Ердоган на дугом путу без повратка

Усталасана атмосфера у Турској указује на то да је Ердоган данас слабији него јуче. Међутим, то не значи да је слаб

Куд год да дође и било где да се појави, турски председник Реџеп Тајип Ердоган привлачи и изазива пажњу. Тако је било и пре неколико дана у Сарајеву, где је одржан састанак на врху Процеса сарадње у Југоисточној Европи, којим је током претходне године председавала БиХ.

Прво се његово осведочено жустро и бахато обезбеђење сукобило са домаћом полицијом на аеродрому, затим је турски председник наглашено строго, неки кажу и ултимативно, инсистирао на томе да се више не одуговлачи са изручењем Анкари десеторице турских држављана за које се држи да су повезани са покретом Фетхулаха Гулена, у Турској оглашеног за терористичку организацију (FETÖ), потврдио је значај који његова земља придаје „путу мира“ Београд-Сарајево, а изјаснио се и у прилог обнављања трилатералне сарадње у троуглу БиХ-Србија-Турска.

„Султан“ је и овога пута настојао да делује као јак лидер јасне визије и непомерљиве одлучности, али су боре на његовом челу и око уста, као и спорији ход и нека тама која је из читаве појаве избијала, а коју би евентуално могли да опишу само Иво Андрић или Меша Селимовић, указивала на тежину изазова са којима се Ердоган у последње време код куће суочава.

КРАЈ (НИ)ЈЕ БЛИЗУ
Далеко је још увек од тога да би, како предвиђају (или прижељкују) неки површни и несмотрени аналитичари, крај овог изузетно способног политичара и чврстог државника могао бити сасвим близу. Сигурно је, међутим, да је прошао врхунац његове апсолутне (и апсолутистичке) моћи, засноване на стварној подршци велике већине Турака, а засвођен увођењем практично председничког система у уставно републикански уређену Турску.

С обзиром на објективан значај Турске на међународном плану, а посебно реалне изгледе да она на разне начине у непосредно предстојећем периоду буде активно присутна и делатна на (Западном) Балкану, препоручљиво је бар покушати разумети шта се у овом друштвеном и политичком тренутку догађа у тој великој и сложеној земљи. А догађа се много тога…

Реџеп Тајип Ердоган при изласку из авиона на сарајевском аеродрому са женом Емином, Сарајево, 08. јул 2019. године

Реџеп Тајип Ердоган при изласку из авиона на сарајевском аеродрому са женом Емином, Сарајево, 8. јул 2019. године

Како је Ердоган успео да у спољној перцепцији државу на чијем је челу поистовети са собом, постоји тенденција да се све што је везано за Турску сагледава персонализовано, кроз његову фигуру и потезе које повлачи. С извесним изненађењем се, стога, прима сазнање да Ердоганово поистовећивање са државом није досегло степен поистовећивања са нацијом, односно нације с њим.

Још као веома успешан градоначелник Истанбула, а Истанбул је попут државе средње величине, овај пркосни кавгаџија, солидан фудбалер и искрени верник са истанбулске калдрме показивао је изванредну способност да схвати стање духа и разуме жеље, тежње и незадовољства тзв. „малог“ или „обичног“ турског човека. Његови говори образац су реторике коју неки називају популистичком, али која је продирала до ума, али и срца милиона који су га са све већим поверењем и одушевљењем слушали, клицали му, а кад је затребало и грудима ненаоружани кретали на пушке и тенкове, да спрече његов пад. Осећали су да би и они пали заједно с њим.

Шта се променило за само три године и довело до тога да Партија правде и развоја (АКП) оствари знатно слабије резултате на последњим локалним изборима, да изгуби у неколико великих градова, укључујући Анкару и Ердоганов Истанбул, где је увећани пораз после поновљеног гласања, које је захтевала АКП, имао посебно јак политички, али и симболички ефекат?

После осујећеног покушаја војног пуча 2016. године изгледало је да Ердогана ништа не може зауставити. У рукама је имао моћни адут „оправдане казне“ (одмазде) за „издајнике нације“ и он га је, доследан себи, до неумерености жестоко употребио. Све је ућутало, таласи хапшења се смењивали, пресуде изрицале, затвори пунили, функционери масовно смењивани, официри ражаловани, новинари анатемисани, грађани губили посао… Не поседујући ону самодржачку мудрост коју је Милош Обреновић исказао речима да треба притезати док се народ буни, али попустити кад ућути, Ердоган је славодобитно, победнички, неосетно клизио у велики неспоразум са знатним делом своје нације.

ЕРОЗИЈА АУТОРИТЕТА
Поред истине садржане у тези о цикличном кретању друштвених процеса, да се у врхунцу политичке моћи једне државе, власти или појединца по правилу већ назире клица опадања и пропасти, више је конкретних разлога који су довели до ерозије Ердогановог ауторитета.

Немогуће их је овде потанко разложити, али је могуће констатовати да је „Султана“ хибрис апсолутне моћи гурнуо на пут без повратка, ма колико дуго та силазна путања, уз повремене и привремене опоравке, буде трајала. И на спољнополитичком, и на привредном, и на унутрашњеполитичком плану искрсли су изазови, од којих су неки дуго ферментисали, тако да су се чак и у самом организму АКП стали јављати пукотине и озбиљни знаци кризе.

Изборни пораз у Истанбулу који, како је и Ердоган у више наврата рекао, „није тек само један град“, убрзао је врење у партији, чему је немало допринело и то што је шеф државе задржао и место председника странке. Неким његовим старим сарадницима, али и амбициозним јуношама, таква концентрација моћи никако се није допала. Гунђање је постепено прерастало у тиху, а онда и све отворенију побуну и дисидентска расположења.

Реџеп Тајип Ердоган напушта бирачко место након гласања на локалним изборима, Истанбул, 31. март 2019. године

Реџеп Тајип Ердоган напушта бирачко место након гласања на локалним изборима, Истанбул, 31. март 2019. године

Током неколико последњих седмица турска политичка сцена била је веома динамична. Учестале су спекулације, али и одређеније најаве о томе ко би (све) могао напустити АКП и покушати да, сам или у савезу са неким другим ренегатима, створи нову странку. Најчешће су помињана имена бившег премијера и министра спољних послова Ахмета Давутоглуа (1959), некадашњег министра економије и иностраних послова Алија Бабаџана (1967) и Ердогановог блиског саборца још из Ербаканове партије „Рефах“, својевремено председника Турске (2007-2014), Абдулаха Гула (1950).

У разним комбинацијама, они се виде као потенцијални оснивачи сопствених партија или пак саоснивачи неке нове странке која би могла угрозити и даље најјачу АКП. Сва тројица својим изјавама промишљено одржавају неизвесност, не потврђују, али ни не демантују своје наводне планове, чиме се онда у медијима и у јавности потхрањују разна нагађања и спекулације. Према неким индицијама, Ердогана, који је одувек био апсолутиста, мање брине то што га напуштају ови истакнути кадрови са већ оствареним позицијама у јавности, а што се, пре или касније, могло очекивати, јер „Султанова“ сенка некоме ко је и сам политички узрастао, не може трајно пријати.

Изгледа да је злослутније то што се и унутар АКП образују струје, засад још не и фракције, нарушавајући јединство и акциону способност која је увек била предност Ердоганове странке у односу на остале такмаце на политичкој сцени. Као предводници овог унутарпартијског секташења наводе се, на пример, чак и утицајни министар трезора и финансија Берат Албајрак, затим министар унутрашњих послова Сулејман Сојлу, па чак и председников син, контроверзни Билал Ердоган.

Немогуће је проверити поузданост свих „ексклузивних“ вести и медијских бомби којима се буквално свакодневно засипа турска јавност, али читава усталасана атмосфера указује на то да се много тога иза сцене ваља и да је Ердоган данас слабији него јуче. То, наравно, не значи и да је слаб. Употребимо ли метафоре које се могу чути у политичкој чаршији Анкаре и Истанбула, АКП је у овом тренутку истовремено бушни џак и претис-лонац. Прети јој имплозија или експлозија.

„БАБАЏАНОВА ЛИНИЈА“
Како сада изгледа, најозбиљније политичке намере има најмлађи међу дисидентима, Али Бабаџан, човек који је увек важио за технократу и сјајног финансијског стручњака. Својевремено је, као министар економијe (2002-2007) , успео да извуче Турску из дубоке привредне и финансијке кризе. Ових дана је и званично напустио АКП, што је изазвало оштру Ердоганову реакцију.

Сматра се да има добре односе са САД, одакле се већ извесно време баш не труде да Ердогану олакшају живот. Ердоганова изненадна одлука да смени гувернера Централне банке Мурата Четинкаје доводи се у везу са детектовањем „Бабаџанове линије“. Иначе, Бабаџан је од стране људи из најближег „Султановог“ окружења још 2014. био прозиван због наводне блискости са Гуленовим покретом. Има тврдњи да Бабаџан ужива подршку Абдулаха Гула, такође по струци економисте, искусног политичког вука или, можда пре, лисице.

Али Бабаџан, бивши министар економије

Али Бабаџан, бивши министар економије

Гул се засад држи загонетно, даје изјаве „општег типа“, контролишући простор у јавности који му као бившем председнику припада и чека да млађи истрче на терен. Он сувише добро познаје Ердогана да би испољио било какву журбу, али неће ни закаснити на право место у правом тренутку. То се, додуше, у садашњим турбулентним престројавањима на турској друштвеној и политичкој арени, може показати и као превазиђена рачуница.

Амбициозни и самодопадљиви Ахмет Давутоглу очигледно од пре извесног времена живи са идејом оснивања нове странке, али је неодлучан треба ли томе да приступи самостално или би у супротстављању дојучерашњем шефу Ердогану више изгледа имао шири опозициони профил нове партије.

Са Бабаџаном га повезује одбојност према Ердогановом апсолутизму и практичном ограничавању демократије, залагање за јачање парламентаризма, независност судства и слободу медија, а блиски су им и погледи на однос према вредностима ЕУ, чак и ако Турској није суђено да икада постане њен члан. Раздваја их и удаљава једна битна димензија погледа на свет, неодвојива од политике у Турској – однос према исламу.

Док је, поједностављено речено, Бабаџан за максимално могуће одвајање вере од политике, Давутоглу је, без обзира на модерност приступа у неким другим областима, убеђени исламиста. Тешко је замислити како би њих двојица могли успоставити, а поготово трајније одржати стабилну коалицију.

Кад се зна да је и Републиканска народна странка (ЧХП), главна опозициона снага у Турској и победник на изборима у Анкари и Истанбулу, такође склона изворној секуларности Ататуркове републике, биће занимљиво видети до које је мере реверзибилна планска и систематична „реисламизација“ турског друштва и институција, на којој је доследно радио Реџеп Тајип Ердоган и која се у једном тренутку учинила незаустављивом.

Бивши министар спољних послова и бивши премијер Турске Ахмед Давутоглу

Бивши министар спољних послова и бивши премијер Турске Ахмед Давутоглу

На Балкану, а посебно на простору бивше Југославије, постоје сви добри разлози да се с пажњом и озбиљношћу прате и анализирају друштвена кретања и политичка збивања у Турској. Није ли, уосталом, пред долазак у Сарајево, Ердоган изјавио да Турскa не може себи дозволити незаинтересованост за судбину Балкана. Крајње је време да бар у том погледу уведемо реципроцитет! Познавање партнера је предуслов успешне обострано корисне сарадње.

 

Извор sveosrpskoj.com