Новинар Фигароа: Срби нису злочинци као што се писало пре 20 година

"Сада по први пут на директан начин француски читалац открива да Срби нису злочинци као што се писало 20, 30 година", каже Буисон

Уредник у магазину Фигаро Жан Кристоф Буисон један је од најбољих познавалаца Србије у Француској. Извештавао је за Фигаро деведесетих, касније је интервјуисао и Војислава Коштуницу и Зорана Ђинђића. Српској јавности је најпознатији по жестокој критици начина на који је Србија третирана током церемоније обележавања завршетка Првог светског рата у Паризу прошле године. Mагазин Фигаро често објављује текстове о Србији и ситуацији на Косову. Најновији је изашао недавно на десет страна, за који је говорио и хуманитарац Арно Гујон. Након тога, обојица су добила претње смрћу.

По сопственој рачуници, у Србији је 53. пут. У среду је био у Новом Саду, где је добио највише признање „Тесла Глобал Форума“, Бела голубица, за истинито извештавање о Србији, посебно о Србима на Косову. Буисону је посебно важно што је награду добио на Теслин рођендан, јер каже, према њему има посебан однос.

„Пре 15 година основао сам у Француској једно удружење – Пријатељи Николе Тесле, са циљем да се обратим као председник тог удружења, једном великом француском речнику имена. Тамо је написано да је Никола Тесла Хрват јер је рођен у Смиљану. Ја сам желео да ту неправду исправим и лаж претворим у истину. Хтео сам да упознам француску публику са радом овог српског генија, али и других српских великана и тако покажем друго лице Србије“, прича Буисон.

После 11. новембра 2018. и дипломатског гафа протокола који српског председника није сместио на одговарајуће место, Буисон је у Фигароу писао: „Ту је земљу, која је дошла у Париз (у облику свог председника) са свим њеним патњама, боловима и жртвама поднетим за савезничке циљеве, Француска одлучила да понизи 11. новембра. Понижење је реч која није довољно снажна“.

Какав одјек у Француској имају ваши ставови попут овог везаног за Дан примирја, али и текстови које објављује Фигаро магазин? Најсвежији пример је недавни текст од десет страна о животу Срба на Косову?
— Оно што се догодило 11. новембра је добило велики публицитет у француским медијима. То је афера која је трајала седам дана, јер сви су схватили да је у питању међународни скандал. Новинари су писали о томе, људи су реаговали на друштвеним мрежама, што је на неки начин било изненађујуће, с обзиром на слику која је о Србима прављена деценијама. Одложен је долазак председника Макрона у децембру због кризе са ‘жутим прслуцима’, али он је тада рекао да се посета помера и да он свакако мора да оде и то што пре у Србију, јер има нешто што треба да се исправи и поправи. Реакција француског амбасадора у Србији који је изашао у медије да објасни и проба да ублажи тај инцидент показује да је то имало велики одјек.

Што се тиче чланка у новинама од десет страна, то није први пут да Фигаро магазин објављује тако дугачке текстове о Косову и Србији. Али необично је да сада по први пут на директан начин француски читалац открива да Срби нису злочинци као што се писало 20, 30 година. Читаоци су били изненађени да се у овом тексту о Србима пише као о жртвама и да на Косову постоје грађани првог и другог реда. Неочекивано, грађани другог реда су Срби.

Један разлог што је тај текст имао одјек је да ми се први пут за 20 година десило да сам на тај начин био вређан, да је прећено смрћу мени и мојој породици. Дуго пишем о Србији, од кад сам 1999. извештавао о бомбардовању. Био сам и на Косову и писао исто као и данас. Претње које сам јавно добио на друштвеним мрежама су утицале на људе који прате мене и Фигаро магазин и направиле неку врсту подсећања на убиства новинара у исламским државама где нема слободе говора. У француском друштву је необично да се због начина на који новинар ради свој посао добије претње смрћу. Зато је текст имао још већи одјек него што би имао да је објављен пре десет или 15 година.

Јесу ли вас подржале колеге новинари у Француској?
— Друштво новинара Фигароа написало је један коминике у којем су то осудили и ставили се на страну слободе штампе и свог новинара. На мрежама, профили који су слали претње су угашени и испоставило се да су анонимни, направљени у ту сврху.

Недавно сте рекли да сматрате да споразум Београда и Приштине није близу и да очекујете да потраје статус кво. Стојите ли и даље при томе?
— Ако прихватимо да је то независна држава са француске стране, све док Срби не буду равноправни грађани са Албанцима и док не буду имали безбедан живот, Француска ипак по мени, неће вршити притисак на Србију да призна независну државу Косово.

Лично мислим да председник Вучић без обзира на неке најаве да преговори иду у неком правцу, заправо никада неће признати Косово докле год Срби тамо заиста не буду безбедни. То је једна страна те статус кво ситуације и он ће при томе остати.

С друге стране, легитимитет представника власти Косова и њихов идентитет везан је за ОВК. То су људи који су на тим местима само зато што су водили рат против Србије, њихов интерес да би остали на позицијама је да наставе да воде тај рат. Њима није у интересу да пацификују ситуацију. Млади са Косова, Албанци, опозиција на Косову, њима је преко главе тих људи, али док год та генерација не оде и не дође нека нова, те врсте пацификације неће бити, биће статус кво.

О дијалогу и ставу Француске могло би да буде речи већ почетком наредне недеље. У понедељак у Београд долази француски председник Емануел Макрон. Шта би могло да се очекује од те посете?
— Посета у понедељак ће највероватније ићи у правцу исправке једне грешке, он је то и рекао, и да се обнове везе које су већ отишле даље него деведесетих, и да се врате на оне пре тридесетих година или чак и пре Првог светског рата.

Тренутно, амбасадор Француске у Србији један је од најбољих које земља има у свету и који ради на начин претходних генерација, чак и с почетка 20. века. Макрон има једну стратегију а то је да не прати дипломатске блокове, као што су осовина Француска–Немачка у ЕУ или кад је реч о брегзиту. Он је свестан да треба да тражи савезнике и на другим местима – и у Србији која је била савезник и са којом има јаке везе. Он види озбиљног партнера како на економском, тако и на политичком нивоу и највероватније ће посета проћи у том духу.

Доста се анализирала Макронова изјава после, до тада неуспешних, преговора у Бриселу, о томе ко ће преузети најважнија места у ЕУ. Тада је рекао „чему проширење кад нас 28 не можемо да се договоримо“. Да ли је то изречено у афекту, колико је Емануел Макрон тврд кад је реч о проширењу?
— Од када је дошао на власт Макрон је желео да разбије начине комуникације, табуе, ограничења својих претходника, и определио се за комуникацију која је врло директна. То му је много пута приговарано, на пример у сусрету са грађанима на улици. Када му се један Француз пожалио да не може да нађе посао годинама рекао је „ја да пређем улицу нашао бих посао“. То је испало скандалозно, али то је његова комуникација.

Што се тиче проширења, то је у том духу изречено. И порука те реченице је потпуно исправна. Ако они немају систем који може да функционише како треба, а то је исти систем од пре 50 година, када је било само шест чланица. Ако од тада ништа није промењено, да бисмо примили нове чланице, треба да организацију начинимо достојном проширења. Недавно су примљене нове чланице из разних разлога, данас Румунија и Бугарска не би биле примљене. Да би се проширила ЕУ и примила нове чланове, треба да се реформише, да би могла да функционише.

Да боље упозна Србију, Буисон је пре неколико година за РТС-ов ТВ фељтон говорио да је између осталог ишао и на кошаркашке утакмице Црвене звезде, на фудбалске мечеве, у Гучу. Буисон је историчар који се бави и српском историјом. Најчувенији је његов „Роман о Београду“ из 2010, поглед на српску престоницу кроз историју. Крајем деведесетих, објавио је биографију Драже Михаиловића „Херој кога су издали савезници“.
— У Београду сам на демонстрацијама 1996. видео младе људе који носе портрете Драже Михаиловића. Тада нисам знао ко је он и схватио сам да је фотографија тог човека симбол отпора. За мене, био је то отпор режиму који је наследник титоистичког, комунистичког режима, тоталитарног у то време и када сам се вратио у Француску, трагао сам да сазнам више о њему. Сазнао сам да тај човек не може да не буде интересантан. За њега је Де Гол рекао да су браћа по оружју, Черчил да је то његова највећа грешка у Другом светском рату — напуштање Драже Михаиловића. Видео сам да му је Тајмс посветио насловницу због спасавања америчких пилота, И онда сам прикупљао грађу. Књига је изашла у марту 1999.

„Роман о Београду“ објављен 2010. је имао одличан пријем у Француској. Тада сте рекли да то показује да се урушени односи обнављају. Какви су српско-француски односи скоро десет година касније?
— Односи Француске и Србије су све бољи јер реч је о обнављању односа, не о грађењу нових. Французи све више долазе у Србију, ја сам лично организовао долазак читалаца и новинара Фигаро магазина у Београд. Људи су били изненађени, очекивали су град растурен бомбама, а нашли град богат културом, модеран.

Везе Србије и Француске су пре свега у култури, али и економске. Имате пример „Вансија“, „Ер Франс“ враћа појединачне летове за Београд којих дуго није било. То је занимљиво, наше аеродроме граде Кинези, а ми решавамо проблем Аеродорма „Никола Тесла“. То говори да постоји интерес Француске у Србији. У Француској људи знају велике уметнике, Кустурицу, Немању Радуловића, Ђоковића, Пиштала. Србија поново налази своје место у Француској. И имам поверења да ће се то наставити.

 

Аутор Наташа Ђулић Бановић

 

Извор РТС, 12. јул 2019.