Filip Rodić: Njihov mali fakultetski šovinista

Zašto sociologu i kolumnisti Alekseju Kišjuhasu smetaju maturanti sa srpskim zastavama

Naš sociolog i kolumnista Aleksej Kišjuhas ponovo nam u velikom stilu demonstrira da je ili izvanredno neinteligentan, ili izvanredno nepošten. Bez obzira na to koja je od ove dve osobine u pitanju, obe ga diskvalifikuju od obavljanja bilo kakvog društveno odgovornog posla, posebno onog docentskog

Interneti se ugibaju od sadržaja na kojima raspojasane i podivljale horde mladih ljudi proslavljaju završetak srednje škole tako što srbuju, troprstaše i kosovojesrbijaše planirajući „dogodine u Prizrenu“. Sve to uz „autotjun“ ritam balkanskog turbofolka i hip-hopa koji, prema naširoko „šerovanim“ opštim mestima, glorifikuju konzumerizam, alkohol, droge, promiskuitet i prostituciju – piše Aleksej Kišjuhas u svojoj najnovijoj „kolumni“ pod naslovom „Naši mali rasisti“. Otkad je „srbovanje“ i žudnja za kolevkom srpstva postalo rasizam? Da je Kišjuhas Srbin, pa da sa te pozicije srpsku omladinu naziva „raspojasanom i podivljalom hordom“, zbog njemu nedopustivog „srbovanja“, rekli bismo da je autošovinista, ali pošto nije, onda može biti samo ekstremni šovinista kojem je iz nekog razloga dozvoljeno da širi nacionalnu netrpeljivost sa stranica jednog dnevnog lista, ali i sa univerzitetske katedre.

Da bi ogadio našu mladež, Kišjuhas pribegava krajnje nečasnim metodama i, u najmanju ruku, izvrtanju istine. Ovo je uočljivo već iz ovog prvog pasusa njegovog teksta jer u isti koš stavlja „kosovosrbijašenje“ i „Dogodine u Prizrenu“ sa „autotjun ritmovima“ koji glorifikuju konzumerizam i promiskuitet. Za početak, sa pozdravom „Dogodine u Prizrenu“ omladinu Srbije je upoznao Beogradski sindikat i on predstavlja sve suprotno glorifikaciji pošasti koju učeni Kišjuhas pominje. Glorifikacija promiskuiteta bi pre bila Parada ponosa, s obzirom na sadržaje koji je prate. Pored ovoga, „autotjun poročnost“, koju za njega simbolizuju pevači Maja Berović i Jala Brat, u Srbiji promovišu isti oni ljudi koji stoje iza projekta „nezavisne“ luksemburške televizije N1. „Aj-Di-Džej“ televizija, na kojoj se ovakva muzika najčešće sluša, u vlasništvu je „Junajted grupe“, kojoj pripada i N1.

Takođe, važno je imati na umu i da pravo ime Jale Brata nije, na primer, Jovan Milošević nego Jasmin Fazlić, pa slušanje njegove „muzike“ ne može imati nikakve veze sa „srbovanjem“, utoliko pre što je ovaj čovek zajedno sa svojim partnerom Bubom Korelijem (Amar Hodžić) ne tako davno pozivao na klanje i vešanje Srba. Činjenica da značajan deo naše omladine nažalost sluša ovakvu muziku upravo pod uticajem kanala kompanije čiji se vodeći informativni program najblaže može opisati kao proamerički i blizak Kišjuhasovim svetonazorima, ovog antisrpskog šovinistu ne sprečava da je zbog toga kritikuje.

Kada Kišjuhas, međutim, napravi intelektualnu vratolomiju pa srpsku omladinu u istom tekstu optužuje za promiskuitet zbog slušanja takve muzike i za preterani konzervativizam, to jasno ukazuje da je omladina meta samo zato što je srpska. Utoliko pre što se slična muzika sa sličnim porukama masovno sluša na Zapadu, odakle nam je i stigla, s manjim modifikacijama zbog domaćeg „ukusa“. Kišjuhas se nešto niže u tekstu sablažnjava zbog rezultata istraživanja iz 2015. po kojem „mladi u Srbiji jesu jedan neobično konzervativni, religiozni i patrijarhalni soj“ te „čak 94 odsto njih sebe smatraju vernicima, 49% bi zakonom zabranilo abortus“. Pa dobro, šta su? Promiskuitetni konzumeristi, ili neobično konzervativni i religiozni? Da se ovde ne radi o odbrambenom mehanizmu projekcije pa se sopstvena šizofrenost pripisuje čitavom društvu?

Pored svih ovih bisera, vrhunac teksta je, ipak, tvrdnja ovog Kazanove, čije bi ljubavničke avanture posramile i Don Žuana, da je naša mladež takva zbog „nejebice“, što je fenomen van svake razumne sumnje dokazan činjenicom da, kako kaže, „Srbiji čak 55 odsto mladih starosti od 25 do 29 godina živi sa roditeljima, dok u ovoj istoj grupi starije omladine tek svaki deseti živi sa partner(k)om“. U jednom pasusu su promiskuitetni, u drugom pate od „nejebice“. Ne znamo s kim i kako živi ovaj seksualno ostvareni mladić. Možda sa Radinom Vučetić, s kojom je za Prvi maj otputovao u Berlin kako bi se borio da se fabrike daju radnicima? S druge strane, posredstvom Federalne kancelarije za zaštitu ustava, nemačke tajne službe, precizno znamo kako žive tamošnji levičarski aktivisti, Kišjuhasovi saborci. Prema podacima ove službe, 92 posto učesnika levičarskih demonstracija u Berlinu, od kojih je 72 posto starosti od 18 do 29 godina, živi sa svojim roditeljima, a trećina je nezaposlenih.

Ispada da je srpska omladina, iako zatucana konzervativnim idejama i ošamućena „opijumom za narod“, kako je o religiji govorio Marks, opet daleko emancipovanija od Kišjuhasovih saboraca iz Nemačke i to uprkos daleko složenijoj ekonomskoj situaciji i nedostatku izdašne socijalne pomoći koju primaju njihovi nemački vršnjaci. A šta ćemo sa „podivljalim hordama mladih ljudi“? Pa drugovi s kojima je Kišjuhas demonstrirao po Berlinu su mnogo „podivljlaliji“ od naših maturanata. Po podacima već pomenute nemačke agencije, između 2012. i 2017. broj nasilnih krivičnih dela za koja su odgovorni ekstremni levičari povećao se za 88 procenata i dostigao brojku od 1.648 napada godišnje, dok je tokom 2017. zabeležen 821 nasilan incident za koji su odgovorni desničari. Ako je „nejebica“, kako navodi potentni Kišjuhas, uzrok šovinizma i rasizma, zašto on toliko mrzi Srbe?

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Pečat, 28. jun 2019.