Љиљана Богдановић: Јулске иде

Сребреничке јулске иде јесу део озбиљне стратегије која подразумева слабљење српског корпуса и дављење српске државе

Дуже од две деценије, сваког лета, непосредно уочи празника посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу, који Срби обележавају и славе као Петровдан, усталио се обичај организовања локалне и међународне активности посвећене неком виду канонизовања једне истине: „У Сребреници се догодио геноцид.“ У календарском прелому године, док небеска јара исушује природу, сведоци смо чуда зрачења јаре другачија од климатске, потом и њеног усијавања друштвене температуре до мере која би требало да (с)пржи оне којима је намењена – као колективна казна за ратни злочин почињен у лето 1995. године. Понављањем, па „преигравањем“ низа ритуала (међу њима и обавезним драмско-сценским упризорењима сребреничке трагедије, те сахранама – изношењем нових табута са посмртним остацима жртава, новим „открићима“ и претњама), из године у годину, армира се наратив важан за озакоњење пројектованог, Западу милог, поретка на Балкану. За моћну политичку вољу која их потпирује, петровдански обреди потврђивања „геноцида“ у Сребреници – немају алтернативу!

Под патронатом западних и муслиманских земаља, осмишљеном стратегијом и утврђеним правилима, израста сребренички мит, уз оштру поделу улога међу народима. Једни – праведни и страдални, други – грешни и насилни. Као својеврстан овдашњи пандан злокобним мартовским идама, сребреничке јулске иде за српски народ постају оживотворење тешке море према одређењу поменутог симбола: „Опасност која прети, а која се има догодити у тачно одређеном времену.“ Огроман извођачки (међународни) ансамбл протагониста регрутованих из друштвено-политичког, дипломатског, уметничког, а поготово из проактивног невладиног сектора, сваког јула изгара у игроказу сачињеном према строгој поетици задатог драмског синопсиса: именујмо Србе као геноцидан народ!

Лета Господњег 2019, низ догађаја као да је реченим поводом оснажио аргументе дела јавности која упозорава: као што са снажном етичком и хуманом утемељеношћу ваља чувати успомену и достојанство жртава страдалих у Сребреници, једнако разумно треба заштитити и саме Србе. Од све силовитијег осветничког сладострашћа и транспарентних геополитичких замисли о бескрајном и незаситом продужавању одмазде над Србима.

Када, на пример, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини и комесар за проширење Јоханес Хан у заједничком саопштењу поводом годишњице злочина у Сребреници најпре кажу – „ова трагедија нас још увек прогони“, а потом да је у овом случају реч „о једном од најмрачнијих тренутака човечанства у модерној европској историји“, јавност (њен трезвени део несклон политичкој хистерији и аутохипнози) се нађе пред привидно нерешивим недоумицама. Да ли су ове тврдње искази које би смели да изговоре високи европски функционери? Под претпоставком да су озбиљни, да разумеју одговорност и улогу политичара! Под претпоставком да понешто знају о европској историји, и уопште модерној историји, најзад – да су разумни и просечно образовани?

Испоставило се потом да етичност наведених европских величина, ма колико да изазива мучнину уобичајену за присуствовање јавној бламажи, ни до колена није једном такође важном ЕУ-капацитету. Када се учинило да је то немогуће, неко је надмашио дует Могерини – Хан. Томас Шиб, немачки амбасадор у Србији, дакле представник земље која нам је „конструктиван и поуздан партнер“ не само поводом ЕУ интеграција, у антологију, зна се коју и какву, уписао се изјавом: „Масакр у Сребреници је један од најгнуснијих злочина 20. века. Став Немачке, али и осталих чланица ЕУ, је да се ради о геноциду. Очекујемо од Србије да заузме исти тај став.“ Дакле, господин Шиб, далтониста за етичке категорије, јесте и храбар човек. С обзиром на то из које земље долази, и какво историјско наслеђе баштини, реченом изјавом, потврдио је морално јунаштво без премца.

Док се домаћа блогосфера, не без јасно исказаног гађења, позабавила ликовима Могеринијеве и Хана, дајући себи емотивне одушке у некоректним изјавама попут – „најмрачнији тренутак у историји је то да овакви имбецили врше неке функције“, сасвим одмерено, рекло би се надмоћном љубазношћу стварне етичке супериорности, српски историчари узвратили су Немцу: „Три пута је немачка војска у 20. веку растурала и пустошила Србима државу. При том, немачка војска је починила стравичне злочине над Србима. (…) Размере немачких злочина у Европи 20. века су јединствене и неупоредиве.“

Није тема овог разматрања, али поменимо да светски експерти (међу њима и Едвард Херман, Енди Вилкоксон, Ефраим Зуроф, Јехуда Бауер) једнако уверљиво и веома аргументовано демантују кључни став Томаса Шиба – „реч је о геноциду“.

У унакрсној ватри у којој су се на друштвеним мрежама нашли европски политички и дипломатски прваци могло се прочитати и ово страствено, премда ненаучно исказано уверење: „Када ваша ЕУ оде на ђубриште историје, остаће истина да је највећи део жртава страдао у борбама а да је добар део стрељања извршила Ердемовићева група инструирана од стране француске тајне службе. Од надуваних 8.000, злочин је само оних неколико стотина несрећника који су страдали из освете због преко 3.000 побијених подрињских Срба које ваша фашистичка организација и дан данас гура под тепих да не би ‘упрљали’ вашу одвратну сребреничку обману.“

Догађањима поводом „геноцида“ у Сребреници тако је посредно потврђена раширена и свеприсутна појава: политичкој елити Запада својствено је да у јавним иступањима демонстрира неразумевање разлике између чињеница и политичко-идеолошких ставова.

Депутат руске Думе Павел Дорохин наводи: „Највећи злочин 20. века није се догодио у Сребреници, као што је то рекао Томас Шиб, већ у немачким концентрационим логорима. Највеће зло прошлог века је немачки фашизам.“

Дорохин је категоричан и када објашњава шта се стварно догодило у Сребреници: „Било је важно, а то је речено и тадашњем председнику БиХ Алији Изетбеговићу, да је потребно масовно убиство да би се Америка умешала у конфликт. Дакле, то је био разлог да се исфингира прича о Сребреници. Никаквог геноцида муслиманског становништва није било. Нема ниједног доказа да је седам хиљада људи убијено на једном месту, не постоје сателитске фотографије.“

Поменута склоност западних политичких елита и геополитичких стратега да релативизују неподударност чињеница и ставова, истине и политичких налога, није видљива само поводом „разлабављене“ употребе појма геноцид. Када је о српској држави и народу реч, једнако актуелна и за будућност судбински важна је ова политичка и логичка суштинска неподударност: истина је да је Косово део Србије, али став западне политичке класе уверава да је Косово независна држава! Речени став, без обзира дакле на истину, у Београду је почетком ове недеље поновио француски председник Емануел Макрон. „Србија и Косово су две европске државе“, каже Француз.

Велика европска породица, чији је он важан члан, стрпљиво, прецизно и доследно ређа коцкице балканског геополитичког мозаика у којем се, између осталог, очитавају „скица“ и један циљ: слабљење српског корпуса и дављење српске државе. Том циљу, посредно премда јасно, служи и „геноцид у Сребреници“. Отуда и друге сребреничке подуке Могеринијеве и Хана: „Морамо окончати праксу некажњавања и превазићи наслеђе прошлости. Нема места запаљивој реторици, порицању, ревизионизму или глорификацији ратних злочинаца.“ Сребреничке јулске иде јесу део озбиљне стратегије!

 

Аутор Љиљана Богдановић

 

Извор Печат, 19. јул 2019.