Прагматични „султан“ је изабрао Додика

Годинама је понављао „Босна је Турска – Турска је Босна“ све док та иста Босна није одабрала Вашингтон. Онда се Ердоган окренуо Додику

Ко би повјеровао да ће српски члан Предсједништва на челу БиХ отићи у званичну посјету Турској и тамо бити свечано и пријатељски дочекан на највишем нивоу. Ради се о Ердогану који је годинама понављао „Босна је Турска – Турска је Босна“ и Додику, који је због тога априори одбијао сваку иницијативу турског амбасадора у БиХ. Да би се догодило то регионално„чудо“ морало је да му претходи једно безмало глобално.

Још већа невјерица је владала да ће Ердоган издржати у одлуци да купи С-400. Истина, на све озбиљније пријетње Вашингтона да ће набавка најсавременијег руског оружја представљати диверзију унутар НАТО, из Анкаре је лаконски узвраћано: „тај посао је већ закључен“.

Било је то у континуитету са манифестацијама Ердоганове нелојалности западним савезницима попут геостратешки и финансијски значајне набавке руске технологије за нуклеарну електрану и, поготово, руско-турског гасовода. Куповина С-400 представља „бушење рупе на дну НАТО брода“ и то у моменту опште мобилизације против „ширења малигног утицаја Русије“.

КРАТКИ ПОВОДАЦ
Као што ЕУ већ више деценија Турску држи на пола пута до Брисела, тако и САД, упркос њеној кључној важности на јужном крилу НАТО-а, Ердогана држе на кратком повоцу. За Европљане је Турска са 80 милиона, махом муслиманског становништва, и експанзивном економијом, неподобна за чланство у ЕУ, а за Американце опет преслаба да би била прворазредни партнер у чије се унутрашње послове не би отворено мијешали. Напротив, како су економски све јача Турска и њен све моћнији лидер заиграли самосталнију регионалну политику, Вашингтон је почео да их обуздава.

Од хваљеног промотера „исламске верзије демократије“, он је у глобалним медијима претворен у диктатора, који хапси професоре, новинаре, умјетнике, интелектуалце. И, као што то већ бива, прорадила је спирала: све већи притисци споља генерисали су све веће стезање чврсте руке изнутра. Преломан је био неуспио државни удар за који је Ердоган оптужио Фетулаха Гулена, богатог и утицајног имама који живи у САД и његову међународну организацијом ФЕТО која дјелује уз америчку подршку.

Фетулах Гулен, имам у избеглиштву у САД којег траже турске власти

Фетулах Гулен, имам у избеглиштву у САД којег траже турске власти

Никада није отворено речено да иза свега стоји Вашингтон, једнако као што се и само нагађа да је Тајипа Ердогана спасила благовремена информација руске спољне обавјештајне службе. А сличан вео тајне остао је и над турским обарањем руског авиона, иза кога је можда опет стајао неко трећи. Ако је „Султан“ до тада прецјењивао и моћ Турске и своју личну харизму, те показивао амбиције да обнови османску империју, преко ноћи се отријезнио да регионална велесила, коју је већ створио, може и пропасти без „помоћи пријатеља“.

Ако се подсјетимо и рушења руског авиона изнад турске границе у сред сиријске кризе за које није консултован, за Ердогана тај пријатељ више дефинитивно нису САД, а мора да га је импресионирала Путинова бескомпромисна подршка како сиријском режиму тако и посебно Асаду, лично. Чини се да је већ тада Ердоган одлучио да промијени страну, а у томе га је ојачао још један гест подршке руског предсједника.

ОДКБ ШИРИ РУКЕ
Пошто су ваздушним мостом још прије недељу дана у Турску почели да стижу дијелови моћног руског одбрамбеног система, Вашингтон је обуставио испоруку већ уплаћених америчких бомбардера Ф-35. Русија је на то хитро дала контрапонуду за своје ловце Су-35, а потенцијално и Су-57.

Испада да Ердоган сада води игру: Турска је и даље чланица НАТО-а, а ОДКБ му шири руке. У Вашингтону сада думају шта са њим да раде. Крену ли са још оштријим санкцијама, дефинитивно ће га гурнути у руско наручје. Ако пак попусте, биће то охрабрење за друге потенцијалне одметнике да више не морају да играју како Американци свирају. Са монтираним С-400 Турска ће од прољећа моћи још више да пркоси САД, а са милионима миграната већ може да уцјењује ЕУ.

Амерички државни секретар Мајк Помпео ономад је понудио компромис: да се Турска обавеже да неће користити моћно руско оружје, а Ердоган је одбрусио да ће не добије ли Ф-35 и авионе купити „на другој страни“. У војној бази у турском Инџирлику НАТО посједује ракете са нуклеарним бојевим главама и у Вашингтону сигурно не сједе скршетних руку, јер не ради се само о Турској, него и о „другој страни“.

Руски војни транспортни авион испоручује механизацију за ракетни систем С-400, Анкара, 12. јул 2019. године

Руски војни транспортни авион испоручује механизацију за ракетни систем С-400, Анкара, 12. јул 2019. године

Зато је питање колико је Ердоган изнутра сигуран послије изборног пораза у Истанбулу и Анкари. И до сада се, међутим, његова власт више ослањала на подршку религиозне базе у руралној унутрашњости земље, него на танку подршку секуларне и прозападне урбане елите у већим градовима. Рачунајући да је Турска не само географски него и културно, малим дијелом европска и хришћанска, а већим малоазијска и исламска, он је уочи сваких избора навелико кокетирао са исламом.

ОД ИДИЛЕ ДО КУРЦШЛУСА
У званичним приликама његова супруга се појављивала покривена марамом, а његова претходница у региону екс-премијер и министар спољних послова, Давутоглу, у Сарајеву је дебитовао са неоосманском причом како је „500 година под Турцима“ било златно доба и за хришћанску рају. Тиме почиње Ердоганова идила са туркофилним Бошњацима, зачињена Алијиним аманетом и позивима Бакиру на породична славља.

Прагматични Султан брзо је схватио да су срцепарајуће изјаве из турских ТВ сапуница сасвим довољне да пробуде носталгију муслимана у Босни и Санџаку за „пустим турским вактом“, а да је у улагање у Србију и Српску, уз спољне границе ЕУ, атрактивнији простор за инвестиције и економску сарадњу. У Сарајеву се зато вајкају да Турска вишеструко више улаже у Србију, него у Босну, али онда султан Тајип позове принца престолонасљедника Бакира и ефендум му Себију-Секу, на вјенчање ћерке, па се од милине истопе сви неспоразуми.

До курцшлуса је ипак дошло када Ердоган није одолио прилици да се уплете као медијатор између чланице ЕУ Хрватске и Босне око изборног закона у Федерацији који дискриминише Хрвате. Колинда је максуз допутовала из Загреба и Тајип јој је обећао да ће се заузети у Сарајеву и тиме се силно замјерио босанским муслиманима и Бакиру, приватно.

Но, док се ово превазишло са неколико телефонских разјашњења, разлаз Анкаре и Вашингтона довео је до драматичних недоумица у Бошњака. Они никада нису вјеровали „исламофобној Европи“ и два ослонца њихове спољне политике биле су Турска и САД. Између два заштитника, изабрали су јачег, а не срцу ближег. Американци, наиме, још од рата фактички командују свим безбједносно-обавјештајним структурама на нивоу БиХ. А бошњачки кадрови су у предности над српским и хрватским само утолико што су директно примали инструкције, па су могли и да их редовно подијеле са турским колегама и пријатељима.

Прољетос је та конспиративна веза изненада пукла са бошњачке стране и Анкара је то болно доживјела као отказивање љубави према „матици“. Ердоган је заузврат у Анкари срдачно угостио српског члана Предсједништва БиХ у посљедњем мјесецу његовог манадата на челу БиХ. Нити је гост домаћину спочитавао изјаве о „Алијином аманету да чува Босну“, нити је овај њему пребацивао изјаве да је „БиХ немогућа држава“.

Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик се рукује са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, Анкара, 02. мај 2019. године (Фото: Cumhurbaşkanlığı/Kayhan Özer – Anadolu Ajansı)

Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик се рукује са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, Анкара, 02. мај 2019. године (Фото: Cumhurbaşkanlığı/Kayhan Özer – Anadolu Ajansı)

Ердоган се у присуству Џаферовића заложио за безусловно формирање заједничких органа, и изразио разумијевање за Додикове разлоге због којих РС неће у НАТО. Акценат је обострано био на економским темама, односно о слободној трговини, уласку једног крака Турског тока у РС и изградњи аутопута који ће кроз Српску повезивати и Београд и Сарајево.

По повратку у земљу, српски члан Предсједништва заложио се да заједнички органи испоруче Турској припаднике Гуленове НВО-агентуре у БиХ, док је Џаферовић остао без става, затечен колико Ердогановим захтјевом, толико и Додиковом реакцијом.

Султан Тајип је почетком јула посјетио и Кину и са Сијем склопио читав низ стратешких споразума. Његово одустајање од европских и удаљавање од атлантских интеграција дјелује као убрзано окретање евроазијским. Али, већ је промјенио распоред спољних савезништава народа, ентитета и кантона у БиХ. На позив Ердогана, Српска ступа у економску сарадњу са Турском, коју су већ развиле не само „мајка“ Русија, него и „матица“Србија.

Бакир Изетбеговић је изабрао НАТО, али као доказ да му је срце остало на Босфору и за утјеху бошњачкој бази, муслиманско Сарајево је ваљда једини град изван Турске, који је обиљежио годишњицу неуспјелог државног удара у Истанбулу. Џаба му било: Султан је својевремено изневјерио и Асада, па што не би и Бакира. То је поучно и за нове партнере.

 

Извор sveosrpskoj.com