Добродошли у еру политичких кловнова

Како је и због чега добар део бирача широм света дошао на идеју да још само кловнови гарантују озбиљност политике?

„Комедијанти који се такмиче за политичку функцију су добар виц – док не победе“, писао је Фајненшел Тајмс у мају после победе новог украјинског председника Владимира Зеленског. Након што је прошле седмице Борис Џонсон очекивано постао шеф торијеваца и нови британски премијер, аустријски и немачки медији су с еуфоријом преузели тему „комедијантизације“ политике. Како је добар део бирача широм света дошао дошао на идеју да још само кловнови гарантују озбиљност политике?

Шоу-бизнис је одавно постао део политике. Рецимо, Мерилин Монро између браће Кенеди. Мерилин с песмицом „Happy birthday Mister President“ је, за опкладу, увек међу првим кадровима у сваком документарцу који прати успон и пад клана Кенеди. Или холивудски глумац Роналд Реган као четрдесети председник САД. Или већ уходано суделовање глумаца и певача у изборним кампањама политичара, са насловима као „Клинтон свирао саксофон на концерту Барбре Стејсенд“, и „Холивуд против Трампа“. О томе ко коме пева на Балкану могу се такође написати политички есеји и започети ратови.

Индустрија забаве с политичким амбицијама, политика као „ентертејнмент“ – то је заправо стара вест, и овде се не ради о томе. Оног тренутка кад се демократија свела на такмичење између странака у ери агресивних, свемоћних друштвених мрежа и фејк-информација, јадним политичарима и не преостаје друго него да у лов на гласове крену у мултимедијски инсценираним спектаклима. Оно што је ново у двадесет и првом веку је недвосмислени профил особа које се из позоришне и филмске уметности, из шоу-бизниса сваког типа пребацују у државну политику, и то као катапултом на највише функције: стендап комедијанти, кабаретисти и кловнови.

Процес је, као тренд који је дошао да остане, прва обухватила колумнисткиња Фајненшл тајмса Џени Ли (Jenny Lee, 17. мај 2019.) у тексту „Пошаљите кловнове“. Наслов је позајмљен из баладе „Send In The Clowns“, глобално најпознатије композиције из бродвејског мјузикла „Мала ноћна музика“ (1973). Након низа приватних патњи и разочарења, главна јунакиња мјузикла Дезире се пита „где су кловнови“ да је насмеју и врате јој веру у живот. Где су? Ено их у политици. Електорати у демократијама су отприлике у том стању као и „Дезире“ – излазе на изборе тражећи утеху за сва приватна, друштвена, политичка, економска разочарења која су их задесила.

ПРЕСЕ: „КО БИРА КЛОВНОВЕ?“
„Од Бориса Џонсона и Бепеа Грила, до Доналда Трампа: политичари који веће тежиште стављају на пикантне провокације него на садржаје, уживају код гласача и партија високу конјуктуру. Шта их чини тако атрактивним?“, пита се аустријски лист.

Пресе: „Прошле седмице је Борис Џонсон изабран за премијера двотрећинском већином чланова Тори-партије. Огромна већина једне двеста година старе конзервативне странке дошла је до закључка да је један неозбиљан новинар, екстровертни екс-градоначелник Лондона и министар од пет минута, најбоље што имају за премијера. Све му опраштају – и лажи, и нарцизам, и провокације, чак и доказано необуздани приватан живот. Свиђа им се Борисова комбинација хумора и народског језика, јер га она чини имуним на сваку критику“.

Једна од најбољих реченица које је Борис Џонсон икад изговорио је следећа: „Кад би сваког просуђивали на основу глупих, непромишљених изјава које му се спонтано омакну, онда се никад не бисмо померили с места“. То је шамар у лице сваком гласачу који још мисли логично. Преведено, то гласи – немојте ме оцењивати на основу оног што сам лупио, него на основу потенцијала да радим добро. Имајте стрпљења са мном, још се учим!

Борис Џонсон, нови премијер Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Лондон, 21. јун 2017.

„Смејемо се над шарлатанством ЕУ, смејемо се над комиком Брегзита. Очито, друго нам и не преостаје“, анализиира тренд Улрике Гуерот, професорка политичких наука на факултетима у Немачкој и Аустрији. Гуерот зна о чему говори, пошто и сама користи комичне елементе, као на пример кад је пролетос предлагала трансформацију ЕУ у федералну државу, и то у моменту док Унија стење под притиском националног, десног и националистичког. Рекло би се, смешно је контекстуално. Свеједно, неки од државника новог кова су заиста били професионални комедијанти, пре него што су променили сцену.

Да се разумемо, нико ту није глуп, у забављачкој стендап сфери владају когнитивни дивови, кабаретисти су високо интелигентне особе. Ни Трамп није „Форест Гамп“ који је постао милијардер, банкротирао седам пута, да би на крају био изабран за председника најмоћније државе на свету. Проблем „кловнова“ у политици није мањак памети, већ вишак ироничног погледа на свет. И то ироније у модерном смислу, онако како је као систем постављена у философском учењу Серена Кјеркегора средином деветнаесог века. Као и јунаци из Кјеркегорових романа, данашњи политичари-кловнови и кловнови-политичари гледају електорат који их је изабрао, друштвене и државне заједнице на чијем се челу налазе, из птичје перспективе. Њима недостаје однос озбиљне, директне одговорности, што није њихова кривица, више њихова професионална деформација.

Есенција комичара није да води, већ да покаже мане оних који воде, да стргне завесу са мистиификација политичке власти. Ко ће сад раскринкавати моћнике, кад су моћници постали иронични интерпретатори судбине милиона? Стара изрека из турске Србије „кадија те тужи, кадија ти суди“, постаје пословица глобалне демократије „кабаре те води, кабаре те подводи“.

КУЦ, КУЦ, КО КУЦА? 
Једини начин да се некоме ван бине каже да је кловн, а да се тај не увреди, је да си и сам кловн. Колумнисткиња Фајненшл Тајмса, чији је текст Пошаљите кловнове постао парадигма нове политичке моде, то и јесте по професији. Џени Ли је кловница, има диплому двогодишње Академије за кловнове у Паризу, оне исте из које су са одличним успехом изашли Саша Барон Коен, Ема Томпсон и оскаровац Роберто Бенини.

Ли је по властитом признању била најгора у разреду од 40 кловнова и једва се провукла; никад спремна да до краја отвори душу, да се понизи до кости и одигра луду која подиже огледало да се друштво погледа у њему. Каже да никако није успевала да уверљиво одигра „улогу слона који је после 40 година сексуалне апстиненције ушао у јавну кућу“. Консензуална оцена колега и професора је била „да је треба прерадити у британски сендвич и нахранити империјалне лавове“. Уместо сендвича, постала је писац и новинар.

Џени Ли: „Комедијанти и политичари – и једни и други стоје под рефлекторима, и једнима и другима се повремено залепи торта на лице. Куц, куц, ко је сад? Владимир Зеленски. Ко? Комичар који је на телевизији играо у серији у којој један кабаретиста постаје председник Украјине је постао председник Украјине. Али он није први комедијант који је убедљивом победом дошао на светску сцену. Године 2015. је комичар Џими Моралес постао председник Гватемале са 67,4 одсто гласова. Пет година пре њега је кловн под сценским именом „Тиририка“ постао посланик са појединачно највећим процентом гласова на изборима за бразилски парламент. Главни изборни слоган „Тиририке“: „Са мном вам не може бити горе“.

Ли спомиње и друге случајеве – америчког комичара Ал Франкена, који је служио као демократски сенатор до 2018. године, кад је отеран због сексуалних афера; Стјуарта Драмонда, који је годинама наступао као лутка „Х’Ангус“, жива маскота „обешеног мајмуна“ при локалном фудбалском клубу у енглеском Хартлпулу пре него што је постао градоначелник, чак добар, тог места. Ту је и исландски кабаретиста Јон Гнар, који је 2009. постао градоначелник Рејкјавика са изборним обећањем да ће „подићи Дизниленд и у свим базенима делити бесплатне пешкире“. „На пешкире се још чека“, поентира ауторка.

Бепе Грило

Џени Ли: „Најноторнији комедијант који је свој црвени нос гурнуо у политику је Бепе Грило. Оснивач италијанског Покрета пет звездица, Грило је 2007. извео два милиона симпатизера на улице да протестују на „В-Дан“, при чему је „В“ у семантичком миксу значило vittoria (победа), vendetta (освета) и „vaffanculo“ (од**би). На централном тргу у Болоњи Грило је разапео свој циркуски шатор и вриштао: „Ми смо нови Вудсток! Само су овог пута наркоси и кур**ни синови с друге стране!“ Маса је узвраћала урлицима и подизала средњак ка небу. У то време, Грило је деловао као пао с Марса али, ретроспективно, он је најавио нови тренд. Од последњих избора 2018. године, Movimento 5 Stelle је највећа појединачна партија у оба дома италијанског парламента“.

ТРАМПОВО ЗНАЊЕ И ИСКУСТВО“
На вечери за дописнике из Беле куће, председник Обама је 2011. одржао говор пун бодљи. „Доналд Трамп је вечерас са нама!“, помпезно је објавио Обама и наставио: „Сви ценимо његову експертизу у међународним пословима и богато политичко искуство“, ту правећи реторичку паузу како би новинарском кору дао прилику за салве урнебесног смеха. Трамп се, према новинским извештајима тог времена, није смејао, само је шест година касније постао председник другима за плакање.

Трамп се никад не смеје, али воли вицеве, каже Ли. Његова специјалност су архетипске „dick-jokes“ (савремено: „kurz-jokes“) у стилу стендап комичара осамдесетих година прошлог века. Трамп се удвара маси и противницима даје креативне надимке, на пример „Коњска-фаца-Даниелс“ (Сторми Даниелс, порно звезда која је изјавила да је с њим имала аферу), „Sleepy Creepy“ (Аветиња) Џо Бајден, или „Crooked“(дубоко покварена) за Хилари Клинтон.

Нису ни наши европски политичари тог типа вербално заостали. Бепе Грило зове бившег председника ЕУ Комисије, по карактеру нешто успореног Романа Продија „Валијум“, а Силвија Берлусконија, раног претечу кловновске генерације политичара „психо-патуљком“. Овако је Борис Џонсон врбовао за Торијевце на последњим изборима: „Ако гласаш за нас, жена ће ти имати веће сисе, а ти добити БМВ тип М3″ (Пресе). У стилу колумнисткиње Фајненшл Тајмса, рекло би се да брегзит-гласачи још чекају на испоруку БМВ-модела.

ЗАШТО РУСИ НЕ ПАТЕ ОД КУЛРОФОБИЈЕ?
Полако, без гурања, сви ће народи добити свог комичара на челу државе, сви суделовати у новом тренду. Некима чак то не иде довољно брзо, ако је судити по недавном коментару Јуте Зомербауер, московске дописнице аустријског дневника Пресе. Међу дописницима који из Москве извештавају за немачко говорно подручје, добар је део оних који не воле Русе. Немачки медији ту предњчае, аустријски су пажљивији, чувају се да не открију негативне емоције према домаћинима, ако их имају; неки су неутрални и избалансирани.

У групи оних који „не воле Русе“, Јута Зомербауер је првакиња дисциплине, нико је не би стигао ни да тренира пет година! Резултати су повремено врло весели, од оне врсте ненамераване комике кад аутор и није свестан шта је написао. У последње време се фокусирала на то да докаже како у Украјини, за разлику од Русије, влада повољан тренд – економија се опоравила, корупција је искорењена, друштвени косензус ојачао, и слично.

Овако рецимо Сомербауерова коментарише победу партије Зеленског на недавним изборима (Пресе, 22. Јул 2019): „Политичар Владимир Зеленски делује у постсовјетском простору као медицинска кура свежих ћелија. Нови председник Украјине, од парламентарних избора прошле недеље ојачан апсолутном већином у кијевској Ради, наилази на симпатије и код суседних земаља. То није за чуђење, ако се узме у обзир да у некима од њих још владају остарели директори колхоза и бивши КГБ официри. У Москви се ових дана могу приметити људи који с пуно зависти бацају поглед ка мањем западном суседу и успут објашњавају како им Зеленски импонује. То да се у Украјини председници по саморазумљивом правилу мењају сваких неколико година, то да један аутсајдер – а са њим и његова партија – победи на изборима, тако нешто је у Русији и Белорусији незамисливо. Зашто то они могу, а ми не, пита се све више Руса“.

Владимир Зеленски прославља победу у другом кругу председничких избора у Украјини, Кијев, 21. април 2019.

И даље: „У Русији већ годинама влада Владимир Путин захваљујући мантри да је стабилилност важнија од промене. У Украјини је од 1991. управо обрнуто: тамо је на цени промена, чак иако долази по високој цени. Ако једна влада не испуни што је обећала, марш напоље! (…) У Русији сатови куцају унатраг; иза стабилности вири ауторитаризам“. Док (депресивно) забринути коментатори широм света западају у стање политичке кулрофобије (страх од кловнова), и то чак и у њеном властитом листу, Сомербауерова види феномен као разлог за „завист“ Руса.

Да ли је у Русији добро, то је једна ствар; да Руси мисле да би им са једним комичарем у Кремљу било боље, то је сасвим друга. И зато, кад немамо што други имају, нек нам Барбра Стрејсенд отпева „Send In The Clowns“!

Fiat ridiculum, pereat mundus. У слободном преводу – нек влада виц, па и да свет пропадне!

 

Извор РТС