Линија за „паметне”

Утисак недеље је створио специфичну врсту „политике идентитета” према којој су речи Кишове удовице важније од најаве отимања имовине СПЦ

Дуже од деценију Милан Радоњић, познатији као Милан Тарот, се у касним вечерњим терминима малих локалних телевизија иживљавао над лаковернимом публиком која га је звала у помоћ. Његови суманути савети за скидање урока, удају и женидбу, проналажење среће и помоћи при наследству и слично, сабрани су у Јутјуб колажe најбољих моманта дугогодишње каријере овог београдског таротолога.

Поред уобичајених, такоређи – верујућих – гледалаца, постојала је група која је Милана звала из потпуно другачијих побуда. Они га нису звали да би сазнали шта „кажу карте“, већ да му укажу на то колики је преварант, да га успут на правди Бога опсују и докажу (себи) да нису пали на његов трик.
Тарот је и за ове, констерниране глупошћу суграђана и дрскошћу водитеља, имао ефикасан лек. Када год би му се јавио неки такав, Милан би га сметио на посебно место. Свако ко је био исувише паметан да не поверује Милану, али довољно глуп да потроши рачун, забави Милана и да се испотави „непреварен“, послат је на другу „линију“. То није била линија за скидање урока, већ једнa новa, за мало другачије будале, за оне који зову из погрешних разлога, мада и даље зову – „линију за паметне“.

ЛИНИЈА ДЕМАРКАЦИЈЕ
Популарност Милана Тарота остала је као класик на Јутјубу, а једна мало другачија „линија за паметне“ отворила се поново на кабловској телевизији. Реч је, наравно, о Утиску недеље. У Утиску немамо посла са скидањем враџбина, мада је у игри и даље ритуал. За разлику од Миланових корисника, овде „непреварени“ не долазе да оним другима покваре забаву, али су мотиви исти – да потврде како им је трик јасан. И даље су ти други, они преварени, у игри, али им се не даје никаква линија, нити глас, они су ту да се на њих покаже прстом да би се објаснили узроци сопственог проклетства.

Да би се ухватила срж ове непреварености само треба слушати гледаоце који се јављају у Утиску сваке недеље. Један мотив провлачи се кроз целу серију различитих гласова који преко телефона износе шта им је на души. Изјаве попут „вашу емисију може да разуме само 5 одсто популације“, где су дабоме тих пет процената они који се јављају, служе да се, као и код Милана, повуче демаркација између себе и других, глупих и паметних, преварених и непреварених.

Милан Радоњић alias Милан Тарот

На трагу тога, потпуно је логично да „утисцима“ које гледамо сваке недеље код Оље Бећковић доминирају теме које подилазе потреби ове телефонске линије. Пажљиво пробрани гафови и дрскост властодржаца поређани су на начин који треба да испуни ту фунцкију. Секундарни циљ утисака је да прикажу неки општи друштвени проблем. Примарно, они треба да отворе простор непреваренима да обзнане у чему је заправо штос и утврде свој идентитет.
Све што не иде низ длаку једном таквом варљивом разумевању проћи ће „изнад“ радара оних који зову. Теме које су заправо политички битне, због величине политичког збивања или утицаја који могу имати, остаће без јасног коменатара. Ретко кад ће се наћи неко неко да то прокоментарише, а и кад се то деси, пратиће га мањак ентузијазма водитељке као сигнал да прича о нечему небитном.

На пример, случај одузимање имовине СПЦ-а у Црној Гори биће представљен без става и мотива. Сабијени у последњих пет минута емисије, без икакве пажње гостију и гледалца, као да су догађаји негде тамо, на Мијанмару или Хонг Конгу, далеко од очију и интересовања наших „непреварених“. Све такве теме добиће третман чисто про форме, као неко неутрално политичко збивање које има информативну вредност, али које није могуће политички обрадити, па га самим тим нико и не коментарише.

КИШ ВАЖНИЈИ ОД ОСТРОГА
То није случајно, нити је, као што би неки хтели да верују, у потпуности последица одређених утицаја које на уређивачку политику емисије могу имати различити фактори. Пре ће бити да је последица тога што у Утиску немамо посла са темама, које су политичке у класичном смислу. Уместо тога, на делу је једна, специфична врста политике идентитета. Ова политика није, као у Америци, утемељена у боји коже, националној припадности или сексуалности, већ припадности танком друштвеном слоју, оних „ пет одсто“ који мисле за себе да су у стању да прозру корз преваре оних на власти.

Тако се и оно што је „политички важно“ одређује спрам тог чудног идентитетског критеријума. Оно у чему гледаоци не могу да се наругају, згрозе или шокирају, да виде као супротстављено себи, као не-себе, теме у којима не лежи никакав трик ни обмана, не одзвања на „линији за паметне“.

Судбина манастира у Црној Гори, догађај огромне магнитуде и широких последица, само је маркантан пример тог безинтересног односа. Оно што побуђује интерес гледоца, попут негодовања Мирјане Миочиновић, бивше супруге Данила Киша, поводом одлуке града Суботице да га прогласи почасним грађанином, пружиће бескрајна задовољства хватања у лажи и превари суботичких власти. Упркос својој безначајности, такав утисак ће затвореном кругу оних који зову пружити прилику да потврде свој идентитет тако што ће „прозрети“ суботичке власти, и уз то се можда, попут једне гледатељке, похвалити својим „познанством са писцем“.

Оља Бећковић, Драгољуб Бакић, Биљана Србљановић и Добрица Веселиновић у емисији Утисак недеље, 28. април 2019. (фото: снимак екрана)

Ту лежи заблуда овог варљивог „разумевања“ које они са „линије за паметне“ себи константно приписују. Она их спречава да увиде како њихово „разумевање“ далеко мање проистиче из посебног схватања стварности или интелектуалне (над)моћи, а далеко више из једног затвореног идентитетског оквира у коме је протест професорке Миочиновић врхунски догађај, далеко веће важности од, на пример, догађања у Црној Гори. Тако и гледаоци са „линије за паметне“, у препуштању задовољствима сопственог „разумевања“, проваљујући лажи оних на власти, али пропуштајући све што излази ван тога, лепо осликавају тезу Жака Лакана, да су од свих највише у грешци „непреварени“.

 

Слободан Голубовић је дипломирани филозоф

 

Извор Нови Стандард