Н. Кецмановић: Од диктатуре пролетаријата до диктатуре протектората

Ауторски трио Мантер, Прелец, Визнер је открио, добро јутро Колумбо, да политички инжињеринг пре/обликовања народа и држава не пали

Ердоган ономад у Сарајеву рече да „Турска не може себи да допусти луксуз да се не умијеша у балканске послове“. Русија најаваљује чвршћи наступ у региону. Кинески пут свиле пролази истом трасом. Ако је све то малигно, шта је са бенигним?

„Европа и Сједињене Државе су покушале да консолидују Западни Балкан, и то им није пошло за руком… До сада је пропао сваки покушај да се дође до великог пробоја кроз измену устава БиХ … Сада је јасно да овај приступ неће функционисати.“

Коаутори цитираних редова – Френк Визнер, Младен Прелец и Камерон Мантер – нису ни високи политички фукнционери нити академске звијезде, али јесу значајне дипломате и истраживачи, са искуством у региону. Објавили су их крајем маја у угледном часопису Национални интерес, који прате они који одлучују у САД, као што и редакција прати пулс администрације.

Ево, утврдили су да је политика Запада у региону безуспјешна, што није ништа ново, иако то суперсила и вазална ЕУ тешко признају, а њихови представници на терену тек када им истекне мандат, или оду у пензију. Ново, међутим, јесте што рјешење не траже у повећању погрешне терапије. За разлику од Сервера, Петрича, Коена и сл. који увијек траже додавање гаса у кривом правцу, Визнер, Прелец и Мантер сматрају да је неопходна промјена приступа. Најприје, како објашњавају, зашто актуелни приступ не функционише?

„Већ дуги низ година Европа и Сједињене Државе охрабрују локалне лидере да пажњу преусмере са најтежих проблема, који су их довели у жустар међусобни сукоб, на технички и аполитични рад на интеграцијама у Европску унију (ЕУ) и НАТО. Постојала је нада да ће на тај начин неугодни сукоби омекшати и постати решиви… Сада је постало јасно да неће …“

У двије цитиране реченице садржана је нелогична претпоставка да би људи могли да занемаре своје најтеже политичке проблеме да би се бавили аполитичним техникалијама. Дакле, очекивало се да три народа, који су три и по године гинули за независност БиХ или за самосталност РС и ХБ, своје жртве ставе у заграду и баве се интеграцијом у једну међународну војну организацију којом командују САД и у једну унију држава којом диригује Њемачка.

Исте земље које су кумовале разбијању СФРЈ (Геншер у Мастрихту) и избијању грађанског рата у БиХ (Цимерман у Сарајеву). Као да су Срби, Хртвати и Муслимани у БиХ, лоботомијом изгубили памћење на своју мртву браћу и на своје живе ране те на то ко је споља бацио шибицу у већ политички прегријану Југославију и њену минијатуру. Шта тек рећи за стање мозгова оних који су се „надали“ да је такав приступ реалан? Хтјели су диктатуром протектората оно што није успјело ни диктатуром пролетаријата ни шестојануарском диктатуром? Ступидност очекивања да ће народима у БиХ бити примарно оно што им је маргинално, признају накнадно и сами аутори:

„Претходни покушаји су оманули или зато што су стварни проблеми игнорисани, или због тога што је покушано да се сувише брзо постигне много тога… Потребан је нови приступ, који препознаје озбиљност проблема и прихвата да ће за његово решавање бити потребно пуно времена, значајних средстава и кадрова… У БиХ се ради о проблемима државног идентитета и опстанка, који сежу далеко уназад прије минулог рата, фаворизују фундаментална питања идентитета и дубоко су емоционална …“

Елем, досадашњи приступ је био неозбиљан: занемаривани су стварни проблеми и покушавало се све на брзину. Међутим, то „на брзину“ траје већ четврт вијека, а за нови озбиљнији приступ „требаће још пуно времена“. Ако су САД и ЕУ за рјешење проблема имена македонске државе потрошили 30 година, за КиМ (Србију) и Српску (БиХ), требаће им бар три пута више.

Проблем ће се прелити и у 22. вијек, и то под оптимистичком претпоставком да ће протекторат напокон престати да „игнорише стварне проблеме“.Али, боже мој, ако не буде ваљао ни тај нови приступ, биће и трећи … Њима се не жури јер посљедице промашаја сносе локални народи, а експерименти су поучни чак и ако је резултат негативан. Како рече Вучић, Срби и Албанци би се без њихове медијације лакше договорили, а Додик од њих грчевито брани оно што су се Срби, Бошњаци и Хрвати у Дејтону договорили још ’95 .

Ауторски трио је открио, добро јутро Колумбо, да политички инжињеринг пре/обликовања народа и држава не пали. Шта ли ће тек када се удубе у историју, идентитете, колективне емоције. Утврдиће да прошлост БиХ никада није била идилична мултикултурна хармонија, која је прекидана спољним агресијама и окупацијама, него историја грађанских ратова прекидана интервалима мира.

Толико дугим колико су Калајевићи, Кардељићи, Микулићи могли да држе под тепихом све оно што је три народа дијелило и сукобљавало. Злопамћење, осветољубивост, мржња, жудња за доминацијом, једнако су природне особине људских група као и појединаца. Више него жеља за истином и помирењем, праштањем и заборавом. Спознаје о томе неће, међутим, обесхрабрити нео/колонијалне амбиције суперсиле и европских вазала да политичким манипулацијма креирају пожељну политичку реалност:

„Време за Босну, Косово, Србију и остатак региона полако истиче. Сада је прави моменат за европско руководство да се, у сарадњи са Сједињеним Државама, окрене ка Западном Балкану и његовим проблемима посвети пажњу коју заслужује, али и да обрати пажњу на наше интересе… Интеграција у западну политичку, економску и безбедносну архитектуру је и даље вредан, па и суштински циљ, али смо далеко од њега… Утицај Русије на Западном Балкану је у порасту последњих година. Иако Русија тешко може играти главну улогу у региону, она може отежавати ситуацију и бити реметилачки фактор.

Занимљиво, помињу се „Србија, Косово и Босна“, али не и Република Српска. Ипак, кључна порука цитата је да САД и ЕУ не одустају од „вриједног и суштинског циља“ да нас уграде у своју„архитектуру“, дакако у складу са „својим интересима“.

Истина, Трамп је добио изборе на програму немијешања у туђе државне и националне послове. Дакле, то су хтјели и предсједник САД и амерички народ, али не и дубока држава која је само алат „владара из сјенке“. Када у Вашингтону кажу да је нека мала земља на другом крају свијета важна за националну безбједност САД, онда то и није пука измишљотина. Оних 300 породица које имају капитал, послове, канцеларије, виле, апартмане и војне базе широм планете, заиста имају глобалне интересе који могу бити угрожени и у неком селу у Подрињу. Свака, пак, озбиљна конкуренција тим интересима је „реметилачка“, „непријатељска“, „малигна“, „дио осовине зла“.

Прича о „ширењу Уније на западни Балкан“, само ствара забуну. Бајаги, „Американци су са Марса (НАТО), а Европљани са Венере“ (ЕУ). Први нам пријете, други нас заводе, па Срби неће у НАТО, а хоће у ЕУ.

Флертовање Брисела са Српском као и Србијом, своди се на то да нам комесари за проширење и безбједност причају да нас хоће иако у ствари неће, а наши да причају да хоће, иако са све мање ентузијазма и погледом на перспективинији Исток. Нешто као лажа и пралажа. Еврофанатике и евроскептике, замијенили су еврофолиранти. Дакле, неуспјех се признаје и приступ се мијења!

Довољно од Визнера, Прелеца и Мантера! Кључно питање, међутим, остаје изнад њиховог хоризонта: с којим правом би Вашингтон и Брисел имали монопол да се баве консолидацијом БиХ, чак и да нису имали погрешан приступ? Можда би други то боље. Најзад, нису ли ипак народи, који стољећима живе у БиХ, а данас у Републици Српској, „Херцег Босни“ и бошњачким кантонима, једини надлежни да одлуче шта ће и како ће са собом и међусобно. Па и с ким ће, укључив и право на погрешан избор.

 

Извор sveosrpskoj.com, 14. јул 2019.