Mogu li Sloveni spasiti svet?

Jedino Sloveni mogu spasiti i preporoditi Evropu u epohi njenog sumraka. Oni su ti koji mogu spasiti svet od konačne katastrofe

Ako je istoričar Prokopije Kesarijski zapisao da su Sloveni godine 517. prešli Dunav sa severa, da li iz toga možemo zaključiti da ih pre toga ovde nije ni bilo? I kako to, na primer, povezati sa navodom Mojsija Horenskog (umro je 477.), da južno od Dunava živi sedam slovenskih plemena? I deci je poznato da je Kristofor Kolumbo otkrio Ameriku 1492, primećuje Vesna Pešić, ali to „još ne znači da su tamošnji domoroci tek tada počeli da postoje“. Sloveni su, tvrdi Pešićeva, „Indijanci Evrope“. Ili bi to mogli postati, u vrlo kratkom istorijskom roku.

U periodu posle 1990, tokom tegobne „tranzicije“ iz „totalitarne i mračne komunističke prošlosti“ u „bolju budućnost“, desilo se nešto bez presedana: razbijene su tri države na istoku Evrope. Neke su razbijene u ratu (Jugoslavija), uz asistenciju Zapada, neke mirnim putem (Čehoslovačka), u nekim (SSSR) rat je postao periodična pojava; nešto što dugo tinja, da bi se na koncu pretvorilo u požar. Rat u bivšem SSSR-u započeo je u Pridnjestrovlju, sada je na dnevnom redu Ukrajina. Osim što su bile socijalističke, sve tri nestale države imale su još nešto zajedničko: sve tri su (bile) slovenske. Sahranili su ih lokalni „mikro-nacionalizmi“, dugo utišavane i suzbijane nacionalističke strasti.

Zavađeni među sobom, slovenski narodi su tada poverovali da se oslobađaju od „komunizma“, od „Moskve“ ili od „Beograda“, od „represije“ i „diktature“, i da hrle u „Evropu“ – u zajednicu bogatih i srećnih evropskih naroda. Možda je sada, četvrt veka od sloma Istočnog bloka, nastupilo vreme za svođenje računa? Ko su „gubitnici“ a ko istinski „dobitnici“ na istoku Evrope? Gotovo tri decenije posle, Sloveni su zaista postali margina, nesrećna i zaostala periferija navodno „ujedinjene Evrope“; nešto što nema nikakvu perspektivu, „sezonske države“ (Saisonstaaten), siromašne kolonije bogatih i moćnih.

NEIZVESNA PROŠLOST
Nije neizvesna samo budućnost Slovena; neizvesna je i njihova prošlost. Odakle uopšte dolaze Sloveni? Prema gledištu koje preovladava u modernoj istorijskoj nauci – a koje listom usvajaju i naši istoričari – Sloveni su „mlad“ i „neistorijski narod“. Uopšte uzev, „Sloveni kasno stupaju na istorijsku scenu“: „Čini se da je reč o još jednoj od varvarskih najezdi na obodu rimskog sveta – potisnuta Hunima, sa istoka stiže ljudska bujica – ujedinjena bez države, `neistorijska` masa Avara i Slovena“.

Sloveni, koji i danas predstavljaju najbrojniji evropski etnos, negde početkom sedmog veka naglo preplavljuju istočnu, srednju i jugoistočnu Evropu, prodiru i na Balkan i u Sredozemlje kako bi ovde trajno ostali. Sudeći prema zvaničnoj istoriji, ova „ljudska bujica“ izlila se iz Polesja. Polesje je i danas jedna od najslabije naseljenih oblasti Evrope. Kako se onda moglo dogoditi da se baš ovde stvori ta moćna ljudska plima sa sopstvenom, autentičnom kulturom, koja će zauvek izmeniti ne samo etničku kartu Evrope, već i tokove njene istorije?

Nacionalni park „Pripjatski“ u središnjem delu beloruskog Polesja
Nacionalni park „Pripjatski“ u središnjem delu beloruskog Polesja

Na osnovu čega je pisana ova „novovekovna istorija Slovena“, koja prenebregava starije izvore i sasvim jasne i očigledne navode u starim hronikama i letopisima, proglašavajući ih za „mitske“ i „nenaučne“? Da li su ih pratila temeljna arheološka istraživanja na širokom prostoru juga i istoka Evrope, ili je reč o sasvim proizvoljnim tvrdnjama, koje nisu potkrepljene nikakvim dokazima? Danas možemo postavljati mnoštvo sličnih pitanja o Slovenima i njihovoj prošlosti, primećuje Vesna Pešić, ali u okvirima „zvanične istorijske nauke“ nećemo dobiti odgovor ni na jedno od njih, „zato što se istorijom Slovena ovde niko nije ozbiljno bavio“.

PREDANjA O POREKLU
Nasuprot ovoj, kod nas još vladajućoj tezi, postoji i „dunavska“ ili „balkanska teorija“ o poreklu Slovena. „Bila je naročito popularna među srednjovekovnim hroničarima“, piše ruski istoričar Valentin Sjedov (u knjizi Sloveni u davnoj prošlosti), „i uživala je primat u istorijskim spisima sve do 15. veka. Prema ovoj teoriji, kolevka Slovena je u Iliriku, Podunavlju ili u Panoniji. Njeni najpoznatiji zastupnici su: Nestor, Gerberštajn, Boguhval, Kadlubek Vikentije, Dalimil, Pribil Pulkava, Jan Dlugoš i drugi, i kod većine se oseća uticaj biblijskih učenja“.

Prema monahu Pečerskog manastira Nestoru, autoru Predanja o prošlim vremenima, koji je nastalo koncem 11. stoleća, Sloveni su se „posle rušenja Vavilonske kule“ nastanili u Podunavlju. To je njihova postojbina, iz koje su se, pod pritiskom „Valoha“, raselili ka jugu, severu i istoku. Ovo predanje bilo je vladajuće u Rusiji, a i na Balkanu, sve do 17. i 18. veka. Tek u 19. stoleću zameniće ih teza o Velikoj seobi (takozvana kritička istoriografija), za koju nema nikakve potvrde u slovenskim predanjima. Sloveni nemaju predanje o Velikoj seobi. Ali zato Istočni Sloveni imaju predanja o Dunavu, Južni o Rimskom carstvu na Balkanu i rimskim carevima (car Trajan). Sloveni su, prema tome, starosedeoci na Balkanu i u Panoniji. Grci i Rimljani nazivaju ih različitim imenima: Ilirima, Makedoncima, Tračanima, Tribalima…

DUNAV KAO POSTOJBINA
Prava i istinita istorija Slovena još nije ni napisana. To je zadatak budućih istoričara i arheologa, koji će biti u stanju da stvore velike istorijske sinteze. Da je takva istorija napisana, ona bi možda počinjala na Dunavu: „Danas je u našoj svesti“, pišu arheolozi Milica i Đorđe Janković, „Dunav samo velika reka koja protiče kroz Panonski basen. Ne pomišljamo da Dunav povežemo sa svojom postojbinom. A Sloveni su možda upravo sa Dunava, iz Panonskog basena, naselili prostore srednje, istočne i južne Evrope“.  I takođe: „Teško je objasniti kako je došlo do te praznine u našoj svesti, uprkos istorijskim podacima“. Šta je, zaista, uzrok tome?

„Jedan od uzroka svakako je u velikonemačkim, arijevskim idejama, potpomognutim mađarskom fascinacijom, koje su svojom nametljivošću prigušile samostalni razvoj slovenske misli u Podunavlju. Drugi uzrok je u nama – jednostavno, nije bilo istraživača, istraživanja i otkrića. Tako smo postepeno napustili obale Dunava, prebacivši postojbinu u nekakave zakarpatske močvare i šume“ (Milica i Đorđe Janković: Sloveni u jugoslovenskom Podunavlju).

Gornji redovi zapisani su 1990. godine. Šta se promenilo u međuvremenu? Gotovo ništa. „Kod nas, kao i u ostalim zemljama Panonskog basena, osim u Čehoslovačkoj, nije pokazano zanimanje za slovensku arheologiju“. Podunavlje se i dalje percipira isključivo kao prostor „Srednje Evrope“ kojim se širi samo jedan – isključivo germanski kulturni uticaj. Izjednačavanje Panonske nizije (u našem slučaju Vojvodine) sa Srednjom Evropom postalo je uvreženo i u našoj javnosti, posebno stručnoj. Ali u pitanju je sasvim skorašnje istorijsko nasleđe: „Dunav je bio `kičma` Austrougarske monarhije“, podseća geopolitičar Milomir Stepić, „a Panonska nizija jezgro te velike i moćne države“.

Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ kod Bačkog Monoštora (Foto: Nevena Zelunka Cvijetić/Moja mesta)
Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ kod Bačkog Monoštora (Foto: Nevena Zelunka Cvijetić/Moja mesta)

Otuda se tok Save i Dunava, bez ikakve stvarne osnove, uzima kao „fiksirana granica između različitih geopolitičkih i civilizacijskih entiteta: (germanske) Srednje Evrope i (slovenskog) Balkana. To je navodna granica koja deli prostor civilizacije od „nekulturnog i zaostalog Balkana“; Sloveni u Panoniji se predstavljaju kao „uljezi“, dok „s one strane te `civilizacijske granice`“, dodaje Aleksandar Gajić, „egzistira varvarstvo i puka nekultura“.

Nekakvih otkrića o Slovenima u Podunavlju tokom poslednjih decenija je ipak bilo, „uprkos usmerenju na druge arheološke kulture“. Zapravo, „svedočanstva o slovenskoj prisutnosti u Podunavlju se pojavljuju, često i slučajno, ali stalno“ (Milica i Đorđe Janković). I „sva ta otkrića iz temelja menjaju ukorenjena shvatanja o prošlosti Slovena“.

POTOMCI „IŠČEZLIH“ NARODA
Sloveni su potomci „iščezlih“ Sarmata, tvrde stari letopisci. „Osim Sarmata, Sloveni se po ovoj teoriji vezuju i za Roksolane, Skite i Alane“ (V. Sjedov). Pavel Jozef Šafarik (1795-1861.), slovački filolog koji je odlučno uticao na razvoj slavistike, Budine, Nevre i Borisfene (Skite zemljoradnike) vidi kao jugoistočne Slovene. Ovu tezu, o skitskom poreklu Slovena, rehabilituje sovjetska i ruska istoriografija: prema studiji sovjetskog istoričara Nikolaja Djeržavina Poreklo ruskog naroda, ključnu ulogu o etnogenezi Slovena imali su (iranski) Skiti i Sarmati, čija se ogromna teritorija prostire od južnoruskih stepa sve do Podunavlja i Panonije.

Na granicama Rimskog carstva, u današnjem Banatu, u trećem i četvrtom stoleću zatičemo Limigante – sarmatski narod, koji nije upamćen pod svojim samonazivom. Ime „Limiganti“ nadenuli su im Rimljani, i ono znači „graničari“ ili „krajišnici“ – narod koji živi na limesu, na obodima Rimskog carstva. Ti Limiganti bili su, „bez sumnje, slovenskog porekla.“

Ako Sloveni nisu zabeleženi pod drugim imenima (Skita i Ilira), i ako su u pozno istorijsko doba pristigli iz Polesja, gde su nestali mnogoljudni narodi koji su nastanjivali ova područja pre Slovena, i kako je moguće da su i njihovi jezici iščezli bez ikakvog traga? Da li su Sloveni zapravo naselili prazan i nenastanjen prostor? „Teško je razumeti logiku savremenih istoričara“ (V. Pešić). Istorija Slovena obiluje prazninama i tvrdnjama koje protivureče logici i zdravom razumu. Obiluje i olako izvedenim zaključcima, o Slovenima na „marginama istorije“, beznadežno kulturno zaostalim; zaključcima koji se prihvataju zdravo za gotovo, bez ozbiljnih promišljanja, bez naknadne provere i temeljnih istraživanja.

EVROPSKI ANTISLAVIZAM
Zašto se pojava Slovena, uprkos činjenicama, smešta u relativno blisku prošlost, i zašto se uporno vezuje za Veliku seobu? Da li su Sloveni zaista „neistorijski narod“ – narod bez istorije i tradicije, čije ime je sinonim za „roblje“? „Savremeni zapadni naučnici veruju da u engleskom i drugim evropskim jezicima postoji jasna veza između reči `Slavs` (Sloveni) i `slaves` (roblje)“. Na ovoj apsurdnoj etimologiji insistira i danas sajt Bi-Bi-Si-ja, na kojem nalazimo tvrdnju da se „termin ‘rob’ pojavljuje u reči ‘Sloven’“.

Slika „Život istočnih Slovena“ ruskog umetnika Sergeja Ivanova iz 1909. godine
Slika „Život istočnih Slovena“ ruskog umetnika Sergeja Ivanova iz 1909. godine

Danas se stvara „ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena“, upozoravao je arheolog Đorđe Janković. „Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadnoevropskim“. I po cenu krivotvorenja sopstvene istorije i odricanja od svoje kulture. U arheološkom smislu, Balkan i danas spada među „najviše kontrolisana područja na svetu“. Kontrolišu ga „oni koji koji stvaraju prošli i budući svet“, velike sile.

Dominantan kulturni kod na Zapadu i u Nemačkoj danas je antislavizam, smatra Volfgang Viperman, profesor savremene istorije na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Antislavizam ima mnogo sličnosti s antisemitizmom prošlog i pretprošlog veka; i jedan i drugi fenomen su u tesnoj, incestuoznoj vezi. „Slično antisemitizmu 19. veka, antislavizam 20. i s početka 21. veka treba posmatrati kao kulturni kod koji zahvata generacije i čini se da danas ujedinjuje i levicu i desnicu“.

HEGELOVA SINTEZA
Sloveni su „neistorijski narod“, smatrao je veliki nemački filozof Hegel. O Slovenima je, u svojoj Filozofiji istorije, ovaj filozof mislio kao o „varvarskim ostacima“, koje je nemoguće „pridobiti za zapadni um“. Ono što je odbačeno od same istorije, piše Hegel, nedostojno je ozbiljnih filozofskih razmatranja. Tim „otpacima naroda“, koje je „tok istorije nemilosrdno zgazio“, nemoguće je, osim možda retkih izuzetaka, da prihvate zapadnu ideju slobode – delom zbog sticaja nesrećnih istorijskih okolnosti, delom zbog svoje urođene nesposobnosti.

Ovakav stav znamenitog nemačkog filozofa zaslužuje nešto duži citat: „U Moldaviji, Vlaškoj i severnoj Grčkoj, Bugari, Srbi i Albanci, isto azijskog porekla, pod udarima i protivudarima naroda ostali su ovde kao slomljeni varvarski ostaci. Ovi narodi su, doduše, stvorili kraljevstva i prošli srčane borbe s različitim narodima; katkada su kao prethodnice, kao posrednik, stupali u borbu hrišćanske Evrope i nehrišćanske Azije. Poljaci su čak oslobodili opsednuti Beč od Turaka, a jedan deo Slovena bio je pridobijen za zapadni um. Uprkos tome, cela ta masa ostaje isključena iz naših razmatranja, jer do sada nije nastupila kao samostalan momenat u nizu oblika uma u svetu. Da li će se to dogoditi u budućnosti, to se nas ovde ne tiče, pošto u povesti imamo posla sa prošlošću.“

Hegelova sinteza, odnosno njegovo shvatanje istorije kao „napredovanje ideje o slobodi“, postala je jedna od najuticajnijih paradigmi u (zapadnoj) filozofiji istorije. Ili, prema rečima Srđana Damjanovića: „Iako je sistem spekulativnog uma u filosofiji navodno definitivno razoren, Hegelove ideje iz povesti filosofije imaju neverovatan odjek u političkoj pragmatiji“ (S. Damjanović: Srbi u Hegelovoj filosofiji povesti). Sinteza je, uprkos „urušavanju sistema spekulativnog uma“, postala merodavna i obavezujuća – za sve „marksističke, radikalno liberalne, pa i pragmatično upotrebljive socijaldemokratske koncepcije“.

SLOVENOFOBIJA MARKSA I ENGELSA
Da li su „klasici marksizma“ svoju neskrivenu slovenofobiju baštinili od Hegela? U pamfletu Tajna istorija diplomatije 18. veka, Karl Marks pruža „grotesknu rusobnu ideologiju zavere“, u kojoj ruska diplomatija igra opskurnu ulogu „glavnog štaba“ kontrarevolucije u Evropi. Zanimljivo je da ovaj Marksov spis nije uvršćen u njegova Sabrana dela (MEW) i da se neko vreme „smatrao čak nepostojećim“.

U pismu iz juna 1865. Marks skreće pažnju Engelsu na teze izvesnog katoličkog monsinjora Duhinskog, prema kojima Rusi nisu Sloveni, nego Mongoli i Finci. U pismu upućenom svom saborcu Marks zapravo iznosi ono što ne može izreći javno: „Dokazano je… da istočno od Dnjepra nastaje velika ‘azijska’ razlika u poređenju sa predelima zapadno od njega… Zaključak do kojeg dolazi Duhinski jeste da je Rusija ime koje su uzurpirali Moskovljani. Oni (Moskovljani) nisu Sloveni; uopšte ne pripadaju indogermanskoj rasi, to su uljezi koje opet treba proterati preko Dnjepra, itd.“ U stvari, Marks je savršeno ravnodušan prema (naučnoj) istini, on ima u vidu isključivo praktičnu potrebu: „Želeo bih“, dodaje u pismu, „da je Duhinski u pravu i da ovo mišljenje bude vladajuće među Slovenima.“

Spomenik Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu u Biškeku, Kirgistan
Spomenik Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu u Biškeku, Kirgistan

Fridrih Engels u nizu članaka objavljenim 1849. u Novim rajnskim novinama žestoko odbacuje panslavizam i zaziva odmazdu nad „slovenskim varvarima“. Panslavizam je, tvrdi Engels, „smešan, antistorijski pokret, koji je uzdigla šaka slovenskih diletanata istoričara… a njegov cilj je podjarmljivanje civilizovanog Zapada od strane varvarskog istoka, grada od strane seoske ravnice, trgovine, industrije i duhovnog života od strane primitivnog ratarstva slovenskih robova“.

Za razliku od „istorijskih“ i „progresivnih“, zapadnih naroda, tvrdi Engels, Sloveni spadaju u „reakcionarne narode“. „Sledeći svetski rat će zbrisati sa zemaljske kugle ne samo reakcionarne klase i dinastije, nego i čitave reakcionarne narode. To je, takođe, progres“. Germanizacija Slovena (Poljaka, Čeha i Slovaka, kao i „austrijskih Slovena“) je prema mišljenju Engelsa u interesu civilizacije.

PRETNjA ZAPADU
Ili, još jasnije: „Mržnja prema Rusima bila je i još jeste prva revolucionarna svest kod Nemaca“, kojoj je, „od vremena revolucije (1848.), pridošla mržnja prema Česima i Hrvatima“. Prema „reakcionarnim Slovenima“ treba primeniti „najodlučniji i bezobzirni terorizam“. „Mi sada znamo gde su koncentrisani neprijatelji revolucije: u Rusiji i u austrijskim slovenskim zemljama…“.

Slovenstvu Engels obećava „neumoljivu borbu na život i smrt“ i „borbu do istrage“. Engels ne okleva ni da likuje nad srpskim porazima u ratu s Turcima, izražavajući jednu „plemenitu nadu“: da će „Srbi i ubuduće dobijati batina“ i da će pred Tucima biti prisiljeni da se „povuku u svoje razbojničke jazbine“.

„Marks i Engels su bili predstavnici nemačkog nacionalističkog antislavizma“, zaključuje nemački istoričar Volfgang Viperman, „i uz to već rasistički motivisanog“. „I tu jednostavno nema šta da se opravdava“. Antislavizam je nastavio da cveta u Nemačkoj i na Zapadu, ne samo među nacionalistima s desnice, nego i na levici, među socijaldemokratskim teoretičarima i političarima, od Kauckog preko Štamfera do Šumahera.

Demonstrant drži sliku Vladimira Putina sa Trampovim MAGA kačketom na glavi tokom protestnog skupa protiv Trampa, Njujork, 03. jun 2017. godine (Foto: Eduardo Munoz Alvarez/Getty Images)
Demonstrant drži sliku Vladimira Putina sa Trampovim MAGA kačketom na glavi tokom protestnog skupa protiv Trampa, Njujork, 03. jun 2017. godine (Foto: Eduardo Munoz Alvarez/Getty Images)

„Činjenicu da je desnica i dalje antislovenski nastrojena“, podvlači Viperman, „ne treba posebno dokazivati“. Gde su se, međutim, izgubili levičari? Nemačka levica se posle 1968, barem verbalno, distancirala od antisemitizma, ali ne i od antislavizma: „Za to je bilo presudno, s jedne strane, njihovo duhovno nasleđe koje potiče od Marksa i Engelsa, s druge, njihovo porodično nasleđe“: priče o alkoholičarskim Rusima sklonim silovanju, lenjim i glupim Poljacima, krvoločnim Srbima (koji čine zločine na Kosovu)… Ukratko, Slovenstvo je bilo i ostalo pretnja Nemcima i čitavom Zapadu, pred kojim stoji samo jedan izbor: ili uništenje od strane Slovena, ili uništavanje, i to jednom zauvek, centra njihove ofanzivne snage – Rusije.

CIVILIZACIJSKA ALTERNATIVA
Paradoksalno, taj „kulturni kod“ se tokom prošlog stoleća učvršćuje i kod nekih slovenskih naroda, koji idu tako daleko da poriču svoje slovensko poreklo, uprkos činjenici da govore slovenskim jezicima i punopravno baštine slovensku kulturu. Ovaj paradoks je moguće objasniti samo na jedan način: gubitkom samopoštovanja Slovena, usled dugotrajne propagande i indoktrinacije o slovenskoj inferiornosti, koja neprekidno pristiže sa Zapada.

Posledica toga je utrnuće stvaralačkih moći, zaključuje Dragoš Kalajić u svom eseju Ka Slovenskoj imperiji: „Stvaralačke moći slovenskih naroda su utrnule ili uspavane jer im je oduzeto samopoštovanje, koje je osnovni temelj samopouzdanja, bitne energije samoostvarenja“. Zašto je to bilo neophodno? Zato što jedino Sloveni u današnjoj Evropi (za razliku od Germana i Romana), uočava Kalajić, raspolažu sa dovoljno vitalnosti i stvaralačke snage kako bi ponudili civilizacijsku alternativu Zapadu, njegovoj „nakaznoj lihvarskoj i trovačkoj civilizaciji i odgovarajućoj antikulturi“.

Slovenstvo, smatra Kalajić, ima sve pretpostavke da realizuje takvu civilizacijsku alternativu. Ali njena realizacija morala bi početi od slovenske kulture, koja je za sada „utrnula“, i od prave „slovenske kulturne revolucije“. Takva perspektiva, slovenskog kulturnog preporoda i stvaranja slovenske kulturne i civilizacijske alternative Zapadu, zaključuje Kalajić, zahteva „odlučnu i prosvetljenu političku akciju“, koja jedino „može osvojiti prostore i sredstva koji su neophodni kulturnoj revoluciji Slovenstva“. Jedino Sloveni mogu spasti i preporoditi Evropu u epohi njenog sumraka. Štaviše, „Sloveni mogu spasiti svet od konačne katastrofe… Sloveni će preobraziti svet“.

„GOROSTAS IMA SMISAO“
Kalajić nije toliko usamljen u svojoj intuiciji koliko nam se to može činiti na prvi pogled danas, u doba kada i kod nas dominira „antislavizam“. Delio ju je, sredinom pretprošlog veka, i Aleksandar Hercen, njegov prividni antipod – prema rečima rumunskog mislioca Emila Siorana, „najpronicljiviji i raznim nedoumicama najviše rastrzani ruski liberal, intelektualac koji je postavljao vidovita pitanja, zgađen nad svojom zemljom i razočaran Zapadom“: „Zar Sloveni, u odnosu na ovaj svet (Zapada) koji nestaje“, pita se Hercen, „ne predstavljaju nekadašnje Germane (u odnosu na Rimsko carstvo)?“

Emil Sioran, u svojoj Istoriji i utopiji, produžava ovu ideju ili intuiciju Hercena: „Ako je verovati jednom drugom Rusu, Solovjovu, narodi nisu ono što zamišljaju da su, nego ono što Bog u svojoj večnosti misli da jesu. Ne znam šta Bog misli o Germanima i Slovenima; ipak, znam da je dao prednost ovim poslednjim, i da je isto toliko uzaludno čestitati mu na tome koliko i osuđivati ga zbog toga“.

Predsednik Rusije Vladimir Putin daruje ikonu Jovana Krstitelja patrijarhu moskovskom i sve Rusije Kirilu prilikom osveštavanja Hrama Vaskrsenja Hristovog i Novomučenika u porti Sretenjskog manastira, Moskva, 25. maj 2017. godine
Predsednik Rusije Vladimir Putin daruje ikonu Jovana Krstitelja patrijarhu moskovskom i sve Rusije Kirilu prilikom osveštavanja Hrama Vaskrsenja Hristovog i Novomučenika u porti Sretenjskog manastira, Moskva, 25. maj 2017. godine

Prve simptome ovog gubitka samopoštovanja Slovena nalazimo tokom pretprošlog veka u Rusiji, nastavlja Sioran, kada je mnoštvo Rusa sebi postavljalo pitanje: „Da li je ovaj gorostas (Rusija) stvoren bez ikakve svrhe?“ Rusija, kao stožer slovenstva, pokazala se nesposobnom da sledi istorijsku evoluciju Zapada. Ovaj „nedostatak“, „kobna nesposobnost“ Rusa da slede put  zapadnog progresa, danas se nazire kao mogući, a možda i jedini, put evropskog spasenja. Ako je Rusija prva obolela, ona je i prva pokazala znake ozdravljenja. Sledeće redove Sioran je zapisao još 1957. godine: „Danas više nema nikakvih nedoumica… Postojanje tog gorostasa ima, kratko i jasno rečeno, jedan smisao, i to kakav smisao!“

SPOSOBNI ZA IZNENAĐENjA
Gde još u iscrpljenoj Evropi, pita Sioran, žive narodi puni životne snage. „Što se više približavamo Istoku, životni nagon sve više jača“, i „postaje sve slabiji što više idemo prema Zapadu“. Rusi svakako nisu jedini narod koji „pati“ od vitalnosti, „iako nacije koje poseduju životni nagon spadaju, u različitom stepenu, u područje pod sovjetskim uticajem“. Sada tu više ne postoji „sovjetski uticaj“, već uticaj Zapada, koji izaziva jednako, ako ne i još dublje razočarenje. Ipak, sve te nacije još nisu pokazale za šta su sve sposobne. Neke od njih su, poput Jugoslavije, Bugarske ili Rumunije, dugo živele u tuđoj senci i samo nakratko se budile iz svoje učmalosti, kako bi u nju iznova, i zadugo, utonule. Sada živimo u takvom istorijskom periodu: slovenske „učmalosti“ i obeshrabrenja. Šta od tih „istočnih nacija“ možemo očekivati u budućnosti?

Ovde nije reč o stepenu njihove civilizovanosti na zapadni način, već o „biološkom kapitalu“ i potencijalnostima koje i danas krije slovenska kultura. Takav kapital bismo danas, smatra Sioran, uzalud pokušavali da otkrijemo na Zapadu: „Zlostavljane, razbaštinjavane, sunovraćivane u stradanje koje je ostajalo nepoznato, razapinjane između osećanja izgubljenosti i želje za pobunom, one će u budućnosti možda dobiti nadoknadu za tolika iskušenja, poniženja, pa čak i tolike niske postupke.“ Možda ovaj stav izgleda isuviše smelo u današnjem trenutku. Ali možda će već sutra izgledati odviše oprezan, maltene kukavički.

POSLEDNjA NADA EVROPE
„`Kuda hitaš, o Rusijo?`, zapitao se već Gogolj“, podseća Sioran, „koji je bio uočio pomamu koju ona krije pod svojom prividnom nepokretnošću. Sada znamo kuda ona hita, a osobito znamo da joj se, kao što je to bio slučaj s nacijama kojima je bilo dato da stvore carstva, više žuri da reši probleme drugih nego svoje sopstvene“.

Poslednja nada dolazi od tih „jedinih  primitivaca“ u Evropi – Slovena i istočnih nacija, koji bi joj mogli dati „novi podsticaj“. Austrija je za Siorana simbol istrošenosti, koji „ostavlja gotovo komičan utisak“, kao „krajnja tačka do koje je doprlo zapadnjačko slabljenje“. Tek negde „iza Beča“ počinje „življenje u dubini, pritajeno bivstvovanje“, ogromno preimućstvo naroda koje je istorija do sada odbacivala omogućavajući im da „nagomilaju snove“; naroda, koji za sada, „u svojoj silnoj zaslepljenosti, još polažu svoje nade u sudbinu Zapada“.

Dalje na Istoku počiva Rusija, poslednja prava nada Evrope. A Rusija, u optici Siorana, nije Istok nego Sever: „neki naročiti Sever, nesvodljiv na naše analize, obeležen učmalošću i nadom koje užasavaju, jednom mnogim eksplozijama ispunjenom noći, jednom zorom koju ćemo pamtiti“.

Pripadnici ruskih vojnih snaga istrčavaju sa ruskom zastavom tokom Međunarodnih vojnih igara, 07. avgust 2018. godine (Foto: Andrej Rusov)
Pripadnici ruskih vojnih snaga istrčavaju sa ruskom zastavom tokom Međunarodnih vojnih igara, 07. avgust 2018. godine (Foto: Andrej Rusov)

Ovi „Hiperborejci“ pred ugledom Zapada još osećaju nelagodnost, ali tu je u pitanju „osećanje manje vrednosti snažnog čoveka“. Rusija je osuđena da se uspinje. I zato će se oteti tom osećanju, savladaće ga.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja Američka ideologija (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard