А. Апостоловски: Инкубатор за опозиционог лидера

Зашто идеја са шатором испред Председништва као инкубатором за опозиционог лидера није успела и зашто се једно име ту не спомиње

Није узалуд Александар Вучић на седници Главног одбора напредњака оштро прозвао неке своје људе због ношења „шанел” и „валентино” торбица. Седница је била отворена за јавност, а уши је нарочито наћулио директор „Коридора” Зоран Бабић. Он није прозван због торбица, већ због летовања на Брионима. Како му је Вучић препоручио да нађе друга у Сопоту и провери да тамо случајно није пронађено море, опозиција је поново стекла погрешан утисак да тиме шеф државе и највеће политичке странке скреће пажњу са суштинских проблема у друштву.

Поново промашена процена дела опозиционог блока окупљеног око Савеза за Србију. Вучић је тиме желео да покаже две ствари: да је свестан да од опонената за њега много већу опасност представљају мангупи у његовим редовима, па им је, а то је оно друго, на затвореном делу седнице, највероватније, препоручио да испразне оно важније – садржај брендираних ташница.

Бахати градоначелници, попут Јутке који волка власт, могу представљати већу опасност по Вучића него разнолики идеолошки скуп опозиционе нејачи. Отуда и трач да најмоћнији политички играч у земљи сваког јутра пали свећу за опстанак овакве опозиције није неоснован. Слободна зона и њен симбол, шатор, нестао је волшебно и путује Србијом, а екстериторију слободе надомак Председништва заузела је маргинална организација Герила, инсталирајући шаторчиће. Али, тамо нема ни герилаца, ни извесног вође, друга Мрког.

Да би шатор евентуално постао инкубатор за опозиционог лидера достојног да се супротстави Вучићу, неколико кандидата је морало да спава у њему месецима, а да не оду кући или на море. Замислите сцену: ујутру се умива из лавора, ради фискултуру, а потом држи ватрене говоре. Зашто, дакле, део опозиције показује толику политичку незрелост и друштву онемогућава да се успостави каква-таква равнотежа моћи? Стварање таквог баланса допринело би развоју демократије и институција, а самим тим и слободи медија.

Осим што су шатор, као могући симбол рушења Вучића, преселили што даље од њега, а самим тим и грађане који би се окупљали око новог пребивалишта лидера СзС-а, они су се одлучили и за бојкот парламента и избора. Далеко искуснији играчи, као што је Драгољуб Мићуновић, сматрају такву одлуку губитничком. Како их је амерички дипломата Метју Палмер, вашингтонска мирођија у српској чорби последње деценије, а можда и дуже, позвао да се врате у парламент и учествују на изборима, а вероватно их није убеђивао да то учине, јер Марјан Ристичевић ипак нема урокљив поглед, јасно је да Амери желе да се политичка арена води у Скупштини. На недавном пријему у руској амбасади било је приметно да међу званицама није било лидера опозиције који се залажу за бојкот, што значи да и Руси имају сличан поглед на догађања у Србији. Ипак је био позван један човек – Ђорђе Вукадиновић. Он је учествовао у расправи о Косову у парламенту, што је иначе била још једна пропуштена шанса љуте опозиције да се у директном преносу, у ударном термину, гласно супротстави Вучићевој политици. Грађани би то свакако радије гледали него репризу „Срећних људи”.

Како Вучић то одлично разуме, у сваком од својих наступа обавезно помене имена Ђилас, Обрадовић, Јеремић, што потом разрађују таблоиди. Тиме он свесно креира тај тројац као кључне противнике, што ће рећи да их сам бира, док у сенци, готово неприметно, делује лидер ДСС-а Милош Јовановић.

Четрдесетдвогодишњи докторанд са Сорбоне и припадник 63. падобранске, наследник Војислава Коштунице, једва је видљив на скенеру истраживача јавног мњења, иако поседује све одлике лидера: образован на најпрестижнијем француском универзитету, припада несумњиво елити, а притом је, као бивши војни специјалац, довољно патриота да помири обе, располућене Србије. Али, сорбонац Милош, за разлику од пожељних елитиста, попут професора Јове Бакића, прослављеног по теорији револуционарне правде у којој ће он судити, али неће крварити на улицама, већ ће то препустити некима другима, за сада је изван видокруга и Вучића и оних интелектуалаца који се залажу за нулту годину. Односно, за нови српски календар који ће почети одласком Вучића.

И када каже да презире елиту, Вучић је свестан да тиме одржава борбену готовост свог чврстог бирачког тела али и оних који га тек симпатишу, јер опозиција не схвата да радикализацијом политичке сцене и описивањем присталица вучићеваца као људи с недостатком зуба, махом предњих, који се, при том, купају суботом, али не сваке, улазе у сопствену мишоловку. Наиме, Вучић се математички може победити само ако они који су гласали за њега одлуче да гласају против њега. Али неће заокружити оне који их сматрају глупанима или им најављују да ће их јурити по улицама. Не с еврима, већ с моткама. Требало би да то знају макар академик Душан Теодоровић, архитекта Драгољуб Бакић или Сергеј Трифуновић који својим иступањима све више збуњује самога себе, а потом и своје присталице.

Много више ће их изнервирати када је онај којег бирају, окружен сарадницима у „шанелу”. Зато ће се Вучић држати политике: туђе гајим, своје чистим, док пред опозицијом окупљеном око Савеза за Србију, следе два пута. Ако наставе с оваквом политиком, изгубиће се у твитер црној рупи, попут Саше Јанковића. Други избор им је да изучавају победу Екрема Имамоглуа, новог градоначелника Истанбула. Углађен, с пруженом руком ка Ердогану, чак је убедио и султана да му, у другом покушају, уместо мача, пружи своју.

 

Аутор Александар Апостоловски

 

Извор Политика, 12. јул 2019.