Бестидан фалсификат ХРТ-а: Чувену Будакову реченицу приписали Д. Михаиловићу

Реченицу „Трећину покрстити, трећину побити, а трећину протјерати...“, изговорио је Дража, а не Миле Будак, ако је веровати ХРТ-у

Јавни сервис Хрватске наставља са грубим фалсификовањем историје, како би се релативизовали усташки злочини. Овога пута, отишли су корак даље, приписујући Србима – суштину идеологије злочиначке НДХ.

„Трећину покрстити, трећину побити, а трећину протјерати…“

Седамдесет осам година после почетка Другог светског рата на простору бивше Југославије, после Холокауста и после једног од највећих геноцида – ово више није званична политика злочиначке НДХ и једног од њених главних идеолога, Милета Будака, већ је дошла са друге стране, и то – српске. Наравно – према мишљењу јавног медијског сервиса суседне Хрватске и аутора документарног филма „Тито“, Антуна Врдољака.

ПРАЊЕ НЕЧИСТИХ САВЕСТИ
Данашњи свет дефинитивно није оно што је некада био, па смо сведоци грубе ревизије историје. На делу су тако и оргијања неонациста широм Европе и обележавање годишњице формирања СС јединица у Балтичким земљама и на западу Украјине и слављење колаборационисте Стјепана Бандере и разни Блајбурзи и Крижни путеви, уз помоћ којих се џелати настоје представити као жртве.

У јутарњем програму Хрватске радио-телевизије могли смо да видимо и промоцију опскурне књиге самозваног новинара и ревизионисте Игора Вукића под насловом – „Радни логор Јасеновац“. У њој се негира да је то био балкански Аушвиц, у којем су смрт нашле стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста, већ се тврди да се Хрватима – „држи лекција“; тврди се и да се радило о обичном „одмаралишту“ у коме је, како пише на једној од страница овог бизарног дела — „било и нечега што је преносиоцима мита о искључиво злочиначком Јасеновцу најтеже признати. То јест, у логору је било и забаве. Било је спортских утакмица, поготово фудбалских, концерата, позоришних представа међу којима су извођена и дела што су их стварали сами затвореници.“

Прање нечистих савести и негирање злочина се наставља у још једном „урадку“ у продукцији јавног медијског сервиса западног суседа, са потписом, (гле чуда) – Антуна Врдољака.

Контроверзни филм из 2010. године са великим бројем историјских нетачности и са мноштвом измаштаних сцена покушава да ревидира историју и да прикаже да НДХ није била оно што јесте – једина нацистичка творевина са логорима за децу, у којој се глава губила на начине горе него у Аушвицу, само зато што је жртва била друге конфесије, друге боје коже, друге нације или само – зато што је другачије мислила.

НИЗ ФАЛСИФИКАТА
Антун Врдољак је серију препуну историјских фалсификата најавио као – „пројект који ће ’раскринкати‘ Тита као злочинца“.

Но, задржали бисмо се на једној сцени у којој се приказује састанак Јосипа Броза и загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца. У овој сцени вођа југословенских комуниста, у застрашујуће мрачном разговору, открива Степинцу детаље у вези са потпуно измишљеним догађајем – када је прерушен у совјетског официра дошао у штаб команданта Југословенске Војске у Отаџбини Драже Михаиловића, који му је рекао да „хрватско питање“ треба решити тако што ће „једну трећину побити, једну трећину истјерати из домовине, а трећину подложити“. Иронија је у томе да карактер који представља Броза прича ову измишљену причу управо карактеру који представља првог човека Римокатоличке цркве у време усташке владавине, који тешко да није знао шта се дешава, и који је и сам био један од идеолога злочиначке усташке државе.

Да су врх злочиначке НДХ и Миле Будак, један од главних идеолога, међу живима, вероватно би данас тужили Врдољака и хрватски јавни сервис за кршење ауторских права и за приписивање њихових идеја другима. И то – Србима!

Ту се крије и очигледан фалсификат, који мора да се разбије. Наиме – Броз и Михаиловић су се, према историјским изворима, састали само два пута – 19. септембра 1941. у Струганику у кући Живојина Мишића, и 27. октобра 1941. у селу Брајићима код Горњег Милановца; оба пута за време постојања Ужичке републике. Дакле – њих двојица су се познавали, па Јосип Броз Тито никако, прерушен у совјетског официра – није могао да дође у штаб Драгољуба Михаиловића, нити да са њим обави овакав разговор. Песничка слобода? Уметничка креација? Ауторска мистификација? У реду; али је то, пре свега — лаж.

НАСТАВАК ПРАКСЕ
Када се ради о формирању Југославије, Тито је за Врдољака и хрватски јавни сервис – „очигледан злочинац“, али када треба бранити усташки покрет и Степинца и релативизовати жртве и правдати злочинце – онда се игрица обрће на другу страну.  Настави ли се са овом праксом, неће бити немогуће да званични дискурс Хрватске за неку деценију буде и да је Јасеновац, у ствари, био – српски логор смрти у коме су убијани искључиво Хрвати и остали непослушни и другачији.

На крају се, поставља сасвим логично питање – шта мислите, шта би се десило када би немачки јавни сервис „обрнуо игрицу“ па „Коначно решење“ (Die Endlösung) прогласио – за изум европских Јевреја?  Наравно да се то никада неће десити. А и када би се десило – Израел такве ствари сигурно не би прећутао! Ни Израел, а ни цео свет.

 

Аутор Рајко Мартиновић

 

Извор Спутњик, 21. јул 2019.