Филип Родић: Њихов мали факултетски шовиниста

Зашто социологу и колумнисти Алексеју Кишјухасу сметају матуранти са српским заставама

Наш социолог и колумниста Алексеј Кишјухас поново нам у великом стилу демонстрира да је или изванредно неинтелигентан, или изванредно непоштен. Без обзира на то која је од ове две особине у питању, обе га дисквалификују од обављања било каквог друштвено одговорног посла, посебно оног доцентског

Интернети се угибају од садржаја на којима распојасане и подивљале хорде младих људи прослављају завршетак средње школе тако што србују, тропрсташе и косовојесрбијаше планирајући „догодине у Призрену“. Све то уз „аутотјун“ ритам балканског турбофолка и хип-хопа који, према нашироко „шерованим“ општим местима, глорификују конзумеризам, алкохол, дроге, промискуитет и проституцију – пише Алексеј Кишјухас у својој најновијој „колумни“ под насловом „Наши мали расисти“. Откад је „србовање“ и жудња за колевком српства постало расизам? Да је Кишјухас Србин, па да са те позиције српску омладину назива „распојасаном и подивљалом хордом“, због њему недопустивог „србовања“, рекли бисмо да је аутошовиниста, али пошто није, онда може бити само екстремни шовиниста којем је из неког разлога дозвољено да шири националну нетрпељивост са страница једног дневног листа, али и са универзитетске катедре.

Да би огадио нашу младеж, Кишјухас прибегава крајње нечасним методама и, у најмању руку, извртању истине. Ово је уочљиво већ из овог првог пасуса његовог текста јер у исти кош ставља „косовосрбијашење“ и „Догодине у Призрену“ са „аутотјун ритмовима“ који глорификују конзумеризам и промискуитет. За почетак, са поздравом „Догодине у Призрену“ омладину Србије је упознао Београдски синдикат и он представља све супротно глорификацији пошасти коју учени Кишјухас помиње. Глорификација промискуитета би пре била Парада поноса, с обзиром на садржаје који је прате. Поред овога, „аутотјун порочност“, коју за њега симболизују певачи Маја Беровић и Јала Брат, у Србији промовишу исти они људи који стоје иза пројекта „независне“ луксембуршке телевизије Н1. „Ај-Ди-Џеј“ телевизија, на којој се оваква музика најчешће слуша, у власништву је „Јунајтед групе“, којој припада и Н1.

Такође, важно је имати на уму и да право име Јале Брата није, на пример, Јован Милошевић него Јасмин Фазлић, па слушање његове „музике“ не може имати никакве везе са „србовањем“, утолико пре што је овај човек заједно са својим партнером Бубом Корелијем (Амар Хоџић) не тако давно позивао на клање и вешање Срба. Чињеница да значајан део наше омладине нажалост слуша овакву музику управо под утицајем канала компаније чији се водећи информативни програм најблаже може описати као проамерички и близак Кишјухасовим светоназорима, овог антисрпског шовинисту не спречава да је због тога критикује.

Када Кишјухас, међутим, направи интелектуалну вратоломију па српску омладину у истом тексту оптужује за промискуитет због слушања такве музике и за претерани конзервативизам, то јасно указује да је омладина мета само зато што је српска. Утолико пре што се слична музика са сличним порукама масовно слуша на Западу, одакле нам је и стигла, с мањим модификацијама због домаћег „укуса“. Кишјухас се нешто ниже у тексту саблажњава због резултата истраживања из 2015. по којем „млади у Србији јесу један необично конзервативни, религиозни и патријархални сој“ те „чак 94 одсто њих себе сматрају верницима, 49% би законом забранило абортус“. Па добро, шта су? Промискуитетни конзумеристи, или необично конзервативни и религиозни? Да се овде не ради о одбрамбеном механизму пројекције па се сопствена шизофреност приписује читавом друштву?

Поред свих ових бисера, врхунац текста је, ипак, тврдња овог Казанове, чије би љубавничке авантуре посрамиле и Дон Жуана, да је наша младеж таква због „нејебице“, што је феномен ван сваке разумне сумње доказан чињеницом да, како каже, „Србији чак 55 одсто младих старости од 25 до 29 година живи са родитељима, док у овој истој групи старије омладине тек сваки десети живи са партнер(к)ом“. У једном пасусу су промискуитетни, у другом пате од „нејебице“. Не знамо с ким и како живи овај сексуално остварени младић. Можда са Радином Вучетић, с којом је за Први мај отпутовао у Берлин како би се борио да се фабрике дају радницима? С друге стране, посредством Федералне канцеларије за заштиту устава, немачке тајне службе, прецизно знамо како живе тамошњи левичарски активисти, Кишјухасови саборци. Према подацима ове службе, 92 посто учесника левичарских демонстрација у Берлину, од којих је 72 посто старости од 18 до 29 година, живи са својим родитељима, а трећина је незапослених.

Испада да је српска омладина, иако затуцана конзервативним идејама и ошамућена „опијумом за народ“, како је о религији говорио Маркс, опет далеко еманципованија од Кишјухасових сабораца из Немачке и то упркос далеко сложенијој економској ситуацији и недостатку издашне социјалне помоћи коју примају њихови немачки вршњаци. А шта ћемо са „подивљалим хордама младих људи“? Па другови с којима је Кишјухас демонстрирао по Берлину су много „подивљлалији“ од наших матураната. По подацима већ поменуте немачке агенције, између 2012. и 2017. број насилних кривичних дела за која су одговорни екстремни левичари повећао се за 88 процената и достигао бројку од 1.648 напада годишње, док је током 2017. забележен 821 насилан инцидент за који су одговорни десничари. Ако је „нејебица“, како наводи потентни Кишјухас, узрок шовинизма и расизма, зашто он толико мрзи Србе?

 

Аутор Филип Родић

 

Извор Печат, 28. јун 2019.