Н. Бабић: Либерализам се примиче крају, кога ће повући за собом?

Путинове речи о “крају либерализма”, шта год он имао на уму, јесу речи које су морале бити изречене у овом предапокалиптичном времену

Путинове ријечи о „крају либерализма“ прошлог дана предвидљиво су изазвале лавину одговора, иако је то тек мали дио опширног интервјуа у којем се дотакао свих горућих питања данашњице. Говорници “слободног свијета”, како се Запад зове од времена Хладног рата, напали су Путина оптужбама у којима бране свијетлу будућност либерализма и Запада, а мислиоци свих праваца су почели расправљати о “идеологији слободе” и компатибилности или неспојивости те идеологије с руском стварношћу, која на изборима такорећи плебисцитарно одбацује овај поредак.

И опет су Руси постали жртве „изопачености“, иако неки то називају пуком терминологијом и позивају да се не даје претјерана склоност дословном значењу одређених политичких појмова. Кад би било тако, овим се приступом ништа се не може приговорити појму “фашизам”, јер би то била „обична политичка филозофија италијанског корпоративизма“ која је име добила од ријечи „fascio“, што се може превести као “сноп“ или „унија” и “јединство”, па га не смијемо тек тако једноставно бркати с “нацизмом”. Но, по тој логици, шта је лоше у појму “националног социјализма”, како заједно тако и одвојено – “национализам” и “социјализам”? Имамо обичну идеологију националне државе која штити права радника. Исто тако, чак ни су у свастици нема ничега спорног, јер је то древни индијски симбол сунца и „потпуно је несхватљиво“ зашто би њен цртеж на зидовима кућа натјерао некога да о томе пише чланке.

Тако није јасно ни што има лоше у “либерализму”. Осим тога, донедавно су Путина називали “главним либералом” у Русији, а многи “вјерници” су оптуживали “либерале” да искривљују темеље либерализма и да их, за разлику од “правих либерала”, треба звати посебним, укључујући увредљивим именима као што су ултралиберали, неолиберали, либертаријанци, итд.

УЗУРПАЦИЈА СЛОБОДЕ
Заправо, појам “либерализма”, као и многи други политички појмови који су одиграли важну улогу у историји човјечанства, обрастао је и постао непрепознатљив у својим разним конотацијама током своје више од двјесто година истроије и надмашио је своја изворна значења.

Данас је заиста бесмислено расправљати о правом значењу појмова “фашизма” и “националног социјализма”, јер су они су заувијек отровани смртним отровом стварних догађаја који су се под тим именом одвијали. Не можете данас никоме објашњавати да сте нацртали свастику на зиду због естетских разлога и због љубави према древној Индији. У то не би повјеровали ни обични пролазници.

Исто је с “либерализмом”, који је у посљедњим годинама толико тога акумулирао да га све преостала исполирана политичка предвиђања не могу рехабилитовати. Чак се ни класични либерали више не могу звати “либералима”, јер би се могли увриједити.

Либерализам се у почетку супротставио конзервативизму, на примјер у неким земљама Латинске Америке, посебно у Уругвају, гдје је неколико земаља учествовало у формално грађанском рату између великих странака, Колорада или црвених и либерала против и Бланка конзервативца трајао је све до средине 20. вијека. Традиције, укључујући вјерске, браниле су интересе великих земљопосједника и ауторитарну моћ конзервативаца. Поједностављено, либерали су заговарали личне слободе и приватно власништво, антиклерикализам и промовисање предузетништва.

У 20. веку, нарочито након Другог свјетског рата, либерализам се на Западу и свијету почео схватати као алтернатива тоталитаризму, како патњи човјечанства према историјским изазовима које је с једне стране ставио нацизам и “реалном социјализму” с друге. Спречавање успоставе тоталитарне власти, заговарајући апсолутну слободу не само дјеловања, него и изјава и мисли човјека је постао борбени слоган либерализма.

С временом је настао култ заштите мањина од безакоња и окрутне самовоље агресивне већине и од било каквих правних и практичних ограничења на националној, друштвеној, имовинској, сексуалној и другим основама. Индивидуалне слободе, а прије свега слобода говора и изражавања, недопустивост контроле над појединцем, култ општег права и посебице претпоставка невиности су постали недодирљиви.

Било је и неподударности. Наиме, британски конзервативци су прихватили идеологију екстремног економског либерализма, а демократе у Сједињеним Државама, који су сматрају либералима, биле су мање либералне него републиканци, посебно у погледу приватног власништва, пореза и улоге државе у господарству. Комунисти су, слиједећи традицију својих револуционарних претходника, “либерализам” видјели као синонимом за слабост, попустљивост и неодлучност.

Треба рећи да су на Западу до друге половине 20. вијека главни либерални проблеми углавном ријешени, како у САД-у након великих либералних реформи Линдона Џонсона, тако и у остатку такозваног “цивилизованог свијета”. Окончала се легална расна дискриминација, од 1994. и у Јужној Африци, расизам у облику нацизма био је забрањен, а негирање нацистичких злочина у многим земљама постало је казнено дјело.

Избила је и “Сексуална револуција”. Патријархална ограничења су изгубила снагу и моћ утицаја на доношење закона, а у великој мјери је поткопана и морална доминација патријархата, који је тумачен као обично лицемјерје. Култ Првог амандмана Устава САД-а, особито у смислу слободе говора и штампе, стекао је свети карактер. Ако нису почињена посебна казнена дјела, Врховни суд је више пута доносио одлуке којима је допустио објављивање било каквих мишљења, чак и ако су пропагирала мржњу. Умјетност, укључујући и кинематографију која је постала најважнија од свих, у потпуности се ријешила угњетавања цензуре.

Међутим, на пријелазу миленијума либерализам је погођен тумором рака политичке коректности. У почетку се тражило да се црнци зову Афроамериканцима, сексуално девијантне особе су сада припадници LGBTQUI+ „мањине“, домаће животиње су наши животињски пријатељи, а идиоти су „алтернативно надарени“. Јавност је иронично, али добронамјерно, на крају опажала да је због признања различитости и једнакости мањина човјечанство у вијековима пролило море крви, а за једнакост потоке суза, стога се сама по себи либерализација цивилизације чинила апсолутном добром.

Али врло брзо су се карте политичке коректности почеле погрешно дијелити, а борба за права мањина се претворила у рат против права већине, штавише, у рат до уништења. Успут, све је почело с општим консензусом да је криминализација порицања нацистичких злочина оправдана, јер су ти злочини однијели милионе жртава, али је врло брзо доживјела неочекивану експанзију у којој су се хомофобија и сексизам некако изједначили с холокаустом.

СЛОБОДА КАО РОПСТВО
Данас је „побједнички“ глобални либерализам показао пуно отелотворење тмурних предвиђања Џорџа Орвела, који је свој роман “1984” погрешно сматрао пародијом совјетског тоталитарног режима. Заправо, инстинкт писца се показао јачим од његових предрасуда. Орвел у роману није описао толико свој модерни стаљинистички СССР, већ Ингсоц, “енглески социјализам” 21. вијека. Подсјетимо, најстрашнији злочин у Орвеловом свијету је сматран мисаоним криминалом или пријеступом, односно свако одступање од скупа појмова допуштених за размишљање, а они су било строго ограничени новим вокабуларом новоговора .

И тако је у две деценије цивилизација „Слободног свијета“ практично уништила властите темеље. Готово је укинуто темељно либерално начело владавине права, које је сада право само на папиру. Сада на све стране прште оптужбе о политички некоректном понашању, што укључује радње, јавне изјаве и фразе извучене из контекста на друштвеним мрежама, без икаквог суда, истраге и судске заштите и без права на апел на Први амандман. Ови „злочини“ одмах доводе до усвајања противправних репресивних мјера. Најблаже што се може догодити је да се особи једноставно забрани приступ друштвеним мрежама, али јој се може забранити да ради у професији, да се бави с политиком, да пече колаче у својој приватној пекари ако је одбила испећи посебан колач за „хомосексуално вјенчање”, што се заиста догодило, уопштено, да комуницира с људима и зарађује хлеб својим радом.Осим тога, не постоји застаревање за злочине против либерализма.

Све велике либералне повеље, од Habeas Corpus до Bill of Rights, отишле су на ђубриште историје. Слобода говора је погажена, опет без судског налога, потајно, али потпуним успостављањем тоталитарне цензуре, коју неки зову „тоталном толеранцијом“. Либерализам је увијек тврдио како има моралну ексклузивност, што је заправо “либерални терор” о којем се говорило у прошлом вијеку. Но, тек данас је либерални мејнстрим готово потпуно узурпирао апсолутну цензорску моћ у западним и западно усмјереним медијима цијелог свијета.

Погажени су најважнији прокламовани принципи либералног свјетског поретка, међу којима презумпција невиности. Законски изабрани предсједник Сједињених Држава се данас не може ничим супротставити либералној елити и медијима које контролира. Ако иду даље од тоталитарног дискурса, резултати гласања бирача у Италији, Мађарској или Њемачкој се не признају и презиру, баш као и народни протести против неприхватљивог “избјегличког” терора.

ОРВЕЛОВА ПРОГНОЗА ЈЕ НАДМАШЕНА
Свијет “1984” је прожет лажима и терором, али су лажи и терор допуштени. За спровођење тога имамо институционалне странке, спољне и унутрашње, полицију мисли, министарство љубави и друге институције диктатуре. Модерна либерална диктатура је анонимна и уротничка. Њен либерални терор влада потајно, а сви захтјеви за “стварним либерализмом” проглашени су посебно опасним мисаоним злочинима. Али то није најгоре.

Челници либералног Запада су Путина жестоко опоменули. Борис Џонсон и Доналд Туск нису чекали да одговоре. Тренутни владајући „режим“ у Русији назван је “олигархијским и ауторитарним”, а либерални Запад, чији становници “имају два јамца и бранитеља друштвене слободе – демократију и владавину права” – “најбоље је мјесто за почети посао, најсигурније мјесто за улагања, као и најбоље мјесто за основати породицу и најбоље мјесто за живот“. Олигархијски ауторитаризам је, наравно, лош, поготово када сви о томе знају више него довољни и његовом постојању се жестоко противе. Но јесмо ли у случају модерног либерализма у бољој ситуацији?

Сва огромна достигнућа западне цивилизације, огроман новац и надмоћна економија, све се данас ставља у службу модерног либералног криптототалитаризма, чији је главни задатак стално и неограничено управљање личним простором особе до потпуног укидања тог личног простора и потпуне дехуманизације појединца. Наизглед неразумљива и бесмислена колосална улога коју у либералној изградњи мира имају ЛГБТ+, радикално феминистичка, веганство и друга пропаганда уопште није случајна.

Човјечанство је пало у паклену замку, и то гдје је уопште није очекивало. Политичка коректност је успјела забранити готово све, а оправдање је увијек било криминализација дискриминације – националне, расне, сексуалне, рјеђе вјерске, итд., а стигматизација је постала правило.

Под забраном нису апстрактна “духовна ропства”, већ врло специфичне функције људског живота, биолошке и историјскее, укључујући репродуктивне. Породице, јавне установе и традиције су стигматизоване, а ускраћује се и право на само постојање полне разлике. Успут, ово је већ политички некоректно, јер постоје родови, десетак њих, а полови не. Штавише, сама идеја о постојању два пола у хомо сапиенса проглашава се криминалом.

Западна цивилизација и њени интелектуалци је у златним временима 20. вијека себе вољела називати јудео-хришћанском. Била је, наравно, хришћанска, са свим својим расколима. Данас су религије “потлачених мањина”, посебно јудаизам и „њу ејџ“ секте, под заштитом либерала, док се хриршћанство изједначава с расизмом, сексизмом, хетеросексуалношћу и другим „злочинима“ против либералног хуманизма, стога заслужује извансудску казну.

Стога су Путинове ријечи о “крају либерализма”, шта год он имао на уму, ријечи које су морале бити изречене у овом предапокалиптичном времену. Изван флоскула Бориса Џонсона, оне звуче као ново размишљање, витално за спас човјечанства.

Наравно, либерализам у садашњем смислу, тоталитаризам, криминализам, извансудски и нељудски либерализам прожима не само Запад, већ и цијелу планету. Окрутност и деструктивност сваког од локалних либерализама сваки народ мора препознати за себе.

И ријечи да се либерализам примакао крају имају право бити изречене. Успут, оснивач “теорије заласка сунца” је сам рекао да је прогноза његовог трајања плус или минус неколико вијекова. Либерализам се креће према заласку сунца, јер је његова способност као система самоорганизације једине разумне биолошке врсте на планети Земљи очигледно исцрпљена. Либерализам се на свом путу сударио с културним декодирањем човјечанства. То је било директно самоубиство либерализма и залазак његовог сунца је осигуран.

Једино питање које остаје јесте хоће ли се сам угасити, као погрешна теорија и пракса, криминална и погубна за човјечанство, или ће на самрти све друге идеологије, праксе, народе и земље са собом повући у хаос и смрт.

 

Извор logicno.com, 05. јул 2019.