Хоће ли чланство у НАТО-у бити поглавље 36 европских интеграција Србије?

Приступање алијанси ће нам поставити као услов у евроинтеграцијама чим се реши косовско питање, каже Срећко Ђукић

Од генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга чули смо већ више пута да су у тој организацији задовољни садашњим степеном сарадње са Србијом и да су њене чланице свесне какво је (не)расположење српске јавности према могућности учлањења у ту војну алијансу. Званичници Европске уније никада нису јавно рекли да је чланство Србије у НАТО-у услов за њен улазак у ЕУ, а на повремена директна питања о томе одговорили би одрично. Ипак, кад бугарски европосланик изјави да је „право време да се Београду каже да ће европска интеграција Србије почети након што се ова земља пријави за чланство у НАТО-у”, додајући да он „тако отворено говори о томе” јер се у Бриселу о томе прича, његове речи код нас одјекну као да су изашле из уста неког од најутицајнијих челника ЕУ. Због чега? Због тога што се, у ствари, у добром делу јавности у Србији верује да тврдње Александра Јорданова нису без основа.

Јорданов, који је припадник партије Савез демократских снага и бивши амбасадор Бугарске у Северној Македонији, објаснио је да је проширење ЕУ на западном Балкану „процес који се може гарантовати једино ако земље гарантују своју безбедност”. „То јест, Србија треба да се поздрави са својом идејом да ће једног дана постати чланица Европске уније ако не постане чланица НАТО-а”, поручио је Бугарин. Јорданов је рекао јавну тајну, о којој нерадо причају стране којих се то тиче – српска, бриселска (и ЕУ и НАТО), али и Москва, каже бивши дипломата Срећко Ђукић и објашњава: „Између Срба и Албанаца води се тешка политичка битка, па се у ту шаховску игру нерадо укључују нове теме”. Ђукић је уверен да ће нам управо чланство у НАТО-у (дакле, не ни питање Сребренице, ни било шта друго) поставити као услов кад се реши косовско питање. Као што је, подсећа он, првих десетак година овог века једини услов за аплицирање Србије за чланство у ЕУ била пуна сарадња са Хашким трибуналом. Све док и Ратко Младић није доспео у Хаг, нико није говорио о Косову, још мање о НАТО-у, као условима за евроинтеграције.

„Централно питање је комплетирање Балкана као геополитичке целине у контексту евроатлантских интеграција. Око нас су све чланице НАТО-а, чак је и Косово суштински део тих структура, јер су тамо НАТО снаге. Северна Македонија је близу учлањења, а БиХ једном ногом јесте, једном није. Србија је острво у мору земаља чланица НАТО-а”, истиче Ђукић и закључује да се и код нас питање безбедности мора отворити и другачије поставити.

Наводећи да нико у ЕУ не условљава Србију чланством у НАТО-у, да се у оквиру 35 преговарачких поглавља тачно зна шта је то што се тражи од нас и да никаквих додатних захтева према Србији не може бити, Дејан Милетић, председник Центра за проучавање глобализације, указује да је, с друге стране, тешко поверовати у то да ће неко лако да прими државу која није безбедносно усклађена. А за сада је једина заштита вредности ЕУ и њених богатстава – НАТО. „У том контексту вероватно се очекује висок ниво сарадње, што ми у доброј мери и остварујемо. Притом смо окружени земљама НАТО-а и безбедност Срба на КиМ се обезбеђује у сарадњи са НАТО-ом, па не видим да би то само по себи могло да буде проблем”, каже Милетић.

Наглашавајући да од ЕУ сигурно нећемо формално добити такав захтев, додаје да ипак постоји одређени притисак – јер НАТО би сигурно желео да интегрише Србију. „Србија је регионални фактор и једно она може да да квалитет НАТО-у. Све друге државе западног Балкана немају ту тежину, ни војно, ни геополитички, ни стратешки као Србија. Није нелогично да ће тих притисака бити и да се очекује да, ако већ улази у ЕУ, буде и део НАТО-а. Ако, наравно, алијанса опстане као једини механизам заштите ЕУ. Наравно, то ће онда бити неформални захтеви, сугестије…”, додаје он.

То што Црној Гори чланство у НАТО-у није донело превелико убрзање евроинтеграција, а Албанији још ни датум за отпочињање преговора са ЕУ, саговорници Политике објашњавају унутрашњим проблемима (корупција, криминал, одсуство неких слобода…) у овим земљама. Милетић наводи и да се међународни амбијент непрестано мења, па то што су у ранијем периоду НАТО интеграције убрзавале европски пут, као на пример у случају Румуније и Бугарске, више не мора да важи. Поготово сада када постоје размимоилажења између европских држава и руководства САД .

Ђукић, пак, сматра да би Србија, без обзира на то да ли је НАТО услов за ЕУ или не, требало да размотри ту опцију, али и све остале, јер мора да сагледа одрживост концепта националне безбедности у другачијим околностима. У прилог томе он поставља питање да ли територијални интегритет можемо да очувамо са НАТО земљама у окружењу, али и таквим изазовима као што су Санџак, јужна и источна Србија, Војводина. И да ли смо концепт војне неутралности, боље рећи ванблоковске земље, довели до краја? „Туркменистан је 1995. добио политичку и војну неутралност коју му гарантују УН. Ко нама гарантује безбедност? Наравно, ми никога нећемо напасти, али јесмо ли сигурни да нас неће нападати? Јесмо ли сигурни да нећемо добити ново Косово негде на својој територији? Концепт безбедности се стално мора евалуирати у новим условима”, истиче Ђукић.

НЕПРИХВАТАЊЕ СРПСКИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА
Говорећи о већинском расположењу у Србији према чланству у НАТО-у, Дејан Милетић каже да наш отпор није везан за НАТО као НАТО, јер земље које су чланице ЕУ јесу и део те војне организације. „Ако немамо отпор према ЕУ, није природно да постоји отпор према НАТО-у, јер није НАТО нека ваннационална институција, него су исте те државе одлучивале о бомбардовању. Поента је у њиховом неприхватању да Србија има националне интересе који су распадом СФРЈ били расточени управо преко НАТО-а. Кад би се тај приступ променио, не види се зашто Србија не би прихватила чланство у НАТО-у, јер политика је питање прагматичних интереса, а не неких специјално емотивних односа. Народ би прихватио када би видео да НАТО разуме да и Србија и српски народ имају своје интересе, који су врло легитимни. У том контексту и НАТО не би био баук”, оцењује Милетић.

 

Аутор Биљана Баковић

 

Извор Политика, 11. јул 2019.