Dragomir Anđelković: Francuska i srpske EU iluzije

Umesto da padamo u tragikomično stanje egzaltacije zbog posete Makrona, morali bismo da razmislimo o saradnji sa nezapadnim svetom

Pozitivna vest za Srbiju je to što nam je u posetu posle dužeg vremena došao francuski predsednik. To dodatno potvrđuje da nam se imidž na Zapadu u nekoj meri popravlja, a naš geopolitički i ekonomski značaj u očima tamošnjih ključnih činioca na pozitivan način raste. No, to sve ipak ne znači da treba srljati u ponor iluzija i izvoditi pogrešne zaključke da smo Parizu ili bilo kome drugom na Zapadu postali veliki prijatelji, ili da su spremni da nam bog zna šta učine. Nije tako, niti ćemo realno gledano od njih imati preveliku korist čak i u domenu pragmatično utemeljene saradnje.

BAGATELISANjE SRPSKOG PRIJATELjA
Ne treba nam nikakva dubinska analitika da bismo to shvatili. Dovoljno je pažljivo saslušati Makronove beogradske poruke. Manje više to su stare, umnogome antisrpske zapadne floskule, samo lepše upakovane. Regionalno pomirenje i dalje za evroatlantske sile znači naše prihvatanje kosovske secesije i normalizaciju odnosa sa Prištinom na način koji podrazumeva prihvatanje njene tzv. državnosti. A što se kompromisa tiče, pod njim se podrazumeva ne podela Kosova (čak i ograničena samo na vraćanje severa pokrajine Beogradu), već do krajnosti bezobrazna ideja o razmeni teritorija između Kosova i ostatka Srbije.

Neću sad šire ulaziti u sve to, samo želim da naglasim da nam prostor za plodotvornu (geo)političku saradnju sa Francuskom i drugim EU/NATO državama nije veliki. To ne znači da ne treba da se trudimo da sarađujemo i, do neke crvene linije koju ne smemo da pređemo, kupujemo vreme, umesto da delujemo kruto i prizivamo nevolje. I to je to u oblasti politike, ali nažalost i ekonomije. Kada smo već kod Makrona, da tu budem konkretniji, srpsko-francuska privredna saradnja ima potencijal da se dalje razvija i država Srbija treba još više tome da pruža logistiku. Međutim, ne treba očekivati čuda. Već dvadeset godina naša država preduzima sve što može kako bi zainteresovala i privukla zapadne investitore i sa tamošnjim državama dinamizovala ekonomsku saradnju.

SRPSKI AUTIZAM
Dugo smo u tom pogledu bili skoro autistično okrenuti Zapadu. Poslednjih godina napravljeni su pozitivni iskoraci prema istoku. Krenulo se sa pojačavanjem energetske saradnje sa Rusijom, da bi se onda ušlo u fazu ubrzane ekonomske interakcije sa Kinom. Danas je ta zemlja postala najveći investitor u projekte od strateškog značaja u Srbiji, a što je još važnije njeno vreme tek dolazi. I tu naša država treba da stavi akcenat, mnogo više nego na saradnju sa EU članicama i drugim zapadnim državama.

Desetine, ako ne i stotine državnih institucija Srbije na ovaj ili onaj način posvećeno se bave saradnjom sa tim zemljama. Od 2000. do danas razvijana je njihova mreža, odnosno kadrovska struktura. A sa Rusijom ili Kinom? Skoro nijedno vladino telo se ne bavi saradnjom sa tim državama (da ne računamo kao ozbiljne državne organe kancelarije koje imaju ulogu sinekure) ili sve značajnijim zemljama kao što su Indija, Brazil, Južna Afrika. Da kojim slučajem imamo pola državnih organa koji su okrenuti zapadnim privrednim i političkim središtima moći, na isti način orijentisanih prema „novim“ centrima globalnog ekonomskog i političkog razvoja, saradnja sa njima bi bila mnogo veća. Za to postoji ogroman prostor.

POLITIČKI SAMOŽIVOT
Umesto da zapadamo u tragikomično stanje egzaltacije zbog posete Makrona, o tome bismo morali ozbiljnije da razmislimo. Naša politička i ekonomska elita kao da i dalje pati od neokolonijalnog sindroma (žal za ljubavlju od strane zapadnih faktora koji nas bagatelišu), a o lično-partijskoj samoživosti onih koji joj pripadaju da i ne govorim. Ona je poznata i kod onih koji dobro razumeju šta su srpski nacionalni interesi. Očas posla ih žrtvuju u korist svojih računa i potreba. U tom kontekstu je dovoljno pomenuti sadašnjeg ministra Nenada Popovića koji je bio veliki zagovornik stvaranja državne kancelarije za unapređenje odnosa sa Rusijom sve dok se nije izborio sa sopstvenu stolicu u vladi. Nema veze što ona nije posvećena rusko-srpskim vezama, ipak je odraz vlati, a vlast je, ne samo u Srba, slast. I tako je Popovićevo zalaganje za važnu instituciju palo u vodu.

Navodim ovaj primer samo kako bismo sagledali nacionalno nezreli duh našeg političkog i ekonomskog vođstva. On ne pogoduje tome da Srbija koristi i one šanse koje joj se realno otvaraju, već nas bez obzira na sve ideološke boje i nijanse srpske političke kaste, gura ka daljem bauljanju geopolitičkim i ekonomskim stranputicama. A svako pametan je do sada mogao da vidi koliko štete smo imali od toga, odnosno u privrednom pogledu koliko su negativne konsekvence zaslepljene okrenutosti EU.

EKONOMSKO (NE)PRIJATELjSTVO
Naravno, ne znači da treba da kidamo izgrađene spone, već da ih ostavimo privrednicima da ih koriste koliko god mogu a da se država fokusira na otvaranje ekonomskih mogućnosti na drugim meridijanima. EU i SAD mogu da nam budu partneri, ali nam nisu nikakvi prijatelji, i često pokušavaju da nas najgrublje iskoriste kao topovsko meso. Dovoljno je setiti se stalnih pritisaka da se na razne načine distanciramo od Rusije i Kine, od čega bismo imali ogromnu ekonomsku i politiku štetu, odnosno prećutnog tolerisanja kosovske ekonomske agresije na ostatak Srbije od strane Vašingtona i Brisela.

Tu je i nekorektan odnos prema nama u vezi sa uvođenjem, protivno duhu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kvota za izvoz čeličnih proizvoda u zemlje EU. Dok se Srbija batrgala sa Železarom Smederevo u državnom vlasništvu na granici bankrota, Brisel nije imao ništa protiv našeg izvoza njene produkcije u EU članice. No, kada su je preuzeli Kinezi i drastično povećali proizvodnju, onda smo odjednom svrstani u istu kategoriju država kao što su Ukrajina ili Turska, koje sa EU nemaju aranžmane kao mi.

ANTISRPSKI STANDARDI
Ukratko, Srbija je dobar partner kada otvara svoje tržište za zemlje EU, kada na oltaru EU integracija žrtvuje svoje poljoprivredne interese, ili se na razne druge načine prilagođava potrebama Nemačke, Francuske, Holandije. Ali kada nama nešto ide u prilog, odmah se nalaze izgovori za suspenzije dogovora. Priština – koju toliko osuđujemo zbog nepoštovanja Briselskog sporazuma i drugih dogovora –je imala
od koga da uči.

Usvojila je baš prave evropske standarde kad se radi o odnosu prema Srbima. Njihova potka je neprincipijelnost i malicioznost. Setimo se svega toga danas kada nas mediji bombarduju pričama o srpsko-francuskom političkom i ekonomskom prijateljstvu. Njega kao i ružičastih spona za drugim zapadnim silama niti imam niti će u dogledno vreme biti. Iluzije da je suprotno samo mogu ponovo dosta da nas koštaju!

 

Izvor Vidovdan, 16. jul 2019.