Могу ли Словени спасити свет?

Једино Словени могу спасити и препородити Европу у епохи њеног сумрака. Они су ти који могу спасити свет од коначне катастрофе

Ако је историчар Прокопије Кесаријски записао да су Словени године 517. прешли Дунав са севера, да ли из тога можемо закључити да их пре тога овде није ни било? И како то, на пример, повезати са наводом Мојсија Хоренског (умро је 477.), да јужно од Дунава живи седам словенских племена? И деци је познато да је Кристофор Колумбо открио Америку 1492, примећује Весна Пешић, али то „још не значи да су тамошњи домороци тек тада почели да постоје“. Словени су, тврди Пешићева, „Индијанци Европе“. Или би то могли постати, у врло кратком историјском року.

У периоду после 1990, током тегобне „транзиције“ из „тоталитарне и мрачне комунистичке прошлости“ у „бољу будућност“, десило се нешто без преседана: разбијене су три државе на истоку Европе. Неке су разбијене у рату (Југославија), уз асистенцију Запада, неке мирним путем (Чехословачка), у неким (СССР) рат је постао периодична појава; нешто што дуго тиња, да би се на концу претворило у пожар. Рат у бившем СССР-у започео је у Придњестровљу, сада је на дневном реду Украјина. Осим што су биле социјалистичке, све три нестале државе имале су још нешто заједничко: све три су (биле) словенске. Сахранили су их локални „микро-национализми“, дуго утишаване и сузбијане националистичке страсти.

Завађени међу собом, словенски народи су тада поверовали да се ослобађају од „комунизма“, од „Москве“ или од „Београда“, од „репресије“ и „диктатуре“, и да хрле у „Европу“ – у заједницу богатих и срећних европских народа. Можда је сада, четврт века од слома Источног блока, наступило време за свођење рачуна? Ко су „губитници“ а ко истински „добитници“ на истоку Европе? Готово три деценије после, Словени су заиста постали маргина, несрећна и заостала периферија наводно „уједињене Европе“; нешто што нема никакву перспективу, „сезонске државе“ (Saisonstaaten), сиромашне колоније богатих и моћних.

НЕИЗВЕСНА ПРОШЛОСТ
Није неизвесна само будућност Словена; неизвесна је и њихова прошлост. Одакле уопште долазе Словени? Према гледишту које преовладава у модерној историјској науци – а које листом усвајају и наши историчари – Словени су „млад“ и „неисторијски народ“. Уопште узев, „Словени касно ступају на историјску сцену“: „Чини се да је реч о још једној од варварских најезди на ободу римског света – потиснута Хунима, са истока стиже људска бујица – уједињена без државе, `неисторијска` маса Авара и Словена“.

Словени, који и данас представљају најбројнији европски етнос, негде почетком седмог века нагло преплављују источну, средњу и југоисточну Европу, продиру и на Балкан и у Средоземље како би овде трајно остали. Судећи према званичној историји, ова „људска бујица“ излила се из Полесја. Полесје је и данас једна од најслабије насељених области Европе. Како се онда могло догодити да се баш овде створи та моћна људска плима са сопственом, аутентичном културом, која ће заувек изменити не само етничку карту Европе, већ и токове њене историје?

Национални парк „Припјатски“ у средишњем делу белоруског Полесја

Национални парк „Припјатски“ у средишњем делу белоруског Полесја

На основу чега је писана ова „нововековна историја Словена“, која пренебрегава старије изворе и сасвим јасне и очигледне наводе у старим хроникама и летописима, проглашавајући их за „митске“ и „ненаучне“? Да ли су их пратила темељна археолошка истраживања на широком простору југа и истока Европе, или је реч о сасвим произвољним тврдњама, које нису поткрепљене никаквим доказима? Данас можемо постављати мноштво сличних питања о Словенима и њиховој прошлости, примећује Весна Пешић, али у оквирима „званичне историјске науке“ нећемо добити одговор ни на једно од њих, „зато што се историјом Словена овде нико није озбиљно бавио“.

ПРЕДАЊА О ПОРЕКЛУ
Насупрот овој, код нас још владајућој тези, постоји и „дунавска“ или „балканска теорија“ о пореклу Словена. „Била је нарочито популарна међу средњовековним хроничарима“, пише руски историчар Валентин Сједов (у књизи Словени у давној прошлости), „и уживала је примат у историјским списима све до 15. века. Према овој теорији, колевка Словена је у Илирику, Подунављу или у Панонији. Њени најпознатији заступници су: Нестор, Герберштајн, Богухвал, Кадлубек Викентије, Далимил, Прибил Пулкава, Јан Длугош и други, и код већине се осећа утицај библијских учења“.

Према монаху Печерског манастира Нестору, аутору Предања о прошлим временима, који је настало концем 11. столећа, Словени су се „после рушења Вавилонске куле“ настанили у Подунављу. То је њихова постојбина, из које су се, под притиском „Валоха“, раселили ка југу, северу и истоку. Ово предање било је владајуће у Русији, а и на Балкану, све до 17. и 18. века. Тек у 19. столећу замениће их теза о Великој сеоби (такозвана критичка историографија), за коју нема никакве потврде у словенским предањима. Словени немају предање о Великој сеоби. Али зато Источни Словени имају предања о Дунаву, Јужни о Римском царству на Балкану и римским царевима (цар Трајан). Словени су, према томе, староседеоци на Балкану и у Панонији. Грци и Римљани називају их различитим именима: Илирима, Македонцима, Трачанима, Трибалима…

ДУНАВ КАО ПОСТОЈБИНА
Права и истинита историја Словена још није ни написана. То је задатак будућих историчара и археолога, који ће бити у стању да створе велике историјске синтезе. Да је таква историја написана, она би можда почињала на Дунаву: „Данас је у нашој свести“, пишу археолози Милица и Ђорђе Јанковић, „Дунав само велика река која протиче кроз Панонски басен. Не помишљамо да Дунав повежемо са својом постојбином. А Словени су можда управо са Дунава, из Панонског басена, населили просторе средње, источне и јужне Европе“.  И такође: „Тешко је објаснити како је дошло до те празнине у нашој свести, упркос историјским подацима“. Шта је, заиста, узрок томе?

„Један од узрока свакако је у великонемачким, аријевским идејама, потпомогнутим мађарском фасцинацијом, које су својом наметљивошћу пригушиле самостални развој словенске мисли у Подунављу. Други узрок је у нама – једноставно, није било истраживача, истраживања и открића. Тако смо постепено напустили обале Дунава, пребацивши постојбину у некакаве закарпатске мочваре и шуме“ (Милица и Ђорђе Јанковић: Словени у југословенском Подунављу).

Горњи редови записани су 1990. године. Шта се променило у међувремену? Готово ништа. „Код нас, као и у осталим земљама Панонског басена, осим у Чехословачкој, није показано занимање за словенску археологију“. Подунавље се и даље перципира искључиво као простор „Средње Европе“ којим се шири само један – искључиво германски културни утицај. Изједначавање Панонске низије (у нашем случају Војводине) са Средњом Европом постало је уврежено и у нашој јавности, посебно стручној. Али у питању је сасвим скорашње историјско наслеђе: „Дунав је био `кичма` Аустроугарске монархије“, подсећа геополитичар Миломир Степић, „а Панонска низија језгро те велике и моћне државе“.

Специјални резерват природе „Горње Подунавље“ код Бачког Моноштора (Фото: Невена Зелунка Цвијетић/Моја места)

Специјални резерват природе „Горње Подунавље“ код Бачког Моноштора (Фото: Невена Зелунка Цвијетић/Моја места)

Отуда се ток Саве и Дунава, без икакве стварне основе, узима као „фиксирана граница између различитих геополитичких и цивилизацијских ентитета: (германске) Средње Европе и (словенског) Балкана. То је наводна граница која дели простор цивилизације од „некултурног и заосталог Балкана“; Словени у Панонији се представљају као „уљези“, док „с оне стране те `цивилизацијске границе`“, додаје Александар Гајић, „егзистира варварство и пука некултура“.

Некаквих открића о Словенима у Подунављу током последњих деценија је ипак било, „упркос усмерењу на друге археолошке културе“. Заправо, „сведочанства о словенској присутности у Подунављу се појављују, често и случајно, али стално“ (Милица и Ђорђе Јанковић). И „сва та открића из темеља мењају укорењена схватања о прошлости Словена“.

ПОТОМЦИ „ИШЧЕЗЛИХ“ НАРОДА
Словени су потомци „ишчезлих“ Сармата, тврде стари летописци. „Осим Сармата, Словени се по овој теорији везују и за Роксолане, Ските и Алане“ (В. Сједов). Павел Јозеф Шафарик (1795-1861.), словачки филолог који је одлучно утицао на развој славистике, Будине, Невре и Борисфене (Ските земљораднике) види као југоисточне Словене. Ову тезу, о скитском пореклу Словена, рехабилитује совјетска и руска историографија: према студији совјетског историчара Николаја Дјержавина Порекло руског народа, кључну улогу о етногенези Словена имали су (ирански) Скити и Сармати, чија се огромна територија простире од јужноруских степа све до Подунавља и Паноније.

На границама Римског царства, у данашњем Банату, у трећем и четвртом столећу затичемо Лимиганте – сарматски народ, који није упамћен под својим самоназивом. Име „Лимиганти“ наденули су им Римљани, и оно значи „граничари“ или „крајишници“ – народ који живи на лимесу, на ободима Римског царства. Ти Лимиганти били су, „без сумње, словенског порекла.“

Ако Словени нису забележени под другим именима (Скита и Илира), и ако су у позно историјско доба пристигли из Полесја, где су нестали многољудни народи који су настањивали ова подручја пре Словена, и како је могуће да су и њихови језици ишчезли без икаквог трага? Да ли су Словени заправо населили празан и ненастањен простор? „Тешко је разумети логику савремених историчара“ (В. Пешић). Историја Словена обилује празнинама и тврдњама које противурече логици и здравом разуму. Обилује и олако изведеним закључцима, о Словенима на „маргинама историје“, безнадежно културно заосталим; закључцима који се прихватају здраво за готово, без озбиљних промишљања, без накнадне провере и темељних истраживања.

ЕВРОПСКИ АНТИСЛАВИЗАМ
Зашто се појава Словена, упркос чињеницама, смешта у релативно блиску прошлост, и зашто се упорно везује за Велику сеобу? Да ли су Словени заиста „неисторијски народ“ – народ без историје и традиције, чије име је синоним за „робље“? „Савремени западни научници верују да у енглеском и другим европским језицима постоји јасна веза између речи `Slavs` (Словени) и `slaves` (робље)“. На овој апсурдној етимологији инсистира и данас сајт Би-Би-Си-ја, на којем налазимо тврдњу да се „термин ‘роб’ појављује у речи ‘Словен’“.

Слика „Живот источних Словена“ руског уметника Сергеја Иванова из 1909. године

Слика „Живот источних Словена“ руског уметника Сергеја Иванова из 1909. године

Данас се ствара „уједињена Европа под вођством Германа и Рима, а без Словена“, упозоравао је археолог Ђорђе Јанковић. „Они Словени који хоће у ту Европу, морају да се одрекну своје самобитности и да прихвате да су народ настао тек почетком средњег века и да зато своје културне и духовне вредности потчине западноевропским“. И по цену кривотворења сопствене историје и одрицања од своје културе. У археолошком смислу, Балкан и данас спада међу „највише контролисана подручја на свету“. Контролишу га „они који који стварају прошли и будући свет“, велике силе.

Доминантан културни код на Западу и у Немачкој данас је антиславизам, сматра Волфганг Виперман, професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину. Антиславизам има много сличности с антисемитизмом прошлог и претпрошлог века; и један и други феномен су у тесној, инцестуозној вези. „Слично антисемитизму 19. века, антиславизам 20. и с почетка 21. века треба посматрати као културни код који захвата генерације и чини се да данас уједињује и левицу и десницу“.

ХЕГЕЛОВА СИНТЕЗА
Словени су „неисторијски народ“, сматрао је велики немачки филозоф Хегел. О Словенима је, у својој Филозофији историје, овај филозоф мислио као о „варварским остацима“, које је немогуће „придобити за западни ум“. Оно што је одбачено од саме историје, пише Хегел, недостојно је озбиљних филозофских разматрања. Тим „отпацима народа“, које је „ток историје немилосрдно згазио“, немогуће је, осим можда ретких изузетака, да прихвате западну идеју слободе – делом због стицаја несрећних историјских околности, делом због своје урођене неспособности.

Овакав став знаменитог немачког филозофа заслужује нешто дужи цитат: „У Молдавији, Влашкој и северној Грчкој, Бугари, Срби и Албанци, исто азијског порекла, под ударима и противударима народа остали су овде као сломљени варварски остаци. Ови народи су, додуше, створили краљевства и прошли срчане борбе с различитим народима; каткада су као претходнице, као посредник, ступали у борбу хришћанске Европе и нехришћанске Азије. Пољаци су чак ослободили опседнути Беч од Турака, а један део Словена био је придобијен за западни ум. Упркос томе, цела та маса остаје искључена из наших разматрања, јер до сада није наступила као самосталан моменат у низу облика ума у свету. Да ли ће се то догодити у будућности, то се нас овде не тиче, пошто у повести имамо посла са прошлошћу.“

Хегелова синтеза, односно његово схватање историје као „напредовање идеје о слободи“, постала је једна од најутицајнијих парадигми у (западној) филозофији историје. Или, према речима Срђана Дамјановића: „Иако је систем спекулативног ума у философији наводно дефинитивно разорен, Хегелове идеје из повести философије имају невероватан одјек у политичкој прагматији“ (С. Дамјановић: Срби у Хегеловој философији повести). Синтеза је, упркос „урушавању система спекулативног ума“, постала меродавна и обавезујућа – за све „марксистичке, радикално либералне, па и прагматично употребљиве социјалдемократске концепције“.

СЛОВЕНОФОБИЈА МАРКСА И ЕНГЕЛСА
Да ли су „класици марксизма“ своју нескривену словенофобију баштинили од Хегела? У памфлету Тајна историја дипломатије 18. века, Карл Маркс пружа „гротескну русобну идеологију завере“, у којој руска дипломатија игра опскурну улогу „главног штаба“ контрареволуције у Европи. Занимљиво је да овај Марксов спис није увршћен у његова Сабрана дела (MEW) и да се неко време „сматрао чак непостојећим“.

У писму из јуна 1865. Маркс скреће пажњу Енгелсу на тезе извесног католичког монсињора Духинског, према којима Руси нису Словени, него Монголи и Финци. У писму упућеном свом саборцу Маркс заправо износи оно што не може изрећи јавно: „Доказано је… да источно од Дњепра настаје велика ‘азијска’ разлика у поређењу са пределима западно од њега… Закључак до којег долази Духински јесте да је Русија име које су узурпирали Московљани. Они (Московљани) нису Словени; уопште не припадају индогерманској раси, то су уљези које опет треба протерати преко Дњепра, итд.“ У ствари, Маркс је савршено равнодушан према (научној) истини, он има у виду искључиво практичну потребу: „Желео бих“, додаје у писму, „да је Духински у праву и да ово мишљење буде владајуће међу Словенима.“

Споменик Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу у Бишкеку, Киргистан

Споменик Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу у Бишкеку, Киргистан

Фридрих Енгелс у низу чланака објављеним 1849. у Новим рајнским новинама жестоко одбацује панславизам и зазива одмазду над „словенским варварима“. Панславизам је, тврди Енгелс, „смешан, антисторијски покрет, који је уздигла шака словенских дилетаната историчара… а његов циљ је подјармљивање цивилизованог Запада од стране варварског истока, града од стране сеоске равнице, трговине, индустрије и духовног живота од стране примитивног ратарства словенских робова“.

За разлику од „историјских“ и „прогресивних“, западних народа, тврди Енгелс, Словени спадају у „реакционарне народе“. „Следећи светски рат ће збрисати са земаљске кугле не само реакционарне класе и династије, него и читаве реакционарне народе. То је, такође, прогрес“. Германизација Словена (Пољака, Чеха и Словака, као и „аустријских Словена“) је према мишљењу Енгелса у интересу цивилизације.

ПРЕТЊА ЗАПАДУ
Или, још јасније: „Мржња према Русима била је и још јесте прва револуционарна свест код Немаца“, којој је, „од времена револуције (1848.), придошла мржња према Чесима и Хрватима“. Према „реакционарним Словенима“ треба применити „најодлучнији и безобзирни тероризам“. „Ми сада знамо где су концентрисани непријатељи револуције: у Русији и у аустријским словенским земљама…“.

Словенству Енгелс обећава „неумољиву борбу на живот и смрт“ и „борбу до истраге“. Енгелс не оклева ни да ликује над српским поразима у рату с Турцима, изражавајући једну „племениту наду“: да ће „Срби и убудуће добијати батина“ и да ће пред Туцима бити присиљени да се „повуку у своје разбојничке јазбине“.

„Маркс и Енгелс су били представници немачког националистичког антиславизма“, закључује немачки историчар Волфганг Виперман, „и уз то већ расистички мотивисаног“. „И ту једноставно нема шта да се оправдава“. Антиславизам је наставио да цвета у Немачкој и на Западу, не само међу националистима с деснице, него и на левици, међу социјалдемократским теоретичарима и политичарима, од Кауцког преко Штамфера до Шумахера.

Демонстрант држи слику Владимира Путина са Трамповим MAGA качкетом на глави током протестног скупа против Трампа, Њујорк, 03. јун 2017. године (Фото: Eduardo Munoz Alvarez/Getty Images)

Демонстрант држи слику Владимира Путина са Трамповим MAGA качкетом на глави током протестног скупа против Трампа, Њујорк, 03. јун 2017. године (Фото: Eduardo Munoz Alvarez/Getty Images)

„Чињеницу да је десница и даље антисловенски настројена“, подвлачи Виперман, „не треба посебно доказивати“. Где су се, међутим, изгубили левичари? Немачка левица се после 1968, барем вербално, дистанцирала од антисемитизма, али не и од антиславизма: „За то је било пресудно, с једне стране, њихово духовно наслеђе које потиче од Маркса и Енгелса, с друге, њихово породично наслеђе“: приче о алкохоличарским Русима склоним силовању, лењим и глупим Пољацима, крволочним Србима (који чине злочине на Косову)… Укратко, Словенство је било и остало претња Немцима и читавом Западу, пред којим стоји само један избор: или уништење од стране Словена, или уништавање, и то једном заувек, центра њихове офанзивне снаге – Русије.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА АЛТЕРНАТИВА
Парадоксално, тај „културни код“ се током прошлог столећа учвршћује и код неких словенских народа, који иду тако далеко да поричу своје словенско порекло, упркос чињеници да говоре словенским језицима и пуноправно баштине словенску културу. Овај парадокс је могуће објаснити само на један начин: губитком самопоштовања Словена, услед дуготрајне пропаганде и индоктринације о словенској инфериорности, која непрекидно пристиже са Запада.

Последица тога је утрнуће стваралачких моћи, закључује Драгош Калајић у свом есеју Ка Словенској империји: „Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле или успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије самоостварења“. Зашто је то било неопходно? Зато што једино Словени у данашњој Европи (за разлику од Германа и Романа), уочава Калајић, располажу са довољно виталности и стваралачке снаге како би понудили цивилизацијску алтернативу Западу, његовој „наказној лихварској и тровачкој цивилизацији и одговарајућој антикултури“.

Словенство, сматра Калајић, има све претпоставке да реализује такву цивилизацијску алтернативу. Али њена реализација морала би почети од словенске културе, која је за сада „утрнула“, и од праве „словенске културне револуције“. Таква перспектива, словенског културног препорода и стварања словенске културне и цивилизацијске алтернативе Западу, закључује Калајић, захтева „одлучну и просветљену политичку акцију“, која једино „може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства“. Једино Словени могу спасти и препородити Европу у епохи њеног сумрака. Штавише, „Словени могу спасити свет од коначне катастрофе… Словени ће преобразити свет“.

„ГОРОСТАС ИМА СМИСАО“
Калајић није толико усамљен у својој интуицији колико нам се то може чинити на први поглед данас, у доба када и код нас доминира „антиславизам“. Делио ју је, средином претпрошлог века, и Александар Херцен, његов привидни антипод – према речима румунског мислиоца Емила Сиорана, „најпроницљивији и разним недоумицама највише растрзани руски либерал, интелектуалац који је постављао видовита питања, згађен над својом земљом и разочаран Западом“: „Зар Словени, у односу на овај свет (Запада) који нестаје“, пита се Херцен, „не представљају некадашње Германе (у односу на Римско царство)?“

Емил Сиоран, у својој Историји и утопији, продужава ову идеју или интуицију Херцена: „Ако је веровати једном другом Русу, Соловјову, народи нису оно што замишљају да су, него оно што Бог у својој вечности мисли да јесу. Не знам шта Бог мисли о Германима и Словенима; ипак, знам да је дао предност овим последњим, и да је исто толико узалудно честитати му на томе колико и осуђивати га због тога“.

Председник Русије Владимир Путин дарује икону Јована Крститеља патријарху московском и све Русије Кирилу приликом освештавања Храма Васкрсења Христовог и Новомученика у порти Сретењског манастира, Москва, 25. мај 2017. године

Председник Русије Владимир Путин дарује икону Јована Крститеља патријарху московском и све Русије Кирилу приликом освештавања Храма Васкрсења Христовог и Новомученика у порти Сретењског манастира, Москва, 25. мај 2017. године

Прве симптоме овог губитка самопоштовања Словена налазимо током претпрошлог века у Русији, наставља Сиоран, када је мноштво Руса себи постављало питање: „Да ли је овај горостас (Русија) створен без икакве сврхе?“ Русија, као стожер словенства, показала се неспособном да следи историјску еволуцију Запада. Овај „недостатак“, „кобна неспособност“ Руса да следе пут  западног прогреса, данас се назире као могући, а можда и једини, пут европског спасења. Ако је Русија прва оболела, она је и прва показала знаке оздрављења. Следеће редове Сиоран је записао још 1957. године: „Данас више нема никаквих недоумица… Постојање тог горостаса има, кратко и јасно речено, један смисао, и то какав смисао!“

СПОСОБНИ ЗА ИЗНЕНАЂЕЊА
Где још у исцрпљеној Европи, пита Сиоран, живе народи пуни животне снаге. „Што се више приближавамо Истоку, животни нагон све више јача“, и „постаје све слабији што више идемо према Западу“. Руси свакако нису једини народ који „пати“ од виталности, „иако нације које поседују животни нагон спадају, у различитом степену, у подручје под совјетским утицајем“. Сада ту више не постоји „совјетски утицај“, већ утицај Запада, који изазива једнако, ако не и још дубље разочарење. Ипак, све те нације још нису показале за шта су све способне. Неке од њих су, попут Југославије, Бугарске или Румуније, дуго живеле у туђој сенци и само накратко се будиле из своје учмалости, како би у њу изнова, и задуго, утонуле. Сада живимо у таквом историјском периоду: словенске „учмалости“ и обесхрабрења. Шта од тих „источних нација“ можемо очекивати у будућности?

Овде није реч о степену њихове цивилизованости на западни начин, већ о „биолошком капиталу“ и потенцијалностима које и данас крије словенска култура. Такав капитал бисмо данас, сматра Сиоран, узалуд покушавали да откријемо на Западу: „Злостављане, разбаштињаване, суновраћиване у страдање које је остајало непознато, разапињане између осећања изгубљености и жеље за побуном, оне ће у будућности можда добити надокнаду за толика искушења, понижења, па чак и толике ниске поступке.“ Можда овај став изгледа исувише смело у данашњем тренутку. Али можда ће већ сутра изгледати одвише опрезан, малтене кукавички.

ПОСЛЕДЊА НАДА ЕВРОПЕ
„`Куда хиташ, о Русијо?`, запитао се већ Гогољ“, подсећа Сиоран, „који је био уочио помаму коју она крије под својом привидном непокретношћу. Сада знамо куда она хита, а особито знамо да јој се, као што је то био случај с нацијама којима је било дато да створе царства, више жури да реши проблеме других него своје сопствене“.

Последња нада долази од тих „јединих  примитиваца“ у Европи – Словена и источних нација, који би јој могли дати „нови подстицај“. Аустрија је за Сиорана симбол истрошености, који „оставља готово комичан утисак“, као „крајња тачка до које је допрло западњачко слабљење“. Тек негде „иза Беча“ почиње „живљење у дубини, притајено бивствовање“, огромно преимућство народа које је историја до сада одбацивала омогућавајући им да „нагомилају снове“; народа, који за сада, „у својој силној заслепљености, још полажу своје наде у судбину Запада“.

Даље на Истоку почива Русија, последња права нада Европе. А Русија, у оптици Сиорана, није Исток него Север: „неки нарочити Север, несводљив на наше анализе, обележен учмалошћу и надом које ужасавају, једном многим експлозијама испуњеном ноћи, једном зором коју ћемо памтити“.

Припадници руских војних снага истрчавају са руском заставом током Међународних војних игара, 07. август 2018. године (Фото: Андреј Русов)

Припадници руских војних снага истрчавају са руском заставом током Међународних војних игара, 07. август 2018. године (Фото: Андреј Русов)

Ови „Хиперборејци“ пред угледом Запада још осећају нелагодност, али ту је у питању „осећање мање вредности снажног човека“. Русија је осуђена да се успиње. И зато ће се отети том осећању, савладаће га.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња Америчка идеологија (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард