Колико је ефикасно руско ”стратешко стрпљење”?

Москва је уверена да ће Вашингтон променити свој став према Русији. Све што она треба да учини јесте да држи врата отвореним и да чека

Москва је састанак између председника Доналда Трампа и руског председника Владимира Путина одржан протеклог петка у Осаки прославила као благи тријумф.

Иако су високи руски званичници признали да ће се мало тога променити овим састанком, они су изразили јак оптимизам због тоналитета разговора између двојице лидера. Они се надају да ће, ако покажу стрпљење и успеју да спрече да америчко-руске тензије измакну контроли, Вашингтон онда коначно прихватити нови детант у коме Москва неће морати да мења свој правац.

У интервјуу који је у недељу дао водитељу државне телевизије Владимиру Соловјову, Путинов портпарол Дмитриј Песков је изјавио да је Москва на састанку видела охрабрујуће сигнале од Трампа. „Амерички председник је прилично јасно показао своју намеру да поново успостави дијалог“, рекао је он. „Што се тиче Путина, он већ дуго говори о својој жељи да се крене путем нормализације односа, али је исто тако истакао да без обострано показаног интереса нема ни говора о томе“. Песков је потом додао: „Сада смо, по први пут, од америчког председника видели да овај обострани интерес постоји“.

МОСКВА НИЈЕ ОБЕСХРАБРЕНА
Истовремено, други чланови Путиновог тима признали су да се ништа епохално није десило. Бивши амбасадор Јуриј Ушаков, сада помоћник руског председника за спољну политику, изјавио је након састанка: „Нажалост, није било могуће детаљно расправљати о многим темама“. Трамп и Путин су наводно разговарали о контроли наоружања, трговини, Ирану, Венецуели, Сирији и Украјини. Међутим, нису склопљени никакви нови споразуми нити су утврђени планови за наредни састанак двојице лидера.

Упркос недостатку конкретних резултата са састанка Трампа и Путина, Москва није обесхрабрена. Велики број руских коментатора је након састанка нагласио да ће састанци попут овог у Осаки пре или касније донети опипљиве резултате. Леонид Калашњиков, председник Одбора за Заједницу независних држава при руској Думи, за руску државну телевизију је изјавио: „Приликом неког од наредних самита, ми ћемо нешто постићи, на овај или онај начин. То је неизбежно“.

Затим је додао: „Они (Американци) су урлали и викали након револуције 1917. године, али су до 1930. скоро све дипломатске везе биле поново обновљене. Тако ће се на исти начин усагласити и са статусом Крима“.

Леонид Калашњиков

Професор Дмитриј Суслов са Више економске школе је уочи састанка Трампа и Путина за Национални интерес изразио слично предвиђање. Он ми је рекао да је Москва уверена да ће, ако се буде држала свог курса, Вашингтон у неком тренутку „лећи на руду“. „Не мислим да ће Русија знатно отежати своју позицију; она свакако неће правити никакве уступке“, рекао је он. „Русија ће само причекати да Сједињене Државе почну да мењају своју политику (према Русији) по сопственој иницијативи, из унутрашњих и спољнополитичких разлога“.

Суслов је овај приступ назвао „стратешким стрпљењем“. Раније ове године, заменик руског министра спољних послова Сергеј Рјабков, у интервјуу датом Интернешенел аферсу, месечном часопису који се бави руском спољном политиком, описао је политику Москве према Вашингтону као „стратешко стрпљење“. Он је навео да су Американци ти „који су једном приликом употребили термин ‘стратешко стрпљење’ који делује прикладно да се опише правац којег би Русија, изгледа, требало да се држи у односима са Вашингтоном у догледној будућности“.

ДВЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
Термин „стратешко стрпљење“ се обично користио како би се описао приступ Обамине администрације према Северној Кореји. Према тој политици, Вашингтон је избегавао сукобе против Пјонгјанга, али се исто тако уздржавао од чињења било каквих уступака све док Северна Кореја не направи први корак.

Према Суслову, руско „стратешко стрпљењ“се заснива на две претпоставке. Прво, политичка поларизација унутар Сједињених Држава ће временом слабити. Чим се у Сједињеним Државама појави нови унутрашњи консензус, биће лакше налазио у Овалном кабинету да настави са нормализацијом односа са Русијом.

Друго, Сједињене Државе ће у наредних пет до десет година схватити да се не могу истовремено сукобљавати и са Кином и са Русијом. Растућа економска и војна моћ Пекинга ће стимулисати Сједињене Државе да се заложе за боље односе са Русијом.

Шта Русија намерава да чини док се таква промена у ставу Вашингтона према Москви не догоди, под претпоставком да ће се уопште догодити? Суслов објашњава да је за сада примарни циљ Русије контрола штете.

„Битно је да радимо са Сједињеним Државама на контроли сукоба и спречавању директне војне конфронтације“, рекао је он. „Да би смо то постигли, неопходно је да се састајемо како бисмо разговарали о питањима стратешке стабилности и регионалним сукобима“.

Када је у питању Европа, постоје неки знакови који показују да московски план играња на карту „стратешког стрпљења“ доноси одређене користи. Протекле недеље је Парламентарна скупштина Савета Европе гласала за поновно враћање Русије у чланство без чињења било каквих уступака по питању Крима. Русија је била суспендована у европским организацијама за заштиту људских права након анексије Крима 2014. године.

У случају да коалициони партнери недавно инаугурисаног украјинског председника Владимира Зеленског тријумфују на парламентарним изборима 21. јула, бивши комичар који је кандидао платформу за обнову дијалога са Русијом могао би бити охрабрен да се креће у том правцу.

Украјински председник Владимир Зеленски полаже заклетву у Врховној ради Украјине, 20. мај. 2019.

Како се атомсфера око председничких избора 2020. године полако загрева, мало је вероватно да ће Вашингтон наставити са значајнијим отопљавањем односа са Русијом. И републиканци и демократе у Конгресу гледају на Кремљ с подозрењем, а ни општи став јавности није ништа повољнији. Без обзира на све то, Москва је уверена да ће у једном тренутку Вашингтон променити свој став према Русији. Све што она треба да учини јесте да држи врата отвореним и да чека.

 

Димитри Александар Сајмс је сарадник Националног интереса.

  

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The National Interest