovladali – od bankarskog sektora, preko obrazovanja i pravosuđa, do odbrane. Obnova multipolarnosti je obeležila poslednjih 10-12 godina, o čemu Vlada Kršljanin vrlo dobro govori. Toga 90-ih uopšte nije bilo, bio je surovi unipolarizam i iz te perspektive još jasnije vidimo herojski poduhvat ljudi oko Slobodana Miloševića. To zaista zaslužuje ozbiljno priznanje i ozbiljno prevrednovanje.

Vlada Kršljanin je kao i mnogi drugi, posle 2000, u promenjenim okolnostima pokušavao da na različite načine deluje. Jedno je ovaj segment koji zaslužuje svaku vrstu priznanja i pohvale – da se dosledno drži vrednosti i politike u koje je verovao, i da pomaže čoveku koji je bio njegov politički lider i komandant, a koji je u to vreme bio najnedoličnije progonjen (što je pre svega za nas kao narod sramota). Delovao je i gradeći odnose sa Rusijom koja se polako uspinjala, i pokušavajući da međunarodno poveže te centre ljudi koji su učestvovali i u odbrani Slobodana Miloševića, ali i pledirali za jedan svet koji je polako i teško počeo da se rađa, svet multipolarnosti. Taj svet Vlada Kršljanin vrlo dobro locira i uočava poslednje pokušaje unipolarista da na situacijama kao što su Libija ili Sirija pokušaju da nameću svoju moć. Sirija jeste prekretnica, na kojoj je takvim pokušajima postavljena brana. Mi smo svedoci pojave multipolarnog sveta, koji otvara prostor za mogućnost obnove finansijske, političke, geopolitičke i svake druge vrste suverenosti o čemu Kršljanin u ovoj knjizi govori.

Na kraju bih pokušao da analiziram i ideološku poziciju autora, koja nekima može izgledati čudno, ali deluje vrlo realno – pomalo hibridna koncepcija pravoslavnog, ili hrišćanskog socijalizma, sa kojom on nastupa i iza koje stoji. To je jedna konsekventna logika čoveka koji dolazi iz partizanske patriotske porodice, koji je rastao u jednom sistemu i koji drži i do svog identiteta i identiteta svog naroda i koji je izgradio celu svoju životnu filosofiju i akciju na otporu nepravdi i koji ne može da pobegne od tradicije kojoj pripada. Vladi Kršljaninu se mora odati puno priznanje na doslednosti i poštenosti u onome što radi, i, da nažalost time završim, ona stvar koja je izuzetno aktuelna i sa kojom ćemo se mi ovde vrlo brzo, bojim se, suočiti u punoj meri kao izazovom, to je njegova stalna i konsekventa borba protiv NATO-a – i kao vrednosnog, i kao bezbednosnog i kao geopolitičkog izazova. Posle Crne Gore, Severne Makedonije i BiH, bojim se da će i sama Srbija vrlo brzo doći na udar u procesu uterivanja svih u NATO.

Vladimir Kršljanin: Danas Srbi i Rusi baštine dve stvari. Jedna je naša pravoslavna suština, a druga je naše realno iskustvo u izgradnji socijalizma. To su realnosti koje drugi narodi nemaju. Jedini prirodni put bi bio da mi saborno sjedinimo svoja pozitivna istorijska iskustva. To je put kojim smo mi 90-ih godina krenuli i to je put kojim danas ide Rusija. Nažalost, prvo su oni imali težak i bolan diskontinuitet 90-ih, a onda smo ga mi imali od 2000-2012. Danas sve to treba nivelisati. Pre 20 godina, 12. aprila 1999, tačno na Dan kosmonautike, oba veća Savezne skupštine usvojila su Odluku o pristupanju SRJ Savezu Rusije i Belorusije. Na to nas danas podsećaju manevri specijalaca Srbije, Rusije i Belorusije „Slovensko bratstvo 2019“, koji se ove godine održavaju u Srbiji, a inače već petu godinu zaredom.

Usudiću se da tvrdim da su Srbi i Rusi (i Belorusi) više jedno od nekih elemenata od koji su svojevremeno skovane nemačka ili italijanska nacija. A naša odluka iz 1999, bila je u mnogovekovnoj bratskoj istoriji prva koja je težila državnom jedinstvu. Takve odluke se ne donose slučajno – znači da su se ispunili istorijski uslovi za to. U celini – svakako da. Ali mora se primetiti da 1999. na realizaciju te odluke nije bila potpuno spremna Jeljcinova Rusija, a posle 12 godina latentne okupacije, nije bila spremna Srbija. Moramo i dalje aktivno da smanjujemo te raskorake, da ne bude da naši neprijatelji jasnije vide naše jedinstvo nego mi sami.

Samo donošenje te odluke bilo je jedan od razloga za golgotu Slobodana Miloševića. Odluku je prva donela Srbija jer se prva približila svojoj pravoslavnoj suštini. Budućnost ni jedne zemlje, a tim pre Evrope i sveta ne može se temeljiti na lažima, i zato je suštinski važno i za Srbiju i za Rusiju, ali i za Evropu i svet, da epopeja Srbije 90-ih i mučeništvo Slobodana Miloševića zauzmu što pre u zvaničnoj istoriji ono mesto koje već imaju u srcima boraca za slobodu.

Svi naši problemi (srpski, ruski i svetski) u poslednjih 2000 godina potiču od zapadnog uticaja. Što je taj uticaj bio veći, to je nama bilo gore. Najveću teškoću da se tog uticaja oslobodimo, predstavlja dominantan zapadni uticaj u filosofiji i uopšte društvenoj teoriji. Mi u analizi i razmišljanju koristimo zapadni pojmovni aparat, koji je neadekvatan. To nas koči i usporava, ali i onemogućava Zapad da nas razume. Ovo poslednje je i dobro i loše u isti mah. Otežava zapadnoj oligarhiji da se protiv nas bori, ali i otežava narodu na Zapadu da se približi spasenju, u čemu mnogi od njih očekuju našu pomoć.

Zapad povezuje slobodu i svojinu. Svojina nije sloboda. Svojina je ropstvo. Stvaralačko biće čovečanstva je ljudska zajednica, koje nema bez ljubavi. Ljubav je i centralni pojam naše civilizacije. Zapad je aberacija te civilizacije. Tamo je osnovni pojam – konflikt. Zapad je destruktivna dimenzija našeg postojanja, koja mora biti ukinuta da bismo išli napred. Zapad je Janus sa javnim i tajnim licem koja se nikad ne poklapaju. Privesti dvolični Zapad pravdi je isto što i ukinuti ga. Ali to nećemo učiniti mi, jer konflikt nije naš princip. Zapad će se samoukinuti, jer jedino tako može da se spase.

Ono što mi, ponekad, učimo od Zapada (naravno, ako sami to biramo; a kada nam oni nameću onda sigurno ne valja) to ima vrednost zbog toga što mi to iskreno primenjujemo. A kod njih je uvek dvolično. To su stvari koje moramo razumeti, a izvor civilizacije je ovde, kod nas, na Balkanu, u Istočnom Mediteranu. Izvor Evrope – one prave, a ne ove, njene zapadne aberacije. Za ceo svet, za Rusiju, a posebno za nas na Balkanu, preduslov opstanka je napuštanje tobože građanskog, a u stvari konfliktnog i paganskog zapadnog koncepta nacionalnog. Naš, zavetni koncept nacije je stariji, dublji i mudriji. On nije konfliktni, nego je saborni. I unutar nacije i među nacijama se okupljamo oko vrednosti. Ljudskog života, pa ni politike, nema bez ljubavi.

Moramo izvršiti dezinfekciju našeg duha od zapadnih naslaga. Kontaminacija je bila intenzivna oko 200 godina, a najpogubnija je bila 1948-1988. Bili smo četrdeset godina bez kišobrana i zaštitne odeće pod pljuskom zapadne radioaktivne “pop kulture”, dok je sve iz Rusije, osim nekoliko pisaca i kompozitora iz 19. veka, bilo zabranjeno. Tada smo, između ostalog “naučili” da su “sve velike sile iste” i da “svet pokreću jedino interesi”. Tada su neki Srbi, prvi put u svojoj istoriji, počeli da potcenjuju Ruse. Da posle svega, kod nas neki nostalgiraju za spoljnom politikom „komunizma oslonjenog na Vašington“, možda nije ni čudno, ali da u neki u Moskvi žale za „kvalitetom odnosa“ koji smo tada imali, prilično je zapanjujuće.

Obim i kvalitet odnosa Srbije i Rusije približio se danas onome što je u srcima njihovih ljudi. Naše istorijsko savezništvo ispunjeno je opet sadržajem. Sada nam više nego ikad treba brzi i veliki rast saradnje u oblastima informisanja, obrazovanja, nauke i kulture, kao preduslov za potpuno jedinstvo koje će oporaviti ratom izmučenu i rastrzanu Srbiju i doneti spasenje Evropi i svetu.

 

Izvor Fakti, 24. jun 2019.