Руска црква и нови наратив Путинове Русије

Ако смо заиста ушли у нову еру такмичења великих сила, руска црква и држава су сваком Русу пружиле јасно образложење за шта се бори

Амерички стратези су у последњих шест година стално хватани на кривој нози када је Русија интервенисала изван својих граница. И даље постоји мисаони шаблон према којем то што је руска економија у равни јужноевропским земљама (у смислу прихода по глави становника), Русија треба да прихвати улогу у међународним односима коју сада играју Португал, Шпанија или Италија – земље које су у неком тренутку у историји биле империјалне силе. Свакако да Португалци не би подржали владу у Лисабону која би одржавала војне снаге укључене у ограничене операције широм света.

Русија се, дугорочно гледано, можда налази на силазној путањи, али она гаји визију о себи као о великој сили и спремна је да поднесе одређене трошкове како би одржала барем неке знаке моћи које потврђују тај статус. Да би се разумела истрајност овог феномена, књига Нуклеарно православље Диме Адамског је незаобилазно штиво. У њој се излаже како је православна црква помогла стварање новог сакралног, стратешког наратива који даје контекст руским издвајањима за одбрану и националну безбедност.

РЕЛИГИЈА И АМЕРИЧКО ИСКУСТВО
Књига Адамског је, како је Дмитриј Горенбург приметио у својој изврсној рецензији, наишла на позитивне критике због осветљавања „једног аспекта развоја руске војске у постсовјетском времену који се буквално не помиње у постојећим студијама. Будући радови на тему улоге војске у руском друштву и спољној политици ће морати да узимају у обзир степен до којег је она била обликована кроз савез са Руском православном црквом“. Ипак, брине ме да амерички национално-безбедносни естаблишмент и даље не хаје за уважавање улоге религије, посебно у њеном колективном аспекту, у питањима рата и мира. То није ништа ново – будући да је ово проблем који је Роберт Џервис означио као један од главних разлога због којег је америчка обавештајна заједница остала слепа током Иранске револуције пре четрдесет година.

Академици питање религије углавном посматрају кроз теорију секуларизације и марксистичке мисли – у којима је религија „покриће“ за друге политичке или економске мотиве. Амерички приступ религијским питањима, најбоље приказан кроз различите евангелистичке деноминације, наглашава примат индивидуалног избора и однос према божанском, и претпоставља да у одсуству индивидуалне преданости (нпр. ако сваки руски официр и научник нема лични однос са Исусом Христом као Господом и Спаситељем) религијски фактор не игра важну улогу – зато што је појам припадања религијској заједници и традицији као делу заједничке припадности чак и у одсуству личне посвећености стран америчком религиозном искуству. Изван ове две опште тачке, постоје још неке заблуде када је реч о руском православљу – које се обично своде на претпоставке да је православље исто што и протестантизам са иконама или католицизам без папе.

Међутим, трендови које је Адамски уочио, и сазревање „нуклеарног православља“ у протеклих тридесет година, су кључни, због тога што се створени сакрални стратешки наратив односи на суштину онога што смо Дерек Реверон, Мекабин Овенс и ја описали питање као питање „умрети,убити или платити“. Другим речима: „Мораш да одлучиш за шта си спреман да умреш, за шта си спреман да убијеш, и за шта си спреман да платиш. Неке ствари можда неће доћи до нивоа на којем си спреман да се упустиш у ризик, али ће доћи до нивоа на којем си спреман да издвојиш нека средства“. Нуклеарно православље појединцу рационализује његову жртву, помаже му да осети како његова жртва није била узалудна, већ у служби идеје која је већа од њих самих.

РАЗУМЕТИ КОНЦЕПТ
То није Бог зна какво откриће. На крају крајева, многи припадници америчке војске такође наводе да је разлог за њихову одлуку да приступе војсци била жеља да постану буду део већег подухвата. Али управо та виша „идеја” којој служе руска нуклеарне и национално-безбедносне структуре је оно што код њих прави разлику. А да би разумели „нуклеарно православље“, Американци, који су углавном неупућени у токове византијске и словенске историје, морају да разумеју теолошки и културолошки концепт хришћанске заједнице.

Руски свештеник благосиља војну опрему уочи обележавања Дана победе, Москва, 9. мај 2018.

У западном хришћанству, цар Константин се углавном посматра у негативном светлу, каo кварилац хришћанства, односно цинични моћник који је пригрлио растућу религију како би зацементирао своју власт у Римском царству. На хришћанском истоку, Константин – канонизовани светац православне цркве – се велича, не због сопственог живота, већ због тога што је предузео кораке како би смањио јаз између земаљског и Небеског царства. Он је државу која прогони хришћане претворио у заштитницу цркве. Занимљиво је да су у целом православном свету, па чак и у Русији, главни владари који су усвајали хришћанство били често описивани као „нови Константини“ или „ „Константинови наследници“.

Тако је заштита цркве и друштва које она окупља постала начин да се сакрализује мисија државе и нарочито кораци који се предузимају зарад њене одбране. Постојале су границе у погледу тога колико далеко црква може ићи – истакнимо ту њено чивено одбијање захтева једног цара у деветом веку (који је имао на уму развој догађаја у муслиманском свету) да војнике који су пали у борби уздигне у ранг мученика – али од четвртог века па надаље, православни свет је у великој мери прихватио концепт државе као зида који чува драгуљ хришћанске вере. Овај концепт, према којем је улога државе да буде чувар који је на себе преузео тежак задатак да заштити вернике од спољашњег напада, у 19. веку су преузели словенофили, нарочито Алексеј Хомјаков. Поред овога, православна химнографија обилује позивањима на хришћанску заједницу (на старословенском житеље) или небеску домовину (отечество). Средњовековни руски аутори су такође поистоветили Израел (посебно у референцама Старог завета) са православном хришћанском заједницом смештеном у Москви, Трећем Риму, и у складу са тим утврдили и обавезу руске државе да заштити православне хришћане свуда широм света.

„ОРУЖЈЕ МИРА“
Ништа од овога не сугерише да су руски војни стручњаци у 21. веку заузети декламовањем Филотеја из Пскова или неког другог руског теолога – али оно што је Адамски написао показује како је након совјетског колапса руска црква створила нови трансцендентни наратив према којем су нуклеарне и војне мисије осмишљене не само да би заштитиле земаљску домовину, већ да би служиле узвишенијем циљу. Нуклеарно оружје се, стога, посматра не само као оружје за масовно уништење, већ и као гаранција мира; чак се и описује термином који се користи у православним химнама посвећеним Христовом крсту – као „оружје мира”. Закључак свега овога је да ако војни и научни комплекси не успеју да изврше своје задатке – зло ће се расути по свету (а последњих година се ово зло изједначава са декаденцијом која проистиче са Запада).

Адамски, такође, описује још један значајан тренд: „покрштавање“ совјетске прошлости. Током мог одрастања, у кући мојих родитеља постојао је један постер руске емигрантске групе „Православное дело“ на којем је приказана рука скелета која усред цркве у пламену држи свећу испред иконе Христа Спаситеља Андреја Рубљева. Порука је била јасна: приказан је совјетски режим и комунистичка идеологија која је директно била супротстављена руском православљу. Заиста, у руском филму „Свештеник“ из 2009. године, са тематиком Другог светског рата, православни свештеник (заснован на историјској личности оца Џорџа Бенигсена) је на питање да ли колаборација са Немцима представља издају Русије одговорио да „безбожни Совјетски Савез није наша домовина“.

Руски свештеник, отац Сергеј, благосиља представнике медија након освештавања ракете Сојуз на космодрому Бајконур, 10. октобар 2018.

До 1939. године Совјетски Савез је готово у потпуности искоренио јавно исповедање религије у СССР-у; само у условима ратне нужности била је омогућена врло ограничена толеранција православља (што је поента до које је у другом делу тог филма дошао немачки официр, који је, надгледајући оживљавање православља у Русији окупираној од стране Немаца, групи свештеника рекао: „Да није било овог рата, за две или три године, Совјети би уништили сваку цркву у Русији, и вас са њима“). Гулази, шарашке (затворске лабораторије) и постројења руских нуклеарних електрана били су, у многим случајевима, изграђени у конфискованим манастирима и светим местима, нарочито у светињи Светог Серафима од Сарова – представљајући тиме наводни тријумф научног материјализма над религијским сујеверејм. Као што је Никита Хрушчов касније приметио: „Грађевински материјали и средства не падају са неба и биће одузети због хитних овоземаљских потреба“.

РАЗЛОГ ЗА ЖРТВУ
Међутим, од распада СССР-а приповеда се друга прича како би се реинтерпретирао старији наратив о непријатељству између Совјетског Савеза и руске цркве према којем се испоставља да је скоро свака кључна совјетска војна или научна личност (укључујући и маршала Георгија Жукова и Јурија Гагарина, првог човека у свемиру) била притајени верник. Чак је и Јосиф Стаљин, чији је НКВД током тридесетих година двадесетог века на хиљаде свештеника затворио у гулаге, а скоро сваку цркву у земљи затворио, наводно „доживео просветљење“ током Другог светског рата. Према томе, смештање совјетских војних и истраживачких постројења у храмове није био чин комунистичког скрнављења већ део божанског провиђења, јер је атеистички Совјетски Савез деловао у складу са Божијим планом. Тиме је дошло до понављања сакралне историје: баш као што је Константин устројио Рим у складу са божанском вољом, тако је и Совјетски Савез поставио темеље за обнављање постсовјетске православне заједнице која има средства неопходна за своју одбрану.

Овај образац се уклапа у идеолошки тон Путинове администрације, у којем се комплетно предсовјетско (империјално) и совјетско наслеђе уклапају у један наратив у коме су црвени (комунисти) и бели (ројалисти), православци и атеисти, сви део истог тима чији је циљ очување руске државе као чувара главног духовног и цивилизацијског наслеђа чији нестанак са земље се не сме дозволити. Руски одбрамбени естаблишмент сада има јасну сврху и начин да мотивише своје особље. Ако смо заиста ушли у нову еру такмичења великих сила, сваком Русу је пружено јасно образложење за шта се бори . А ако наратив на који је указао Адамски настави да добија на снази и отпорности, пружиће руској држави оправдање да од свог народа захтева да подноси нове терете.

 

Николас К. Гвоздев је колумниста Нешнел интереста и професор студија националне безбедности на Морнаричком ратном колеџу Сједињених Држава

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The National Interest