Prokletstvo Černobilja: stara i nova rusofobija

Nema sumnje da je serija „Černobilj” vrh profesionalnog umeća, isto kao što nema sumnje ni da zrači perfidnom britanskom rusofobijom

Apokaliptički strah od Rusije, koji trese Zapad i preti da sklizne u sveopštu kataklizmu hrani se velikim delom iz Ujedinjenog Kraljevstva i noćnih mora kojih ova država ne može da se oslobodi već gotovo dva stoleća: i danas britanska rusofobija stoji tamo gde je stajala na Berlinskom kongresu 1878, ne dopuštajući predah nijednom narodu, nijednoj zemlji. Ona zahteva da se ceo svet stalno svrstava iza njenih fiksideja.

Pokretna slika igra ovde glavnu ulogu. Britanska iskustva u oblastima filma i televizije bez premca su u Evropi. Vrhunski zanat nikada nije bio u pitanju jer sa Ostrva uvek dolazi najuverljivija, tehnički superiorna govoreća slika. To što se ista sve češće koristi u svrhe direktne političke manipulacije druga je stvar. I ovde Englezi vode kolo: nema boljih u veštini laganja i spinovanju. Obe ove osobine krase i poslednji svetski uspeh britanske televizijske industrije, mini seriju Černobilj (pet epizoda), koja tek što je izašla iz atlantske koprodukcije „HBO-Skaj” a već je proglašena najboljom u celoj 2019. godini. Postala je apsolutni hit, koji je već pomračio slavu Igre prestola i koji sistem ocenjivanja vodećeg svetskog portala IMDB već nedeljama drži na nedostižnih 9,7, od toga poslednju epizodu, pod naslovom Vječnaja pamjat na 9,9 – što je najviša ocena ikada data jednom televizijskom proizvodu! „Zastrašujuća, uzbudljiva, srceparajuća” kaže za seriju pisac Igre prestola Džordž R.R.Martin, najavljujući veliki broj „Emija” za konkurente!

SPIN CILjA PUTINA
Nema sumnje da ova serija predstavlja vrh profesionalnog umeća, pod čime se, pre svega, podrazumevaju promišljen, dobro skrojen scenario, vešta karakterizacija i dobro pogođeni likovi, čista i precizna režija, sjajno pakovanje produkcije u epohu i iznad svega glumci, najbolji mogući „kasting”, kao i niz ključnih komponenti postprodukcije (naročito režija i dizajn zvuka, koji se ne bez razloga u stručnim krugovima nazivaju „engleski ton” i smatraju najboljim na svetu). Izgled i ambijent sovjetskog društva uoči Gorbačovljeve „perestrojke” gotovo da su autentični, budući da se ništa osim gazde u Litvaniji, gde je ova serija snimana, od onda nije promenilo. Fikcija zbilja deluje dokumetarno. Sve to funkcioniše do pred sam kraj serije, kada dolazi do raspleta. Jedan znak pitanja, međutim, stoji od samog početka: do koje mere se može ignorisati radijacija koja zrači iz jedra ovog projekta? Ona je zaista zloćudna i progresivno se uvećava njenim radijusom.

Takođe nema nikakve sumnje da je reč i o vrhunskoj ideološkoj manipulaciji, nastaloj na krilima neizlečive britanske rusofobije posle blamaže sa Skripaljevima i žudnje Tereze Mej za ratovanjem po Siriji, (na šta, onomad, nije nasela većina Britanaca). Da, reč je o ostrašćenoj antiruskoj – ne antisovjetskoj! – propagandi. Kad kažemo „vrhunskoj” to znači da svoj cilj nastoji da ostvari distribucijom oprobanih pilula humane, “opšteljudske” naravi: sredstvima nežnog spina.

Engleska televizijska umetnost zbilja ide korak ispred nenormalne politike svoje zemlje (u stvari celog Zapada, zatrovanog „dubokom državom”). Ona je u stanju da iznedri daleko efikasnije učinke u hibridnom ratu nego što je trapava, dakle sasvim kontraproduktivna atlantska državna propaganda, koju smo nedavno videli na delu povodom evropske premijere filma Balkanska međa. A da je u pitanju ne antisovjetska (kome je sad do toga!) nego prava antiruska histerija, ukazao je nedavno Marko Tanasković: „Britanska serija, iako formalno govori o sovjetskom vremenu i komunističkom državnom aparatu, zapravo suštinski ‘cilja’ današnju, putinovsku Rusiju”, jer razvija i nadograđuje „dobro poznati narativ o totalitarnom i duboko korumpiranom državnom i društvenom modelu koji je imanentan ruskom i istočnom tipu čoveka … Posledice života u takvom oligarhijskom i despotskom sistemu su stalni strah od represalija, velike nepravde, javašluk na svakom koraku i opšte traćenje ljudskih potencijala”.

Uprkos snošljivijem narativu, to je, dakle, isti, klasični rusofobni stereotip. Opštu korupciju i otupelost, lenjost, pijanstvovanje  i totalnu apatiju kao znake sistema već smo gledali na ekranu i nije bilo većih iznenađenja, valjda zato što smo i sami nekad prolazili kroz slične blagodati. Zato više nema smisla vraćati se ovim slikama, kao vidovima mrežnog rata, čiji je tv Černobilj pokazni primer. Bolje je da sada predstavimo tri međusobno povezana nivoa na kojima funkcoioniše ova rusofobna matrica.

„VI STE DRŽAVNI ZLOČINAC!”
Prvi bismo mogli nazvati geopolitičkim. Černobiljska katastrofa rezultat je i posledica propasti celog sovjetskog sistema i tu se odmah citira Mihail Gorbačov (koji treba da je nešto slično i izjavio). Gorbačov je, inače, ispao glavni gubitnik u geopolitičkoj ujdurmi Černobilja: učinio je sve što je od njega tražio Zapad, podneo iscrpan i uglavnom tačan izveštaj, priznao propuste, odgovorne izveo pred sud, pružio ruku koju je Zapad kao prihvatio, a onda ga, svom snagom, povukao u ambis. I sada ga uglavnom ruži za sve sovjetsko,  sve rusko čega može da se seti. Čak i zapadni kritičari zameraju što u ovoj seriji Gorbačov mnogo više liči na Staljina nego na miljenika Zapada, autora „perestrojke” i „glasnosti”, koje je u velikoj meri kompromitovala černobiljska katastrofa.  Sovjetski gensek pripada, dakle, glavnom šablonu davno zamišljene osovine zla bez obzira što je klečao pred nadmoćnim Zapadom, čime je gotovo erotski kulminirao atlantski ego. Propast Gorbačova je slika katastrofe sovjetskog modela, koji se, po Mejzelu, ne može ni popraviti ni poboljšati, jer je greška Černobilja duboko ugrađena u sistem.

Cela Evroazija i naročito sibirski resursi pogođeni su ovom endemskom greškom, oni se moraju potčiniti kontroli „razvijenijeg” sveta, tačnije podeliti s njim, što je bila suština doktrine Bžežinskog i posle njegove smrti, njegove verne prislužnice Olbrajt. Eto, ta geopolitička Magna Carta stoji u pozadini černobiljske drame. Ali kako je završila njihova velika šahovska partija? Od cele planetarne ujdurme ostao je vetar, koji se zlokobno vije ukrajinskim prostranstvima. Gde su sada mister Zbig i zla Medlin? A gde je Sibir i njegov gigantski rezervoar? Dovoljno je samo malo zagrebati ispod altlantističkog omotača pa opipati trulo jezgro ove geopolitike, koja je na kraju izašla na ništa, osim što se sada, posle trideset i kusur leta, preganja o istini, laži i lanjskim snegovima.

Mihail Gorbačov

„Gorbačov, jednostavno, nije držao stvar u svojim rukama” kaže danas general-major u penziji Nikolaj Tarakanov, koji se najviše istakao u herojskom saniranju černobiljskog inferna, ali nije dobio zvanje Heroja Sovjetskog saveza, jer je tom istom Gorbačovu skresao u lice celu istinu. „Vi ste, Mihaile Sergejeviču, državni zločinac. Bili ste dužni da svim sredstvima zaustavite propast i očuvate državu”. „Bojao sam se krvi” odvratio je na to Gorbačov. Ovaj razgovor Tarakanova kao da je sa poslednjim sovjetskim vođom vodio ceo ruski narod. On danas izražava suštinu onoga što o Gorbačovu i njegovom delu, kao i delu njegovih neposrednih naslednika misli ruski čovek.

Ali to je već druga priča. Vratimo se stoga osamdesetpetogodišnjem generalu Tarakanovu, koji ne krije svoj uglavnom pozitivan odnos prema HBO seriji i načinu na koji ga je u njoj predstavio škotski glumac Ralf Ineson. Ali Tarakanov ima i listu zamerki. Nije bilo nikakvih „biorobota”, niti ubijanja životinja u gradu na način na koji je to prikazano, rudari nisu radili goli, alkohol je bio najstrože zabranjen… Ali glavna zamerka mu je da se u seriji ne vidi veličanstveni podvig čitavog sovjetskog naroda neposredno posle nuklearne katastrofe.

SABORNOST I ŽRTVOVANjE
Nije baš tako. Rekosmo da je narativ Černobilja „ostrašćen”, ali ne i zaslepljen. Mejzel ne može da ne prizna, a time i pokaže, uzvišenost žrtve stotine hiljada ruskih ljudi, koji su se svesno izlagali životnoj opasnosti tokom saniranja katastrofe. Trojica dobrovoljno silaze u podzemni lagum i ručno ispuštaju smrtno kontaminiranu vodu. Stotine rudara iz daleke Tule prijavljuju se za prokopavanje tunela ispod reaktora pod nemogućim uslovima, što i uspevaju, na opšte iznenađenje sovjetskih vlasti, koje nemo aplaudiraju. Piloti helikoptera gotovo da se spuštaju u radioaktivnu rupu zatrpavajući je tonama suvog betona. Kada nemački i drugi roboti crkavaju zbog jakog zračenja, fizičar Legasov, glavni junak Černobilja, predlaže „biorobote”, tj. žive ljude koje treba osuditi na smrt, da bi se od krhotina reaktora očistio krov reaktora; general Tarakanov tada dovodi bataljon pešaka, tačno im objašnjava situaciju i oslobađa ih vojne obaveze; ceo bataljon se prijavljuje dobrovoljno i pod naročitim uslovima potpuno očisti krov. Bez roptanja, 300.000 ljudi, žena i dece seli se iz okoline Černobilja u druge krajeve zemlje za manje od nedelju dana bez velike drame, sa prigušenom suzom, kao njihovi preci u duhu legendarnih ratnih podviga.

„Bilo je kao 1941, samo još gore” sećao se Legasov. Ništa slično ne videsmo povodom Fukušime i drugih atomskih havarija za koje ne beše odgovoran ruski represivni sistem. Ima li naroda na svetu koji se ovako poneo prema posledicama katastrofe do tada neviđenih razmera, nepoznate u iskustvu cele planete? Takav kolektivni etos, koje znalci ruskog sveta nazivaju sabornošću i koje u duši naroda postoji od pamtiveka, svojstvo je ruskog čoveka, uvek – pa i danas – gotovog na žrtvovanje. To je i naslov ključnog filma Tarkovskog. Fenomenologija žrtvovanja, pa i izvesna poetika žrtve (Mija Pavlović) delovi su zavetnog logosa cele ruske ideje i evo gde isti isplivava na površinu na vrhuncu krize, sa kojom se ceo narod hvata u koštac.

Iako sve to nije mogao da shvati, Krejg Mejzel nije mogao da negira ovu sinergiju. Prikazao je towhatever it was – bez ikakvog komentara i upravo time dosegao najveću vrednost svoje serije. Autoru je, kako kaže, bilo stalo „da bude blizu istini najviše što je moguće” i da nikada „ne upadne u istu onu zamku u koju upadaju lažovi”. Ovaj bazenovski ideal, koji stoji u osnovi modernog filma, isplatio se u potpunosti. Ovako nešto možda je mogao da podnese samurajski duh spasilaca u Fukušimi, ali teško onaj egoistični i mekušni Zapad, koji je i danas antipod megatonskoj snazi ruske vere. Zato se, neočekivano otkriven, etos Černobilja poput bumeranga obija o glavu Albiona.

RUKA NEČASTIVOG
Drugim rečima, on je u jednom trenutku doveo u pitanje sav rusofobni bagaž, koji možemo posmatrati na drugom, ideološkom nivou ovog preduzeća. A on gotovo da bode oči od početka do kraja serije. Ništa nije ostavio na miru savremeni neoliberal Mejzel. Opšta slika velikog crvenog Satane ni jednog trenutka ne prestaje da kinji izmučenog gledaoca. „Pogledao sam sve epizode serije Černobilj i ne bih to mogao da nazovem umetničkim delom” kaže saborac Tarakanova, prvi direktor nuklearke posle havarije Jurij Sarajev, takođe osamdesettrogdišnjak i neposredni učesnik černobiljske drame.

„Scenario se bazira isključivo na sukobu između predstavnika vlasti – Borisa Jevdokimoviča (Ščerbine, prim. aut.) i naučnika Valerija Legasova – čiji su likovi izopačeni ideološkim postavkama scenarija. Jedan je mračni, izgubljeni činovnik, a drugi sveznajući naučnik, koji ga stalno nečemu podučava, a sve to uz dokumentarne snimke koji su razvodnjeni izmišljotinama o navodnim događajima. Da su, kako je u seriji Černobilj prikazano, tada u rukovodstvu sedeli tupavi činovnici i ljudi koji su naterani da rade, do danas čitav svet ne bi znao šta da radi sa time” – kategoričan je Sarajev.

Istina o Černobilju bila je, dakle, sasvim drugačija, ali je u TV seriji reč o umetničkoj fikciji. U njoj, kao u svakoj drami, glavnu reč imao je neki sukob, neki konflikt, koga je autor pronašao u suprostavljenosti stereotipa sovjetske vlasti, oličene u Borisu Ščerbini, prvom zameniku predsednika vlade SSSR, koga je lično Gorbačov odredio da rukovodi sanacijom atomske katastrofe i naučnika Borisa Legasova, po struci hemičara, prvog zamenika direktora atomskog instituta – „Kurčatov” u Moskvi, koga Mejzel predstavlja kao samosvesnog i visokomoralnog naučnika: isti, vremenom, dolazi u sukob sa vlašću, snima svoju ispoved na audio traku i vrši samoubistvo. Ščerbina i Legasov treba da su dva sveta, dva antipoda, dve asimptote antisovjetske (čitaj: antiruske) dominante Mejzelovog narativa. Simpatije autora (i gledaoca) su svakako na strani ovog drugog, koji na kraju dolazi pod udar KGB-a i postaje žrtva sistema. To je jedna – ne i jedina – pažljivo i dosledno izvedena pouka Černobilja; njoj je podređeno sve u ovoj seriji.

Spomen ploča na kući u kojoj je živeo Boris Jevdokimovič Ščerbina

Ali tu negde je i cela istina o Černobiljskoj tragediji. U njoj, pre svega, nije postojala suprotnost između Ščerbine i Legasova: obojica su bili visoko rangirani akteri sovjetske nomenklature. Ščerbina je bio nekoliko kopalja viši u hijerarhiji, ali ni partijska biografija naučnika nije zaostajala (među njima je postojala ozbiljna razlika u godinama): Legasov je bio ličnost od najvišeg poverenja i nije slučajno postao „drugi čovek” černobiljske operacije. Kao u poznatoj partituri pratili smo njegov uspon na partijskoj lestvici.

Prvo briljantan komsomolac u idustrijskom centru Tuli, „sa osobinama lidera, koji je, s obzirom na maksimalan broj bodova, mogao da bira univerzitet. Izabrao je Moskovski hemijsko-tehnološki univerzitet Mendeljejev. Posle sjajnog diplomskog rada Valeriju je ponuđeno da piše doktorsku disertaciju na Institutu za nuklearnu energiju ‘Kurčatov’, ali on nije odmah prihvatio predlog – najpre je proveo dve godine u sibirskoj hemijskoj fabrici u gradu Tomsku radeći na razvoju plutonijuma za nuklearno oružje. Tek posle toga je prešao na institut ‘Kurčatov’. Ovaj potez mladog naučnika bio je sasvim u duhu sovjetskih ideoloških preferencijala i morao biti pravilno ocenjen od kadrovika u KPSS-u.

Za rad u oblasti „plemenitih gasova” dobio je mnoga državna priznanja. Zatim je bio postavljen za sekretara partije u Institutu.  Do početka njegove misije u Černobilju, a ni tokom nje, nema traga nikakvom sukobu Legasova sa sistemom. Naprotiv. Legasov je ispunjavao „najviše standarde” sovjetskog čoveka u nauci i nije nikakvo čudo što je baš on postavljen za rukovodioca likvidacije katastrofe, koja je poprimala razmere nuklearne apokalipse. „Uopšte nije trebalo da on bude u Černobilju. Njegova specijalnost je bila ‘fizička hemija‘, on je radio na eksplozivima“, priča Valerijeva ćerka Inga Legasova. „Dana 26. aprila, bila je subota, otac je prisustvovao sednici predsedništva Ruske akademije nauka sa akademikom Aleksandrovom, koji je tada bio predsednik RAN. Aleksandrovu su telefonirali preko ‘vertuške‘ (tako se popularno zvala zatvorena državna telefonska linija). Državni avion je već čekao, tako da je moj otac otišao na Vnukovo i istoga dana otputovao u Černobilj“.

Nije, dakle, bilo nikakvog vojnog helikoptera ni prepirke sa Ščerbinom u njemu: teško da bi iko, pa i Boris Jevdokimovič, smeo i mogao da se ophodi prema Legasovu tako kao on, da mu preti bacanjem iz letelice itd, čime Mejzel efektno započinje izgradnju svog sukoba, zbilja „ideološki izopačenog”, kako kaže Sarajev. Takvog zapleta, u stvari, nije ni bilo, jer je uloga Ščerbine bila da ispunjava sve što je naučnik tražio. To se videlo još prvog dana po dolasku u Černobilj, kada je Legasov zahtevao momentalnu evakuaciju stanovništva oblasti Pripjata (više od pedeset hiljada ljudi), što je zapanjilo Ščerbinu. Gunđajući, ali bez pogovora, izvršio je naređenje Ruske akademije nauka, koju je u tom trenutku predstavljao Legasov i uopšte, starao se da se svaki njegov zahtev ispuni bez odlaganja. Na pragu je bila svetska kataklizma za koju je bio odgovoran SSSR i nije bilo mesta nikakvom sporu unutar državne nomenklature. Nikakvog sukoba, nikakvog konflikta u dramskom jezgru Černobilja nije ni moglo biti, inače bi se dogodilo ono što kaže Sarajev. Da su u vrhu te nomenklature sedeli tupavi činovnici i ljudi koji su naterani da rade, čitav svet ne bi znao šta će sa planetarnom nesrećom.

Postoji još jedan važan momenat, koji je (namerno?) ispustio Mejzel. Na jednom ranijem zadatku Legasov je otkrio i upozorio na grešku koja je mogla dovesti do nuklearne havarije. „On je pre katastrofe naglašavao važnost nove bezbednosne tehnologije sprečavanja katastrofa ukazujući na problem sa reaktorima RBMK-1000 (jedan takav je i eksplodirao) i rizik eksploatacije nuklearnih reaktora”, seća se Legasovljeva ćerka Inga. „Tražio je da se oni osiguraju bezbednosnim štitom, ali su kolege odbacile njegov predlog”. Dakle naučnici, a ne vlast, odbacili su blagovremeno upozorenje, koje je moglo da spreči nesreću. Neko je negde u vrhovima SSSR za ovo znao i na lice mesta uputio upravo Legasova, koji nije oklevao da se sa greškom uhvati u koštac. „Legasov je došao do zaključka da je eksplozija izazvana čitavim nizom faktora, između ostalog i nedostacima konstrukcije reaktora i ljudskim faktorom” svedoči dalje Inga. „Naime, ljudi koji su radili sa reaktorom nisu znali za njegove nedostatke, te su njihova testiranja mogla izazvati eksploziju”. To se i vidi u TV-seriji, doista drastično: famozno dugme AZ 25, pritisnuto da zaustavi eksploziju, pokrenulo je, u stvari, kompletan inferno Černobilja. Kao da je tog trenutka sudbinom čovečanstva upravljao Nečastivi glavom!

IDEOLOGIJA PADA U VODU
Budući savestan inžinjer, posvećen svojoj misiji, Legasov je činio sve što je bilo u njegovoj moći. „On je nadletao Černobilj nekoliko puta u toku dana i radio bez odmora, često ne obraćajući pažnju na dozimetar, uređaj koji meri nivo radioaktivnog zračenja. On je bio jedini naučnik koji je radio na licu mesta“, nastavlja njegova kći. „Dobro je znao šta radi i kakvoj radijaciji se izlaže. Pod njegovim rukovodstvom je za zatrpavanje reaktora iskorišćeno oko 5.000 tona materijala, od toga oko 40 tona jedinjenja bora, 2.400 tona olova, 1.800 tona peska i gline i 600 tona dolomita, a takođe fosfata natrijuma i tečnih polimera. Kasnije su preduzete mere koje sprečavaju da istopljeni radioaktivni materijal stigne do vode u donjem rashladnom sistemu. Zbog toga je napravljen tunel kako radioaktivne supstance ne bi dospele u podzemne vode”.

U avgustu 1986. Valerij je pozvan u Beč da nastupi sa izveštajem o katastrofi pred Međunrodnom agencijom za atmsku energiju (IAEA, International Atomic Energy Agency), tj. OUN, kome je ta agencija pripadala. Prvobitno je bilo zamišljeno da to učini šef države Mihail Gorbačov, ali je ovaj smatrao da će to bolje uraditi Legasov, naučnik koji je radio na mestu tragedije. „Izveštaj je pripremao čitav tim stručnjaka“, seća se Inga, „i on je doprineo da se umiri međunarodna zajednica, zbog čega je Legasov hvaljen u inostranstvu, ali su mu zamerile vlasti i pojedine kolege naučnici u otadžbini tvrdeći da izveštaj sadrži podatke koji predstavljaju državnu tajnu. Njemu nije bilo najvažnije da sakrije određene podatke. Naprotiv, cilj mu je bio da objasni međunarodnoj zajednici šta treba činiti u takvim situacijama“, izjavila je Inga. Legasov je, u suštini, nastupio sasvim u duhu Gorbačovljeve „perestrojke” i „glasnosti”, a teško je i zamisliti da bi takav izveštaj izašao iz SSSR bez izričitog odobrenja Genseka. Ovo su kapitalne činjenice. Nema, dakle, govora o sukobu Legasova sa vlašću.

Britanski glumac Džared Heris kao Velerij Legasov u seriji Černobilj

Što je najzanimljivije, ništa od ovoga ne negira ni tv serija. U nastojanju Mejzela da govori istinu on polako napušta svoju osnovnu zamisao o sukobu. I šta na kraju vidimo? Legasova i Ščerbinu zajedno. Dve asimptote su se presekle i samim tim poništile jedna drugu. Nastavile su solidarno do ključne scene (u teoriji drame ovakva se „obavezna scena” naziva scène à faire) i takva ovde postoji u obliku koji ćemo niže opisati. Ideološka matrica ovim pada u vodu i Mejzel mora da potraži sasvim drugačiji kraj.

Preostaje još pitanje Legasovljevog samoubistva. Generalno se prihvata da je ono u vezi sa grižom savesti zbog greške u sistemu, koja je uzrok velikih žrtava i za koju se Legasov smatrao odgvornim. On završava svoj audio-izveštaj,  skriva ga od KGB-a u gomili kućnog otpada (prilično naivna predstava o inteligenciji sovjetske tajne službe!) i oduzima sebi život. Zašto? On nije smislio tu grešku. U njegovom činu nema nikakve, naročito dramske logike. Uverili smo se da je Legasov učinio sve da grešku ako ne ispravi, ono barem ublaži. Kakav bi još dug mogla vratiti njegova uznemirena savest? Za šta bi još mogao optužiti sebe i kakvog smisla ima njegova lična žrtva? Nju ničim ne motivišu ni glavni lik ni autor serije. Taj ključni ideološki momenat ostaje sasvim neobjašnjen. A Valerino samoubistvo u stvarnosti osvetljava niz drugih okolnosti. Čujmo još jednom Ingu Legasovu:

„Na mestu katastrofe se moglo provesti najviše dve nedelje, a otac je tamo proveo četiri meseca (!) i bio je ozračen sa 100 rem tj. četiri puta više od dozvoljenog maksimuma. Već 5. maja je osetio simptome bolesti izazvane radioaktivnim zračenjem (kožni radijacijski sindrom i gubitak kose), a od 15. maja je počeo da kašlje i da pati od nesanice. Naredne dve godine su bile veoma teške za Legasova i mentalno i fizički. Postepeno je prestao da jede, da spava… Dobro je znao šta će biti dalje i koliko će biti bolno. Možda nije hteo da bude teret mojoj majci.“

Tek 1996, osam godina nakon samoubistva, Legasov je posmrtno nagrađen zvanjem Heroja Sovjetskog Saveza Ruske Federacije za „hrabrost i herojstvo“ u otklanjanju posledica tragedije. Odluku o dodeljivanju priznanja doneo je tadašnji predsednik Boris Jeljcin. U baštini čovečanstva, ruski naučnik Valerij Legasov ostao je zapisan kao čovek koji je spasao svet od Černobilja (Sputnjik).

TEŠKO OGREŠENjE
Scène à faire televizijske serije otvara treći, poslednji i od realnosti najudaljeniji sloj sage o Černobilju, koji bi se mogao nazvati magijsko-mitološkim. On iznenada odlazi u prošlost devetog po redu sovjetskog nuklearnog grada Pripjata, povezanog sa prokletstvom o kome do samog kraja serije ništa nismo čuli. Ta kletva vodi nas pravo u  mistične predele drevnih zaveštanja, pa i samo Otkrivenje po Jovanu, inače omiljeni novozavetni izvor raznih televizijskih preduzeća. Kad je već ispucao geopolitičke i ideološke argumente, Mejzel ne okleva da baci crne čini, ostajući i dalje u okvirima iste, rusofobne matrice. Sada ćemo videti na šta će izaći ova, poslednja avantura.

U ključnoj sceni između Ščerbine i Legasova, koja se događa u zadnjem dvorištu sudnice, kuda je Ščerbina izašao zbog iznenadnog napada kašlja i izbcivanja krvi (njegova bolest, izazvana radijacijom, uzima maha što se bliži kraj serije) razotkriva se magijska kob Černobilja, uzrok cele propasti. Gušeći se u kašlju i krvi, Ščerbina saopštava Legasovu sledeće:

„Ovde su živeli ugavnom Jevreji i Poljaci. Jevreji su bili pobijeni u pogromima, a Staljin je isterao Poljake. Onda su došli nacisti i ubili sve što je preostalo. Ali posle rata ljudi su došli i živeli ovde. Znali su da je tlo ispod njih natopljeno krvlju ali nisu marili za to. Mrtvi Jevreji, mrtvi Poljaci, ali ne i oni (valjda Rusi, prim. aut). Niko nije ni pomislio da isto može da se desi i njima. I evo nas gde smo…” (pokazuje Legasovu svoju krvavu maramicu).

Legasov: „Koliko još?”

Ščerbina: „Možda još godinu dana”.

Eto, to je navodno „prokletstvo Černobilja”, kome na kraju pribegava Mejzel. O takvoj kletvi nikada niko ne beše čuo išta. Ona ne postoji u zapisima, niti u usmenoj tradiciji belorusko-ukrajinskog Poljesja, kuda protiče reka Pripjat, multikulturnoj zoni u kojoj je, od IH veka, većinsko stanovništvo bilo slovensko i pravoslavno: Poljani, tvorci „Ruske zemlje”, jezgra Staroruske države. Bilo je, naravno i Jevreja i Poljaka, ima ih i danas, i oni su sa svojom pravoslavnom braćom delili sudbinu zajedničkog doma, kojim su prolazile mnoge vojske. Granica današnje Ukrajine i Belorusije bila je poprište neprekidnih ratova i sukoba, pri čemu su ispaštali svi žitelji, tlo je natapala krv svih narodnosti ovog kraja. Ali Mejzel priznaje samo dve. Istočni Sloveni, Rusi, pa ako hoćete i Ukrajinci i Belorusi, pali su s Marsa, stvorili se na Dnjepru i Pripjatu niotkud, dovela ih je sovjetska vlast posle Drugog svetskog rata. „I evo nas gde smo…”. Neistinito, neistorično, glupavo, bahato. I ako se u TV Černobilju mnogi stavovi mogu tumačiti na razne načine, ovde je u pitanju – teško ogrešenje.

Švedski glumac Stelan Skarsgord kao Boris Ščerbina u seriji Černobilj

Da li vam je odnekud poznat ovaj narativ?

Evo na delu starog, drskog Albiona kako opet igra na kartu sukoba između naroda i kultura, favorizujući jedne, kriveći druge, stalno u potrazi za dvostrukim standardima, vazda u jednom jedinom, svom imperijalnom interesu. Kad su u pitanju Rusi i pravoslavlje, uvek će se naći njihova mitska krivica, neka stara kletva u vrtlogu tajanstvenog delovanja nečistih sila. Tu su potomci kralja Artura nenadmašni i to oni znaju. Kletva i kod njih nastaje „kao posledica gneva, mržnje, želje za osvetom”. Šekspir i Jejts su stalno u prokletijama. I kad više nema sukoba koji pokreće radnju i kad se potroše sve ideološke i geopolitičke karte, naći će se već neko stravično predskazanje. Pa i ako se i ne nađe, ako baš nema ničega u folklornoj tradiciji odabrane teritorije, spinovaće se neki omen, kao što ga izmišlja Krejg Mejzel u svojoj televizijskoj fikciji, koja, na kraju, napušta stvarnost i postaje utvara. Procenite sami koliko mita krvi i tla ima u černobiljskoj sagi. Na delu je, naravno, stoprocentna rusofobna izmišljotina, mitološki živopisana.

Društvene mreže i komercijalna ezoterija, inače, gore od černobilskih kletvi i predskazanja otkad je sovjetski nuklearni „grad duhova” Pripjat, sada u severnoj Ukrajini, postao turistička atrakcija. Sam toponim Černobilj (ruski Černobыlь, ukrajinski Čornobilь, “černaя bыlk”, značenje: crna biljka, tj. pelin), biblijski atrubut svake nesreće, dovodi se u vezu sa Apokalipsom po Jovanu, koja kaže: „Kad se oglasi truba trećeg anđela pade sa neba velika zvezda koja goraše kao sveća i njeno ime beše Pelin; i trećina voda posta pelin i mnogi ljudi pomreše od voda jer behu gorke” (Otkr. 8, 9-10), u čemu bi trebalo da se krije predskazanje nuklearnog holokausta i ozračenje reka Pripjat i Dnjepar, kojima su oticale radioaktivne vode Pelinova. Tako je kob Černobilja, crnog bilja, gorkog lista i, pelinkovca, na zapadu absinta, popularnog aperitiva, ušla u evropski industrijski folklor. Stotine katastrofičnih blogova kolaju i danas o Crnoj biljki Evrope; nikakvo čudo što je i Mejzelova magijska parabola upisana u sličan kontekst. Prave namere smo, naravno, prepoznali na sasvim drugoj strani.

 

Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika PečatEkskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard