Ризици проширеног нуклеарног одвраћања

Проширено нуклеарно одвраћање је опасније него што се мисли. САД би требало да обавесте савезнике да више нису вољне да сносе тај ризик

Захтеви Вашингтона према Северној Кореји и Ирану имају једну важну заједничку особину. У оба случаја, амерички званичници су у више администрација инсистирали да се противник САД одрекне било каквих амбиција о поседовању нуклеарног оружја или држању значајних количина балистичких ракета. Основна претпоставка је да ће, ако Техеран или Пјонгјанг буду поседовали чак и мали нуклеарни арсенал, то представљати не само неприхватљиву претњу за регионални мир, већ и озбиљну претњу за америчку безбедност.

ХЛАДНОРАТОВСКИ РЕЦЕПТ
Количина брига због претњи америчкој домовини је невероватна – и таква ће бити све док Вашингтон наставља да америчку безбедност и благостање ставља у ризик због одбране рањивих савезника и безбедносних клијената. То упозорење наглашава суштинску разлику између директног одвраћања (одвраћање напада на сопствену земљу) и проширеног одвраћања (одвраћање напада на трећу страну). Прво има висок кредибилитет, потоње знатно мањи.

Сједињене Државе су успешно одвраћале Сојветски Савез током Хладног рата, мада је та држава поседовала на хиљаде нуклеарних глава и софистикованих ракета за њихово испоручивање. Амерички лидери су веровали у доктрину гарантованог узајамног уништења – да Москва никада неће напасти САД ако зна да би америчка одмазда била толико разорна да би уништила СССР као фунцкионално друштво. Вашингтон је упозорио Кремљ да ће таква одмазда наступити не само ако Москва буде покренула напад на Америку, већ и ако совјетске снаге буду напале вашингтонске европске савезнике или кључне америчке безбедносне партнере у Источној Азији.

С обзиром да се Хладни рат завршио мирно, амерички лидери су дошли до закључка да је продужено одвраћање добро фунцкионисало и да ће имати општу примењивост у различитим временима и под различитим околностима. То је била веома погрешна претпоставка. Иако су званичници Кремља очигледно веровали да су Сједињене Државе биле спремне да се упусте чак и у нуклеарни рат како би одбраниле главну стратешку и економску награду каква је Западна Европа, имали су далеко веће дилеме да ли ће Вашингтон заиста спровести сличну политику како би заштитио мале државе на руским границама. У најмању руку, опасност од погрешних процена је била значајно већа.

Михаил Горбачов и Роналд Реган потписују Споразум о елиминацији ракета кратког и средњег домета, Вашингтон, 8. децембар 1987.

Проширено одвраћање такође повлачи са собом и повећане ризике за Сједињене Државе у конфронтацијама са Северном Корејом и Ираном. Иако докази још нису очигледни, вероватно је да Пјонгјанг већ има мали нуклеарни арсенал и да је севернокорејски режим марљиво радио на изградњи поузданог система за испаљивање ракета. Ирански програм није тако напредан. Техеран није спроводио никакве нуклеарне тестове (за разлику од вишеструких тестова Северне Кореје од 2006. године), а мултилатерални Заједнички свеобухватни план акције (JCPOA) који је Техеран потписао 2015. године ставља велика ограничења на његов нуклеарни програм. Повлачење Вашингтона из тог споразума разљутило је иранску владу, али је тек сада Техеран вероватно прекорачио границе обогаћивања уранијума које је поставио JCPOA.

ПРЕБАЦИТИ РИЗИК
Вашингтон је очито забринут због нуклеарних амбиција своја два противника. Ипак, шансе да ће Пјонгјанг реализовати свој планирани напад на Сједињене Државе остају поприлично мале – и тако ће остати чак и ако се нуклеарни арсенал Северне Кореје прошири. Неколико експерата је приметило да нуклеарно оружје може бити крајње средство одвраћања, али је оно далеко мање корисно за застрашивање, и још мање за ратна дејства. Заиста, ово последње важи само ако је политичко руководство земље спремно да изврши национално и лично самоубиство. Нема доказа да се лидери Северне Кореје уклапају у тај опис, а исто важи и за иранске лидере. Чак и ако би Иран евентуално изградио мали нуклеарни арсенал, било би то вероватно због одвраћања било каквих амбиција за насилну промену режима коју би Вашингтон могао да потпирује, а не због вођења самоубилачког рата нападом на Америку.

Међутим, фактор ризика расте ако Сједињене Државе буду инсистирале на заштити  савезника и клијената у Источној Азији и на Блиском истоку. С обзиром на политичку поделу Корејског полуострва и тензије које је произвела у претходних седам деценија, опасност од оружаног сукоба између Северне Кореје и њених суседа је стално присутна. Уплитање Америке у такав сукоб због њених безбедносних гаранција за Сеул и Токио је веродостојан сценарио који би могао кулминирати нуклеарним нападом Северне Кореје на Сједињене Државе.

Сличан ризик постоји и на Блиском истоку, где су се Сједињене Државе непромишљено упетљале у иранске размирице и са Израелом и са главним арапским силама попут Саудијске Арабије. Опет, вероватноћа да ће чак и нуклеарно наоружани Иран покренути напад на Америку из чиста мира је потпуно незамислива. Рат између Техерана и једног или више његових противника који измиче контроли и увлачи Сједињене Државе због имплицитних безбедносних гаранција Вашингтона према Израелу и/или Саудијској Арабији је, нажалост, много већа опасност.

Грађани на железничкој страници у Сеулу посматрају вест о лансирању балистичке ракете из Пјонгјанга, 15. септембар 2017.

Амерички лидери могу задржати висок ниво поверења у поузданост директног одвраћања. Али проширено одвраћање и у Источној Азији и на Блиском истоку подразумева превелики – и растући – ниво ризика. Вашингтон би требало да обавести своје савезнике да више није вољан да сноси тај разик. Ти савезници би онда морали да одлуче да ли ће изградити скромне нуклеарне капацитете за сопствено одвраћање као поузданију полису осигурања. (Заиста, једна од најлошије чуваних тајни у међународним односима јесте да Израел већ има такав арсенал.) Укратко, Сједињене Државе морају да пребаце ризик на оне земаље које имају више директних интереса у одвраћању Северне Кореје и Ирана.

 

Тед Гејлен Карпентер је виши сарадник на студијама безбедности при Кејто институту, колумниста Нешнел интереста и аутор 12 књига и више од 800 чланака о међународним односима.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The National Interest