Definišući trenutak Trampove političke karijere

Ishod sukoba s Iranom će odrediti da li će se Tramp na izborima 2020. kandidovati kao ratni predsednik ili kao anti-intervencionista

Zamišljajući 150 Iranaca koji bi poginuli od raketnog napada koji je on naredio, predsednik Donald Tramp je ustuknuo i otkazao napad. To je bila hrabra odluka i odlučujući trenutak za njegovo predsednikovanje.

Državni sekretar Majk Pompeo, Džon Bolton i potpredsednik Majk Pens su potpisali napad na Iran kao odgovor na to što je Teheran oborio američki špijunski dron Global Hawk iznad Omanskog zaliva. Sjedinjene Države tvrde da je dron bio iznad međunarodnih voda. Teheran kaže da je to bila iranska teritorija. Premda obaranje drona od 100 miliona dolara nije mala stvar, nijedan američki pilot nije poginuo, a osvetničko ubijanje 150 Iranaca ne bi bio proporcionalan odgovor.

SPIRALA SUKOBA
Tramp je doneo dobru odluku. Ipak, njega su celog vikenda napadali zbog kukavičluka i imitacije predsednika Baraka Obame. Isticano je da je američki kredibilitet doživeo veliki udarac i da se mora povratiti vojnom akcijom.

Otkazivanjem napada, predsednik je takođe Iranu poslao poruku: spremni smo da pregovaramo. Ipak, uzevši u obzir nepomirljivost naših suprotstavljenih zahteva, teško je zamisliti kako bi SAD i Iran mogli skrenuti puta na kojem se sada nalazimo, a koji gotovo izvesno vodi u vojni sukob. Obratite pažnju na te zahteve.

Predsednik je u ponedeljak tvitnuo: „Zahtev Sjedinjenih Država prema Iranu je vrlo jednostavan – nema nuklearnog oružja i nema daljeg sponzorisanja terorizma“. Ali Iran nema nuklearno oružje, nikada ga nije ni imao i nikada nije proizveo čak ni bombe sa uranijumom. Prema podacima naših obaveštajnih agencija iz 2007 i 2011. godine, Teheran nije imao čak ni program nuklearnog naoružanja.

Prema nuklearnom sporazumu iz 2015. godine – JCPOA (Joint Comprehensive Plan of Action, Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, prim. prev.) – jedini način na koji bi Iran mogao imati program nuklearnog naoružanja bio bi neki koji se drži u tajnosti, van njegovih poznatih nuklearnih postrojenja koja se nalaze pod konstantnom prismtorom inspekcije Ujedinjenih nacija. Gde su dokazi da takav tajni program uopšte postoji? A ako postoji, zašto Amerika ne kaže svetu gde se nalaze iranska tajna nuklearna postrojenja i ne zatraži momentalnu inspekciju?

Predstavnici država iz grupe “5+1” sa iranskim ministrom spoljnih poslova Džavadom Zarifom i visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Federikom Mogerini, Beč, 14. jul 2015.

Tramp kaže: „Nema daljeg sponzorisanja terorizma“. Ali šta to znači? Kao glavna šiitska sila na Bliskom istoku podeljena između sunita i šiita, Iran podržava Huti pobunjenike u jemenskom građanskom ratu, šiitski Hezbolah u Libanu, Alavite Bašara el Asada u Siriji i šiitske milicije u Iraku koje su nam pomogle da sprečimo napredovanje ISIS-a ka Bagdadu.

U svojih 12 zahteva, Pompeo je praktično insistirao da Iran napusti ove saveznike i kapitulira pred svojim sunitskim protivnicima i rivalima. To se neće desiti. Ipak, ako iza ovih neprihvatljivih sankcija uslede dovoljno žestoke sankcije koje bi mogle potpuno prigušiti iransku ekonomiju, onda će to neizbežno dovesti do ratnog sukoba.

Iran se neće pokoriti američkim zahtevima da se odrekne onoga što on vidi kao vitalne nacionalne interese, baš kao što se nije pokorila ni Severna Koreja.

GRANICA IRANSKE TOLERANCIJE
Što se tiče optužbe Sjedinjenih Država da Iran „destabilizuje“ Bliski istok, nije Iran taj koji je napao Avganistan i Irak, svrgnuo Gadafijev režim u Libiji, naoružao pobunjenike da zbace Asada u Siriji ili pomogao i podržao intervenciju Saudijaca u jemenskom građanskom ratu.

Iran, sateran u ćošak, sa ekonomijom koja opada i inflacijom i nezaposlenošću koje rastu, približava se granicama svoje tolerancije. Međutim Teheran ističe da će i druge nacije u Zalivu pretrpeti slične bolove, baš kao i SAD. U nekom trenutku sukobi će dovesti do žrtava i bićemo na ivici rata.

Ali koje naše vitalne interese danas ugrožava Iran? Tramp je svojom naredbom da se uzdrži od raketnog napada na Iran signalizirao da želi privremenu obustavu konfrontacije. Ali treba reći i ovo: predsednik je sam napravio korake koji su nas doveli do ovako opasnog trenutka.

Tramp se povukao iz Obaminog nuklearnog sporazuma i odbacio ga. On je nametnuo sankcije koje sada nanose neprihvatljivu, ako ne i nepodnošljivu štetu Iranu. On je Islamsku revolucionarnu gardu proglasio terorističkom organizacijom. On je poslao nosač aviona „Abraham Linkoln“ i bombardere B-52 u Zaliv.

Ako se želi izbeći rat, ili će Iran morati da kapitulira, ili će SAD morati da se povuku sa svojih maksimalističkih pozicija. A koga će Tramp imenovati da pregovara sa Teheranom u ime Sjedinjenih Država?

Što sanckije duže ostanu na snazi i što budu oštrije, to je veća verovatnoća da će Iran na naš ekonomski rat uzvratiti svojim vlastitim asimetričnim ratovanjem. Da li je predsednik odlučio da preuzme taj rizik?

Čini se da smo na prekretnici Trampovog predsednikovanja.

Da li on želi da se na predsedničkim izborima 2020. godine kandiduje kao predsednik koji nas je uveo u rat sa Iranom ili kao antiintervencionista koji je počeo vraćati kući američke trupe iz tog regiona koji je proizveo toliko ratova?

Donald Tramp pred ulazom u Belu kuću, 24. mart 2019. (foto: Vin Meknejm/Geti imejdžis)

Možda bi Kongres – grana vlasti koja prema ustavu ima pravo da odlučuje o objavi rata – trebalo da uputi predsednika Trampa u uslove pod kojima je on ovlašćen da nas uvede u rat sa Iranom.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Buchanan.org