М. Булатовић: Ко се данас може сетити бар једног успеха ЕУ?

Можда неко и може (за разлику од овог аутора), али ако би у томе и успио видјело би се о колико малом броју и мало важних ствари се ради

Европска унија је годинама имала велику привлачну моћ, али свјетска економска криза и непрекидна серија свађа „збратимљених“ европских народа помјерили су поларитет тог политичког магнета. Данашња ЕУ, својим понашањем и одлукама, одбија од себе разумне људе и државе.

Да ли ико може да се сјети неког недавног успјеха Европске уније, неког скупа на којем је испољено јединство и одлучност у кретању напријед? Питања о којем је постигнута пуна сагласност и због којег су бриселска бирократија и лидери држава-чланица „засукали рукаве“ и прионули на посао. Можда неко и може (за разлику од овог аутора), али ако би у томе и успио видјело би се о колико малом броју и мало важних ствари се ради.

ВЈЕЧИТО ОДМЕРАВАЊЕ СНАГА
Свако окупљање лидера ЕУ, током посљедње деценије, обиловало је спорењима, подјелама на важне и мање важне чланице и вјечитом одмјеравању снага између европских комесара и националних вођа. Једно је вријеме главна линија фронта била у дилеми да ли ће Њемачка постати Европа (у смислу традиционалних цивилизацијских вриједности), или ће Европа постати Њемачка (као неки вид њене колоније). Каснији развој догађаја је то питање потиснуо у други план остављајући га неријешеним.

ЛАКРДИЈА ОД БРЕГЗИТА
Онда је Велика Британија одлучила да напусти цијењено друштво, што је, поред шока за европске правовјернике, изазвало бујицу коментара о (не)способности европских лидера да прихвате реалност и носе се са изазовима времена. Они су, разумије се, били критички, али су такви морали бити, будући да су преговори о брегзиту често наликовали лакрдији. Траљавост са којом су вођени, њихова дужина и потпуни изостанак спремности да се уваже и одмјере стварни интереси обје стране, произвели су велике посљедице. Не само по Велику Британију, која је изгубила премијера, а није добила споразум, већ и по цијелу ЕУ, чија је администрација потрошила мандат, а не зна како да изабере своје нове челнике.

ОДЛУКА ДА СЕ НЕ ОДЛУЧИ
Е сад, та и таква Европска унија је на недавном састанку свог Савјета општих послова одлучивала о отварању приступних преговора са Сјеверном Македонијом и Албанијом. И одлучила је да не одлучи.

Иако су претходно сами оцјењивали колико је то питање важно (да ли је?) и како нема времена за даља одлагања. У сусрет том скупу, министри спољних послова тринаест земаља-чланица затражили су од својих колега (остатак до броја 29) да подрже отварање тих преговора како би се Западни Балкан увео у евроинтеграцијске процесе и, посљедично, спасио од „малигног“ утицаја Русије. Иницијатор је била Пољска, а слиједиле су је Чешка, Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Бугарска, Италија, Малта, Аустрија, Хрватска, Словачка и Словенија.

САМО ПО СТАРИНИ
Та „репрезентација“ је имала само два звучна имена, јер су само Италија и Аустрија старе чланице ЕУ, што је у текућем одмјеравању снага и наметања интереса од велике важности. Јесу они сви једнако значајни, али се ред по старини у тој кући мора поштовати.

Чак и они који су плаћени да прате рад и пословање Европске уније не би лако могли да групишу све њене чланице. Да не спомињемо ону увредљиву подјелу, насталу почетком финансијске кризе, на узорне чланице и државе ПИГС (алузија на свиње) у којој су били непослушне Португалија, Италија, Грчка и Шпанија. Тренутно је актуелна критика „Вишеградског квартета“, односно Чешке, Мађарске, Словачке и Пољске.

Ни Италија ни Аустрија не котирају добро са остатком Уније, а глас других чланица као што су Хрватска, Малта или балтички трио не допире ни до првих саговорника. Још када се сабере да су Француска и Њемачка на истој страни само на ријечима, а у сукобу због сваког важнијег питања, слика данашње Европске уније бива јаснија.

ШЛАЈФОВАЊЕ НА БАЛКАНУ
Сјеверна Македонија и Албанија, коначно, нису добили тај фамозни „датум“ за отпочињање приступних преговора. Како ствари са преговарањем стоје, нису добили, али нису ни изгубили ништа. Црна Гора и Србија су са преговорима почеле прије пет година и њихова основна карактеристика је да теку траљаво.

Црна Гора је близу тога да „отвори“ свако од „својих“ 33 поглавља. То ће засигурно бити представљено као велики успјех, иако је након пола деценије привремено „затворила“ свега њих три. И то најмање важних и најјефтинијих.

Србија се љутила поводом посљедњег Извјештаја о напретку у придруживању ЕУ и чини се да су њени званичници имали јасне аргументе, али бриселски кантари су чудна справа. Хрватска је преговарала са ЕУ шест година, а Србија је „отворила“ тек 16 од укупно 35 поглавља за пет година. Узгред, Србија има поглавље више, а оно се односи на Косово и представљено је као важније од свих осталих. Или, прецизније, као први предуслов за укупне преговоре.

Конфузију која влада поводом евроинтеграција на овим просторима, сликовито је на друштвеним мрежама описала резигнирана дама из Македоније ријечима да је њена Сјеверна Македонија, као дио Југоисточне Европе, саставни дио Западног Балкана. Срећа што свијет има само четири стране, иначе би њену несрећну Македонију још више рашчеречили.

 

Извор Спутњик, 27. јун 2019.