Ердоганове кипарске дилеме

Бушење нафте и гаса у Источном Медитерану је пред Ердогана поставило неочекиван избор између НАТО-а и савезништва са Русијом и Кином

Последњих недеља се одвија драматична ескалација тензија због присуства турске нафтне платформе у спорној ексклузивној економској зони која се простире око Кипра, чланице ЕУ. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган тврди да Турска има право да експлоатише нафту не само у водама око Северног Кипра, него и у водама далеко одатле, на које грчки део Кипра полаже право.

Ови потези – померање турских платформи за експлоатацију нафте и гаса у спорне воде – створили су нови, драматични сукоб у енергетски богатом Источном Медитерану. Актери који су укључени у све то представљају политички Молотовљев коктел сукобљених интереса, који не само да Турску потенцијално супротставља Кипру и Грчкој, већ и Израелу и САД-у, док Русија и Кина све то посматрају са великим интересовањем.

Дана 20. јуна Турска је објавила да је послала други брод у воде око Кипра како би бушила и извлачила нафту и гас. Она тврди да поседује поморска права захваљујући признању независности кипарских Турака на североисточном делу острва окренутом ка Турској. Откако је острво подељено 1974. године, једино је Турска званично признала Северни Кипар, који себе назива „Турском републиком Северни Кипар“, а који заузима неких 36 одсто територије острва. Остатак острва, познат као Република Кипар, је препознат као суверена чланица ЕУ и историјски је близак са Грчком. Током јула 2017. године, разговори о уједињењу острва посредством УН-а су пропали, а тензије око енергената су порасле.

Огромне количине нафте, а нарочито природног гаса, су током 2011. године откривене у Источном Медитерану, у близини Кипра, као и надомак Израела, Либана и потенцијално Египта. Читав регион би могао да садржи преко 500 билиона кубних метара гаса. Од тог момента, Источни Медитеран је дошао у фокус енергетске геополитике и растућих тензија. Када је Кипар доделио права на експлоатацију ENI-ју фебруара прошле године, Турска је послала ратне бродове у поменуту област, приморавајући ENI да одустане од бушења и експлоатације.

Брод за бушење Saipem 12000 италијанске компаније ENI упловљава у кипарске воде, 27. децембар 2017. године (Фото: Georgios Lakkotrypis)
Брод за бушење Saipem 12000 италијанске компаније ENI упловљава у кипарске воде, 27. децембар 2017. године (Фото: Georgios Lakkotrypis)

Затим, када је у новембру Кипар доделио права на бушење и експлоатацију у водама југозападно од Кипра водећој америчкој компанији Ексон мобајл, Ердоган је захтевао да се обуставе радови, називајући компанију „пиратском“. Последњих недеља Ердоган је погоршао ситуацију слањем неколицине турских бродова за бушење и експлоатацију у воде на које право полаже Република Кипар.

ИЗА КУЛИСА
Шта се налази у позадини садашње евидентне турске ескалације којом се, уз прилично спорне аргументе, врше бушења у близини обала Кипра? Зашто се сада потеже питање које је мање-више познато више од осам година откако су пронађене прве велике резерве гаса? Постоји неколико фактора који би могли да објасне све то.

Најпре, ту су драматични изборни порази Ердогана последњих месеци, који су – по први пут за више од десет година – довели његову моћ у питање. Не може се занемарити да он можда тврдо држање по питању турских захтева на Кипру види као шансу за јачање своје смањене популарности, нарочито откако је турска економија ушла у оштру рецесију последњих месеци. Са растућом политичком несигурношћу, Турску економију погађа све већа незапосленост, колапс домаће потражње и пад вредности лире.

Ердоган се такође налази у сред сукоба са Вашингтоном због инсистирања Анкаре на куповини напредног руског ПВО система С-400, уместо америчке алтернативе. Чињеница да је Турска чланица НАТО-а, баш као и Грчка, додатно зачињава ову геополитичку чорбу. Тако је 17. јула Вашингтон саопштио да ће због набавке руских ПВО система С-400, Турској бити ускраћена испорука најмодернијих вишенаменских стелт авиона Ф-35.

ТУРСКА И РУСИЈА
Годинама уназад, а нарочито након неуспелог пуча из јула 2016. године за који је Ердоган оптужио Фетулаха Гулена, продужену руку CIA-е у егзилу у Пенсилванији, односи између Ердогана и Вашингтона су на танком леду јер Вашингтон одбија да испоручи Гулена.

Сада, након пређашњег пуцања турско-руских веза када је турски ловац оборио руски авион унутар сиријског ваздушног простора, Русија врши велики продор у Турску, што забрињава Вашингтон. Поред куповине руских ПВО система С-400, Ердоган се придружио Русији у изградњи гасовода „Турски ток“ од руског Црног мора до Турске.

Реџеп Тајип Ердоган и Владимир Путин на церемонији поводом заврштека изградње морског дела гасовода „Турски ток“, Истанбул, 19. новембар 2018. године (Фото: Bulent Kilic/AFP/Getty Images)
Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган на церемонији поводом заврштека изградње морског дела гасовода „Турски ток“, Истанбул, 19. новембар 2018. године (Фото: Bulent Kilic/AFP/Getty Images)

Новембра 2018. године, руски председник Владимир Путин је отишао у Истанбул како би прославио завршетак изградње првих 910 киломтера подводног дела гасовода који је стигао до турског тла. Друга паралелна линија гасовода ће допремити руски гас преко Турске до Грчке и потенцијално до Србије, Мађарске и других европских тржишта. Путин и Ердоган су такође разговарали и на недавно одржаном самиту Г20 у Осаки, при чему су дискутовали о значајном повећању трговинске размене.

Међутим, недавни потези Турске и слање бродова за бушење у кипарске воде гарантују да Грчка неће пристати на куповину гаса из дела „Турског тока“ који иде преко Турске. Штавише, чињеница да је Турска поставила своје нове ракетне батерије руског система С-400 на југозападу земље које покривају ваздушни простор и територијалне воде Кипра и Грчке не доприноси пријатељским односима Грчке ни са Турском ни са Русијом.

Дана 16. јула, док је ЕУ уводила санкције Турској због незаконитог бушења њених бродова у близини Кипра, турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу је одговорио: „Називати одлуку ЕУ санкцијама би значило да је схватамо озбиљно. То не би требало чинити. Одлука је донета како би се задовољили кипарски Грци. Ове ствари немају никаквог утицаја на нас“.

Чим је то изговорио, Анкара је објавила слање четвртог истраживачког брода у Источни Медитеран. Ердоганов шеф дипломатије, без лажне скромности, тврди да Турска има једнака права као и влада грчког дела Кипра на бушење у водама удаљеним 200 миља од кипарске обале, па је чак посегао и за правом на део Медитерана који пресеца ексклузивну економску зону Грчке. А његове речи су ојачане дроновима, борбеним авионима Ф-16 и ратним бродовима који прате бродове за бушење надомак Кипра.

БУДУЋНОСТ НАТО
Све ово намеће питање да ли Ердоган планира да отвори ново велико поглавље у турској геополитици, односно, да ли се спрема за излазак из НАТО-а и приступање Шангајској организацији за сарадњу под руководством Кине и Русије.

Не само да изгледа да је Турска вољна да продуби своје војне везе са Москвом, већ је током недавне посете Пекингу другог јула, Ердоган одбио да критикује Кину због њеног наводног затварања више од милион муслиманских Ујгура у провинцији Синкјанг. Раније је Турска, која Ујгуре сматра народом турског етничког порекла и која је Синкјанг називала Источним Туркестаном, била једина муслиманска земља која је осуђивала третман Ујгура од стране Кинеза. Овог пута је Ердоган био изненађујуће уздржан, рекавши кинеским медијима како „верује да је могуће наћи решење овог проблема узимајући у обзир осећања обеју страна“.

Дечаци и девојчице машу турским и кинеским заставицама приликом добродошлице коју је председник Кине Си Ђинпинг приредио турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану испред Велике дворане народа, Пекинг, 02. јул 2019. године (Фото: AP Photo/Mark Schiefelbein)
Дечаци и девојчице машу турским и кинеским заставицама приликом добродошлице коју је председник Кине Си Ђинпинг приредио турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану испред Велике дворане народа, Пекинг, 02. јул 2019. године (Фото: AP Photo/Mark Schiefelbein)

Сврха Ердогановог путовања у Пекинг очигледно је била придобијање економске подршке за ослабљену економију Турске коју су протеклих месеци тешко погодиле америчке санкције. Кинеске компаније су већ укључене у изградњу дела нове супер-брзе железничке пруге од Истанбула до Анкаре, као и новог истанбулског аеродрома.

Турска је често седела на две столице – источној и западној –у настојању да придобије за себе највећу корист. Питање које се сада поставља јесте да ли се Ердоган окреће ка дефинитивном савезништву са Кином и Русијом, ризикујући притом свој статус у НАТО-у. Уколико је тако, тренутни спор око бушења нафте и гаса у близини Кипра ће бити небитна афера на путу ка тектонским геополитичким променама које ће поставити велике изазове не само за ЕУ, већ и за Вашингтон.

 

Вилијам Енгдал је стратешки консултант и предавач, дипломирани политиколог Универзитета Принстон и аутор бестселера о нафти и геополитици.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор New Eastern Outlook