Зеленски жели зближавање са Русијом, али…

Зеленски полако успоставља директну комуникацију са Москвом, али Запад сасвим сигурно неће тај процес посматрати скрштених руку

Плутање леда у залеђеном језеру је један од најбољих звукова које можете чути. Ваздух је хладан, али не и леден, а и шуме су тихе. Залеђено језеро изгледа као да је заробљено у времену, али испод мирне површине се чује стално померање леда. Овај феномен производи невероватан звук, као из филмова научне фантастике – као пуцање бичем.

Телефонски разговор између председника Украјине и Русије – Влaдимира Зеленског и Владимира Путина – прошлог петка подсетио је на акустику залеђеног језера. Трајао је 20 минута, довољно дуго да два државника размене мишљења на руском језику. Зеленски је покренуо иницијативу, али је разговор, сасвим сигурно, био унапред договорен.

Саопштење Кремља је било штуро, али је у њему потврђено да су двојица лидера разговарала „о решавању кризе у југоисточној Украјини“ и „шансама за наставак контаката у нормандијском формату“. Кремљ се постарао да умањи значај телефонског позива.

НАРОД ЖЕЛИ ОБНАВЉАЊЕ ВЕЗА
Раније прошле недеље, Зеленски је јавно предложио да се он и Путин састану у Минску, у Белорусији, како би разговарали о сукобу на истоку Украјине и руској анексији Крима 2014. године. Додао је да би волео да се лидери Сједињених Држава, Велике Британије, Француске и Немачке придруже разговорима. Путин је, реагујући на ову идеју, рекао да је отворен за разговоре са Зеленским, али да преговори не нису могући пре одржавања украјинских парламентарних избора заказаних за 21. јул и формирања нове украјинске владе. Очигледно је да су прорадили позадински канали комуникације (између Русије и Украјине).

Велики број људи унутар украјине фаворизује обнављање пријатељских веза са Русијом упркос свему што се догодило (Крим и остало). Могло би се рећи да је ово распрострањено мишљење у народу довело Зеленског до тако убедљиве победе на председничким изборима у априлу. Москва је полагала наде у победу Зеленског. Од априла, та нада је некако ишчезла, јер се Москва пита колико ће Зеленски успети да искористи популарно мишљење у Украјини о обнављању односа са Русијом. Очигледно је да Москва охрабрује кретање процеса у том правцу, а неформални канали комуникације служе управо тој сврси.

Међутим, снажно изборно тело украјинских националиста, уличних бораца који су предводили „промену режима“ 2014. Године, остаје „кост у грлу“. Они уживају и прећутну подршку Запада. Националисти, унутар којих постоје и неонацистички елементи, представљају насилну скупину која има историјат примене принудних метода како би своју вољу наметнула властима. Они су добро организовани у иначе веома фрагментираном политичком окружењу.

Националисти представљају изазов за Зеленског. Затим, ту је парламент, који Зеленски није ставио под контролу. Устав Украјине додељује парламенту огромна овлашћења у погледу креирања политике и именовања чланова кабинета. Зеленски је повукао очекивани потез – распустио је парламент и расписао нове изборе под измењеним изборним законима који дају тежину пропорционалном представљању политичких странака. Он се нада да ће његова новоформирана странка формирати већину – или да ће барем бити у могућности да формира владу уз подршку проруских странака. То није узалудна нада будући да је његова странка веома популарна.

ХОД ПО ТАНКОЈ ЖИЦИ
Зеленски хода по танкој жици. Западне силе, које су подржале промену режима у Украјини 2014. године, сасвим сигурно неће дозволити Зеленском да по свом нахођењу, без њиховог сазнања или сагласности, успоставља директне линије комуникације са Москвом. Прошле седмице, амбасадори групе земаља Г7 довели су у питање право Зеленског да лустрира украјинске званичнике који су били на власти након промене режима 2014. године (од којих су готово сви били заступници Запада на кључним позицијама у украјинском државном апарату).

Владимир Зеленски након објаве резултата другог круга председничкиз избора у Украјини, Кијев, 21. април 2019.

Под оваквим околностима, Москва нема другог избора него да застане и сачека да Зеленски учврсти своју власт у Кијеву. Чак и тада, он ће бити завистан од западне подршке и неће моћи да релаксира односе са Москвом без сагласности Америке и њених савезника из ЕУ. Очито је да Запад неће одустати од своје тешко изборене контроле над Украјином, чија је географска локација од изузетног стратешког значаја – иако ће чланство Украјине у НАТО-у и ЕУ бити „на дугом штапу“.

Из руске перспективе, кључно је да се изађе из пат позиције у сепаратистичком региону Донбас. На састанку Контакт групе за Донбас који ће бити одржан у среду у Минску ће се пажљиво пратити знаци да ли ће Зеленски одбацити антируску линију свог претходника Петра Порошенка и да ли ће се определити за конструктиван приступ по питању Донбаса. Повратак Донбаса Украјини је главно изборно обећање Зеленског. Русија такође прижељкује такав расплет, пошто ће се клатно јавног мњења у Украјини померити у корист пријатељских односа са Русијом ако се Донбас поново припоји званичном Кијеву.

У зависности од исхода састанака на нивоу експерата који су тренутно у току, самит Нормандијског квартета (Француске, Немачке, Русије и Украјине) се не може искључити. Међутим, кључно питање је колико је Запад заинтересован за решавање украјинске кризе?

Несумњиво, Запад се плаши да Русија има „скривена средства“ у Украјини којима би утицала на политику Зеленског. Стога, свако приближавање Москве и Кијева – или Путина и Зеленског – ће изазвати узнемиреност западних кругова. Генерално, Зеленски је, с руске тачке гледишта, позитивна појава, али Москва мора да се претвара не би „сагорео” на самом почетку мандата. Демарш који су амбасадори групе земаља Г7 упутили како би блокирали покушај Зеленског да преобрази администрацију и одвоји је од наслеђа „Евромајдана“ само показује да је на делу оштра борба како би се осигурало да могућности утицаја Москве на Кијев остану под строгим надзором.

ОБАМИН ЛЕГАТ
Оно што ће се дешавати у Украјини у наредним месецима ће представљати путоказ за односе Русије са Западом. Постоје добри и лоши знаци. Америчко трансатлантско лидерство је доведено у питање због Трампове контроверзне политике (и безобзирног понашања), али на крају САД још увек имају довољно утицаја како би осигурале да заједничка позиција по питању Украјине остане иста, посебно у погледу санкција ЕУ према Русији.

С дргуе стране, у Европи расте огрочење због будућности Украјине. Француска и Немачка такође признају да је сарадња Русије неопходна за решавање других регионалних и међународних проблема који се тичу Европе. Такође, успон Кине забрињава Европу, а Русија има потенцијал да јој буде противтежа.

Суштина је да је садашња пат позиција око Украјине заправо наслеђе председниковања Барака Обаме. Да ли Трамп, попут Обаме, Украјину сматра централним питањем, није сасвим јасно. Међутим, у америчком естаблишменту постоји приврженост компасу који је поставио Обама, а који је за циљ имао стварање раздора између Русије и Европе, што је ојачало америчко трансатлантско вођство и НАТО.

Бивши председници Украјине и САД Петро Порошенко и Барак Обама током састанка у Белој кући, Вашингтон, 18. септембар 2014.

Обама је постигао изванредан успех постављањем клинова у точкове руско-немачке осовине у срцу Европе. Опет захваљујући Обами, НАТО данас напредује јер испред себе има толико жељену слику „непријатеља“ у виду Русије. НАТО је дошао до руских граница и нагиње ка Црном мору, које се у прошлости називало „руским језером“.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Indian Punchline