Правда за Бонда

Нови Џејмс Бонд ће бити тамнопута жена. Овај нови случај политички коректног иживљавања над седмом уметношћу отвара неколико важних питања

Продуценти предстојећег филмског остварења о Џејмсу Бонду, најавили су да ће чувеног агента „007“ у наредном делу играти жена „афроамеричког порекла“. На тај начин филм би био, како су рекли, „прихватљив за све групације“. Када бисмо ову апсурдну, политички коректну формулацију о „прихватљивости“ разумели онако како се то од нас очекује, извели бисмо закључак да је тушта и тма жена, али и свих оних који се тако осећају, деценијама осећала нелагодност због тога што главни глумци овог чувеног акционог серијала, врцају „токсичном мужевношћу“.

О „расистичком“ моменту да за протекле године баш никада нису заиграли баскет, боље да не говоримо. Припадницима тзв. угрожених и мањинских група, макар онима с иоле здравим разумом, тако нешто вероватно никада није пало на памет, баш као што ни просечном припаднику беле расе не представља проблем чињеница да у филму Седам самураја Куросава кључне улоге није доделио аутентичним Швеђанима или претеклим Навахо племеницима, уместо, гле чуда, својим сународницима, Јапанцима.

Овај нови случај политички коректног иживљавања над седмом уметношћу отвара неколико важних питања. Најпре, запитајмо се ко је то и када рекао да филмска остварења имају било какву обавезу да буду „прихватљива свима“? Ваљало би истаћи да се под „свима“ у овом случају очигледно подразумевају припадници свих могућих раса, вера, полова и родова, изузев белог, хетеросексуалног човека. Не само што филмски делатници ни на који начин на тако нешто нису обавезани, него би то било и неизводљиво, макар до оног тренутка док неко не одлучи да су једини дозвољени филмови искључиво они прављени као варијација на само једну допуштену тему.

У том смислу, један од пожељних и могућих сценарија, могла би да буде прича о хермафродитном Циганину, пардон Рому, који је уједно и „џендер флуидни“ носилац ХИВ вируса. Да се нико у мулти-културалном свету не би случајно увредио, био би то филм у ком би он/она/оно, седео/ла/ло у плаво окреченој соби (јер је неко некад негде рекао да је плаво боја аутизма), окружен/а/о мноштвом кућних љубимаца, којима би он/она/оно на есперанту читао/ла/ло најновију књигу Паола Коеља или Ане Бучевић. Филм не би требало да траје краће од четири сата, како би и сви монголоиди света имали прилику да по’ватају „фабулу радње“. Подразумева се да би „Министарство љубави“ организовало групне пројекције за све основце „ослобођеног“ света, где би волонтерке из невладиних организација, попут АЖЦ-а, својим будним оком проверавале да ли је неко дете задремало у биоскопу.

Лашана Линч, глумица којој ће припасти главна улога у серијалу о Џејмсу Бонду, Лондон, 27. фебруар 2019. 

Да ствар добије оквире трагикомедије, постарала се и „историчарка Ивана Пантелић, која се бави правима жена“, а која је у изјави за РТС од 21. јула навела да су „за све ове године само две жене биле сценаристкиње Џејмса Бонда“. Кад се узме у обзир да су сценарије за све делове из серијала о Рамбу, Рокију или Конану писали мушкарци, лако се да закључити да је „Бонд“ добро прошао.

Замислимо сада на тренутак да постоји таква невладина организација за права мушкараца, која међу својим циљевима истиче борбу за једнак удео мушких и женских аутора међу издањима љубавних викенд-романа, и разумећемо сву бесмисленост комесарског наратива поменуте историчарке. Узгред, она је и аутор књиге, Партизанке као грађанке, у којој, према наводима издавача, „обрађује питање друштвене еманципације учесница НОП-а, партизанки и политичких активисткиња у социјалистичкој Југославији“, па би овом приликом било сувишно истаћи с које стране политичког спектра дувају најновији ветрови о „прихватљивости“ (то је она страна на којој се није налазио покајани разбојник).

На крају, нема сумње да агресивна реклама за овај егзотични филмски урадак неће изостати. Нама, обичним смртницима, недовољно родно сензитивним (клеро)фашистима и фашисткињама, не преостаје ништа друго осим да се насмејемо несумњивој финансијској пропасти новог Бонда на биоскопским благајнама, онда када за то дође време.

Додуше, можда продуценти овај филм и не посвећују оном полупромилу светске популације, који би, евентуално, могло да занима како би то изгледало када би Бонд постао Бондица (или би требало – Бондшкиња?). Није немогуће да ће значај овог филма да препознају тек неке будуће генерације, које ће у идиократском окружењу „слободе, једнакости и ЛГБТ-ства“, с дивљењем посматрати причу о тамнопутој тајној „агентшкињи“, која на сметлиште историје шаље последње филмске трагове креативности, иновација и идеја, замењујући их претеће безличним једноумљем.

 

Драгана Миљанић је публициста/киња из Бачке Тополе

 

Извор Нови Стандард