Промене у ЕУ: Нова лица, старе грешке

Суочена са егзистенцијалном кризом и недостатком кредибилитета, ЕУ својим бирачима и целом свету поручује: настављамо по старом

Упркос свему што се дешавало у ЕУ у протеклих пет година, њене државе чланице су успеле да изаберу четири политичара који представљају потпуни континуитет са свим политикама које су ЕУ довеле у овакву збрку.

Ниједан од недавних потреса није убедио европски блок да макар мало измени свој правац. Није то успео да учини да учини успон антисистемских странака у Италији, Немачкој, Француској, Финској и другим местима, као ни успон патриотских снага у Пољској и Мађарској. Није успео ни брегзит, који је у економском смислу једнак губитку не једне, већ 20 држава чланица, и који ће уништити актуелне буџетске аранжмане ЕУ.

ТВРДОГЛАВО КРЕТАЊЕ КА „СЕД
Четворо мушкараца и жена чије је именовање извршено у уторак одлучно је у намери да створи „Сједињене Европске Државе“ (цитирам будућу председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен) и да, с тим у вези, настави са истим европским интеграцијама које су проузроковале толико унутрашњег стреса у државама чланицама Европске уније и њеним институцијама. Штавише, три од четири личности долазе из кључних ЕУ држава, чланица оснивача из 1951. године, док из „нове Европе“ (Источне и Централне Европе) нема никог. Као да, у овом времену дубоке кризе, ЕУ жели да се врати својим коренима од пре 70 година, уместо да се промени и освежи како би се суочила са новим изазовима 21. века.

Најупечатљивија најава именовања на најважније функције је, наравно, та да ће немачка министарка одбране Урсула дон дер Лајен бити постављена на место председнице Европске комисије. С обзиром да Комисија има монопол над читавим легислативним и извршним процесом у оквиру институција ЕУ, ово тело је мотор који покреће целу машину. Парламент је, у поређењу са њом, безначајан. Чињеница да је Немачка сада стекла контролу над најважнијом институцијом ЕУ је вредна пажње, и то не само због тога што ће ово бити први пут да ће се један Немац наћи на том положају још од првог председника Комисије, Валтера Халштајна, који је на том положају био у периоду између 1958. и 1967. године. У деценијама након тога, а нарочито од 1990. године, Немачка је израсла у хегемона унутар ЕУ без чијег пристанка се ништа не може одлучити у Бриселу.

Немачка такође доминира и Европским парламентом: четири од седам група у оквиру њега, и самим тим преко две трећине чланова, воде Немци. Док се Ангела Меркел спрема да напусти власт у Берлину, може бити сигурна да ће њено наслеђе не само наставити да живи, већ да ће заправо и расти, с обзиром да ће у Бриселу и Стразбуру институције ЕУ бити под контролом њених најближих политичких савезника и наследника.

АНТИРУСКИ ЈАСТРЕБОВИ
Посебан допринос Урсуле фон дер Лајен, изузев њене националности и њеног статуса блиског савезника Ангеле Меркел, огледа се у томе што је она велики заговорник не само концепта федералне Европе већ и војске ЕУ. Као министарка одбране, она је раније најавила планове за инвестирање 130 милијарди евра у немачку војску у наредних 15 година и повећање буџета за 10 одсто у 2019. години како би годишњи буџет војске био 50 милијарди евра. Ако се ова ремилитаризација Немачке замаскира у „европске“ одежде, онда ће хладноратовске тензије на европском континенту само расти, а то је нешто што госпођа Фон дер Лајен очигледно жели: она је позната и по томе што је један од најжешћих антируских јастребова у Немачкој и Европи.

Ствари не стоје ништа боље ни код најмање важног од сва четири номинована кандидата, Жозепа Борела, који би требало да заузме позицију шефа дипломатије. Баш као што је и Фон дер Лајенова истакла да Русија више није партнер, тако је и Борел у мају описао Русију као „старог непријатеља“: Русија је позвала шпанског амбасадора у Москви у министарство спољних послова како би му уручила протестну ноту. Борел са Фон дер Лајеновом дели догматско – премда контрадикторно – веровање у „компатибилност европске одбране са НАТО-ом“, којим у стварности доминирају Сједињене Државе.

Жозеп Борел

Упркос томе што је критиковао покушај америчке владе да изврши насилну промену режима у Каракасу, Борел је подржао „признавање“ Хуана Гваида за председника Венецуеле: овај његов располућени став је, као и кад се ради о европској одбрани, такође контрадикторан сам по себи, јер ако је Гваидо заиста легални председник Венецеуле, како Борел тврди, онда би млади амерички љубимац имало пуно право да насилно уклони Николаса Мадура с власти.

БЕЛГИЈСКИ КОНФОРМИСТА
Шарл Мишел, нови председник Европског савета, је други Белгијанац који је дошао на ово суштински почасно место: Херман ван Ромпеј је постављен као први председник 2009. године (други је био Доналд Туск, а трећи ће бити Мишел). Често се за Белгију каже да има седам парламената, али не и државу: сада ће Мишел имати 27 влада, али поново не и државу. Тешко је замислити већег политичког конформисту од Шарла Мишела: овај рођени либерал никада није изустио оригиналну реч у свом животу.

Штавише, као и Урсули фон дер Лајен, и њему је политика ЕУ у крви. Као и Ернст Албрехт, отац Урсуле фон дер Лајен, који је био високи званичник у Европској комисији пре него што је постао премијер Доње Саксоније (Урсула је рођена у Бриселу и ишла је у Европску школу), и отац Шарла Мишела, Луј, био је белгијски министар спољних послова и европски комесар. Две од четири јуче кандидоване личности припадају политичким династијама, што говори да је европска политичка класа налик касти, којој би можда требало додати Жозепа Борела, бившег председника Европског парламента и бившег председника Европског универзитетског института у Фиренци.

Укратко, нико од поменуте четири особе не представља аутентичну личност, док је неколико њих било уплетено у финансијске малверзације – Борел због тога што није пријавио приходе од 300.000 евра годишње које је стекао обављајући консултантски посао 2012. године, а Лагардова због одобравања државне исплате свом пријатељу Николасу Саркозију. Лајенову често нападају због тога што није компетентна да обавља посао министра и због тога што је више забринута за своју саврешну фризуру него за немачку војску. Сво четворо преживљавају у политици, у већини случајева већ деценијама, управо због тога што никада нису одступали од партијске линије и због тога што су, где год да су били, радили како им је речено.

Што се тиче човека изабраног у среду за председника Европског парламента, он нема никакву моћ. Оно мало моћи што Европски парламент поседује је сконцентрисано у његовим члановима. Избор Давида-Марије Сасолија представља додатни ексер у мртвачки сандук принципа политичког представљања јер је реч о човеку који представља истрошене снаге у италијанској политици. Као члан Демократске странке, он се залаже за стари поредак који је збрисан 2018. године када су странке нове левице и нове деснице – Покрет пет звездица и Лига – формирале савез како би збацили старе странке. Поред тога, Сасоли је био потпредседник у претходном сазиву парламента и стога је његов избор такође израз континуитета.

Давид-Марија Сасоли

Укратко, суочена са егзистенцијалном кризом и озбиљним недостатком кредибилитета, ЕУ поручује својим гласачима и читавом свету: настављамо по старом.

 

Џон Лоланд је историчар и стручњак за међународне односе који је докторирао филозофију на Универзитету Оксфорд и предавао на универзитетима у Паризу и Риму.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор РТ