Дефинишући тренутак Трампове политичке каријере

Исход сукоба с Ираном ће одредити да ли ће се Трамп на изборима 2020. кандидовати као ратни председник или као анти-интервенциониста

Замишљајући 150 Иранаца који би погинули од ракетног напада који је он наредио, председник Доналд Трамп је устукнуо и отказао напад. То је била храбра одлука и одлучујући тренутак за његово председниковање.

Државни секретар Мајк Помпео, Џон Болтон и потпредседник Мајк Пенс су потписали напад на Иран као одговор на то што је Техеран оборио амерички шпијунски дрон Global Hawk изнад Оманског залива. Сједињене Државе тврде да је дрон био изнад међународних вода. Техеран каже да је то била иранска територија. Премда обарање дрона од 100 милиона долара није мала ствар, ниједан амерички пилот није погинуо, а осветничко убијање 150 Иранаца не би био пропорционалан одговор.

СПИРАЛА СУКОБА
Трамп је донео добру одлуку. Ипак, њега су целог викенда нападали због кукавичлука и имитације председника Барака Обаме. Истицано је да је амерички кредибилитет доживео велики ударац и да се мора повратити војном акцијом.

Отказивањем напада, председник је такође Ирану послао поруку: спремни смо да преговарамо. Ипак, узевши у обзир непомирљивост наших супротстављених захтева, тешко је замислити како би САД и Иран могли скренути пута на којем се сада налазимо, а који готово извесно води у војни сукоб. Обратите пажњу на те захтеве.

Председник је у понедељак твитнуо: „Захтев Сједињених Држава према Ирану је врло једноставан – нема нуклеарног оружја и нема даљег спонзорисања тероризма“. Али Иран нема нуклеарно оружје, никада га није ни имао и никада није произвео чак ни бомбе са уранијумом. Према подацима наших обавештајних агенција из 2007 и 2011. године, Техеран није имао чак ни програм нуклеарног наоружања.

Према нуклеарном споразуму из 2015. године – JCPOA (Joint Comprehensive Plan of Action, Заједнички свеобухватни акциони план, прим. прев.) – једини начин на који би Иран могао имати програм нуклеарног наоружања био би неки који се држи у тајности, ван његових познатих нуклеарних постројења која се налазе под константном присмтором инспекције Уједињених нација. Где су докази да такав тајни програм уопште постоји? А ако постоји, зашто Америка не каже свету где се налазе иранска тајна нуклеарна постројења и не затражи моменталну инспекцију?

Представници држава из групе „5+1“ са иранским министром спољних послова Џавадом Зарифом и високом представницом ЕУ за спољну политику и безбедност Федериком Могерини, Беч, 14. јул 2015.

Трамп каже: „Нема даљег спонзорисања тероризма“. Али шта то значи? Као главна шиитска сила на Блиском истоку подељена између сунита и шиита, Иран подржава Хути побуњенике у јеменском грађанском рату, шиитски Хезболах у Либану, Алавите Башара ел Асада у Сирији и шиитске милиције у Ираку које су нам помогле да спречимо напредовање ИСИС-а ка Багдаду.

У својих 12 захтева, Помпео је практично инсистирао да Иран напусти ове савезнике и капитулира пред својим сунитским противницима и ривалима. То се неће десити. Ипак, ако иза ових неприхватљивих санкција уследе довољно жестоке санкције које би могле потпуно пригушити иранску економију, онда ће то неизбежно довести до ратног сукоба.

Иран се неће покорити америчким захтевима да се одрекне онога што он види као виталне националне интересе, баш као што се није покорила ни Северна Кореја.

ГРАНИЦА ИРАНСКЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ
Што се тиче оптужбе Сједињених Држава да Иран „дестабилизује“ Блиски исток, није Иран тај који је напао Авганистан и Ирак, свргнуо Гадафијев режим у Либији, наоружао побуњенике да збаце Асада у Сирији или помогао и подржао интервенцију Саудијаца у јеменском грађанском рату.

Иран, сатеран у ћошак, са економијом која опада и инфлацијом и незапосленошћу које расту, приближава се границама своје толеранције. Међутим Техеран истиче да ће и друге нације у Заливу претрпети сличне болове, баш као и САД. У неком тренутку сукоби ће довести до жртава и бићемо на ивици рата.

Али које наше виталне интересе данас угрожава Иран? Трамп је својом наредбом да се уздржи од ракетног напада на Иран сигнализирао да жели привремену обуставу конфронтације. Али треба рећи и ово: председник је сам направио кораке који су нас довели до овако опасног тренутка.

Трамп се повукао из Обаминог нуклеарног споразума и одбацио га. Он је наметнуо санкције које сада наносе неприхватљиву, ако не и неподношљиву штету Ирану. Он је Исламску револуционарну гарду прогласио терористичком организацијом. Он је послао носач авиона „Абрахам Линколн“ и бомбардере Б-52 у Залив.

Ако се жели избећи рат, или ће Иран морати да капитулира, или ће САД морати да се повуку са својих максималистичких позиција. А кога ће Трамп именовати да преговара са Техераном у име Сједињених Држава?

Што санцкије дуже остану на снази и што буду оштрије, то је већа вероватноћа да ће Иран на наш економски рат узвратити својим властитим асиметричним ратовањем. Да ли је председник одлучио да преузме тај ризик?

Чини се да смо на прекретници Трамповог председниковања.

Да ли он жели да се на председничким изборима 2020. године кандидује као председник који нас је увео у рат са Ираном или као антиинтервенциониста који је почео враћати кући америчке трупе из тог региона који је произвео толико ратова?

 Доналд Трамп пред улазом у Белу кућу, 24. март 2019. (фото: Вин Мекнејм/Гети имејџис)

Можда би Конгрес – грана власти која према уставу има право да одлучује о објави рата – требало да упути председника Трампа у услове под којима је он овлашћен да нас уведе у рат са Ираном.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Buchanan.org