Sedam i po decenija MMF-a, kakav je bilans?

Šta je MMF, kakva je njegova globalna uloga i misija, i da li se naziru promene u ovoj važnoj međunarodnoj instituciji?

U julu ove godine navršilo se 75 godina od osnivanja Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), najvažnije svetske finansijske institucije, kao i Svetske banke. Osnovani su na svetskoj konferenciji o monetarnim i finansijskim problemima u Breton Vudsu (SAD), od 1. do 22. jula 1944. godine. Osnovale su ga 44 zemlje, među kojima i nekadašnja DF Jugoslavija. Danas, MMF ima 189 zemalja članica, sa velikom birokratskom  mašinerijom  od preko 2000 zaposlenih iz 150 zemalja.

U Breton Vudsu, gde je Amerika izašla kao najveća svetska sila i sa oko polovinom ukupnog svetskog bruto nacionalnog proizvoda, i u MMF-u jedina ima pravo veta, dogovoreni su principi posleratnog međunarodnog monetarnog sistema, uglavnom na osnovu tzv. Vajtovog plana koji je ona predložila, dok je plan tada poznatog svetskog ekonomiste Britanca Džona Majnarda Kejnza potisnut u drugi plan.

ŽANDARSKA PALICA
MMF je trebalo da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Svetska banka da dugoročnim kreditima, prevashodno u infrastrukturu, omogući obnovu i razvoj. Ciljevi MMF-a su: razvoj međunarodne monetarne saradnje, podrška stabilnim deviznim kursevima, pomoć u održavanju konvertibilnosti valuta i davanje kratkoročnih kredita za uravnoteženje platnog bilansa.

Osnovne funkcije MMF-a su: regulisanje visine deviznih kurseva, finansijska podrška članicama (kreditiranje), funkcija kontrole i nadzora, kao i  usluge (tehnička pomoć). Finansijska pomoć uključuje kredite i zajmove zemljama članicama koje su suočene sa ozbiljnim platno-bilansnim teškoćama. Nadzor se sastoji od redovnog praćenja ekonomske politike koju sprovode zemlje-članice i godišnjeg izveštaja o uspešnosti te politike, pogotovo u oblasti deviznog kursa. Tehnička pomoć se ogleda u tome što MMF pruža stručnu pomoć svojim članicama pri kreiranju finansijske i monetarne politike, kao i pri osnivanju institucija.

Od formiranja MMF pa do danas mnogo  toga se promenilo u svetskoj privredi. Davno je došlo do kolapsa bretonvudskog monetarnog sistema 15. avgusta 1971. godine (kada je suspendovana spoljna konvertibilnost SAD dolara u zlato), ali se MMF još uvek, i pored „proširene delatnosti”, i omekšane „uslovljenosti”, pridržava prevaziđenih univerzalnih recepata, zbog kojih trpi kritike širom sveta.

Detalj sa održavanja svetske konferencije o monetarnim i finansijskim problemima u Breton Vudsu, SAD, od 1. do 22. jula 1944. godine (Foto: AP Images)
Konferencija o monetarnim i finansijskim problemima u Breton Vudsu, SAD, jul 1944. (Foto: AP Images)

Kada je osnovan MMF, namena mu je  bila  da pomogne razvoju nacionalnih ekonomija i da omogući nerazvijenim državama da se, koristeći njegova finansijska sredstva, brže razvijaju i da svojim komparativnim prednostima postanu sve razvijenije i tako što više smanje jaz između bogatih i siromašnih. Takva zamisao bila je na početku njegovog rada, ali u praksi MMF  vremenom je postao „žandarska palica” u rukama Vol Strita i FED-a (Federalne rezerve SAD).

DOKTRINA I 10 TAČAKA
Doktrina MMF-a bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne  snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija i dr.

Neoliberalizam danas, zapravo, formuliše tzv. Vašingtonski konsenzus (iz 1990), objedinjujući osnovne principe na kojima treba da počiva ekonomska politika, a bazira se na „stabilizaciji, liberalizaciji i privatizaciji“. Ova  danas veoma poznata i često ozloglašena fraza u raspravama o trgovini i razvoju smatra se sinonimom za neoliberalizam i globalizaciju. U formulisanju ovih principa ključnu ulogu imali su MMF, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD (sa sedištem  u Vašingtonu, pa otuda i naziv).

Vašingtonske institucije u deset tačaka preporučuju: budžetsku disciplinu; usmeravanje javne potrošnje u oblasti koje daju visoku stopu ekonomskog povraćaja i imaju potencijal za pravedniju preraspodelu prihoda, poput ulaganja u primarnu zdravstvenu zaštitu, primarno obrazovanje i infrastrukturu; poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope, a proširuje osnov za oporezivanje; ukidanje ograničenja kod formiranja kamatnih stopa, odnosno njihova liberalizacija; politiku konkurentnih deviznih kurseva; liberalizaciju trgovinskih tokova; liberalizaciju stranih direktnih ulaganja; privatizaciju; deregulaciju tržišta; zaštitu privatne svojine.

Ekonomske politike, prvenstveno zemalja u razvoju, koje su se bazirale na ovim principima, uglavnom su dale slabe rezultate. Receptura prilagođavanja MMF-a bazira se na tradicionalnom monetarnom pristupu analizi platnog bilansa, koji predstavlja teorijsko-analitičku osnovu makroekonomske politike i uslovljenosti korišćenja njegovih sredstava. U literaturi je prihvaćen naziv da je pristup MMF-a „monetaristički”, a teorijski  je fundiran na monetarnom  pristupu platnom bilansu. U njenoj osnovi leži  kratkoročni karakter prilagođavanja i restriktivnost monetarne i fiskalne politike, jer  monetarizam pretpostavlja poreklo platnobilansne neravnoteže u ex ante višku ponude novca. Platni  bilans se posmatra kao isključivo monetarni fenomen, gde deficit nastaje kao rezultat neusklađenosti monetarnih varijabli ponude i tražnje novca.

Milton Fridman pozira pored svoje sopstvene statue u San Francisku, 1986. godina (Foto: George Rose/Getty Images)
Milton Fridman pozira pored sopstvene statue u San Francisku, 1986. godina (Foto: George Rose/Getty Images)

Doktrina MMF-a dobrim delom bazirala se na učenju hvaljenog ali i osporavanog Miltona Fridmana, poznatog američkog ekonomiste, glavnog predstavnika tzv. čikaške škole i  dobitnika Nobelove nagrade. Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod. Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka.

„STEZANjE KAIŠA“
Osnovni restriktivni  pristup MMF-a i politika „stezanja kaiša“  usmerena je na to kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti.  Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog  kapitala, je da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma“. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne stanovništvo zemalja koje sprovode tranziciju.

MMF je prisilno nametao svoju čuvenu „politiku uslovljavanja” finansijske pomoći, odnosno neoliberalni koncept šok terapije, svim zemljama u razvoju i onima koje su upadale u finansijske probleme, koji su dovodili do uništavanja ekonomija suverenih država, uvlačeći ih u dužničko ropstvo. Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, privatne svojine i stvaranja otvorenog društva, što treba da donosi blagostanje u zemljama u kojima su primenjivane njegove operacije „bez anestezije”.

Rezultat takve ekonomske politike bio je da je došlo do sve  većeg raslojavanja kako između razvijenih i nerazvijenh zemalja u svetu, tako i u samim zemljama, na malu grupu političara i tajkuna sa jedne, i obespravljenih i osiromašenih građana sa druge strane.

Baltičke zemlje, koje su sledile recepturu MMF-a, drastično su morale da smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP-a. Primeri njegovih neuspelih programa su u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Brazilu, Argentini, Grčkoj i sl. U tim zemljama programi MMF-a samo su pogoršali ekonomsku  situaciju, pa se pokazalo da se MMF više brine o interesu finansijskih tržišta, nego o razvoju zemlje članice kojoj treba da pomogne. Od  bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF-a i našle sopstveni model  razvoja, dok je Rusija počela ubrzano da se razvija kada je prekinula saradnju sa njim. Pojedine azijske zemlje ostvarile su visoke stope privrednog rasta bez saradnje sa MMF-om.

STIGLICOVA KRITIKA
Poznati američki ekonomista, nobelovac Džozef Stiglic, ukazivao je da MMF-ov program štednje i smanjenja troškova nije dao pozitivne rezultate, već vodi padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost a zanemaruje razvoj, MMF je pokazao da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja.

Stiglic nema poverenja u MMF i tvrdi da su drastične mere štednje koje propisuje svojim klijentima „pogrešno rešenje”, koje ne funkcioniše na pozitivan način u kriznim uslovima. Više puta je oštro kritikovao MMF zbog politike prema Grčkoj i drugim prezaduženim državama evrozone, optuživši ovu globalnu finansijsku organizaciju da te zemlje gura u još dublju krizu. On je  tvrdio da se kriza dugova u zoni evra nikako ne može rešiti restrikcijama potrošnje. Umesto toga trebalo bi podstaći privrednu ekspanziju putem stimulisanja državne potrošnje. Prema njegovoj  formuli, države koje se suočavaju sa dužničkom krizom ne treba da slušaju savet MMF-a, koji zahteva ograničenje budžetske potrošnje, već sve snage treba da usmere na „rast privredne aktivnosti i zaposlenosti“.

Profesor na Univerzitetu Kolumbija Džozef Stiglic se obraća učesnicima na Kineskom razvojnom forumu, Peking, 24. mart 2019. godine (Foto: Thomas Peter-Pool/Getty Images)
Profesor na Univerzitetu Kolumbija Džozef Stiglic se obraća učesnicima na Kineskom razvojnom forumu, Peking, 24. mart 2019. (Foto: Thomas Peter-Pool/Getty Images)

Kao veliki protivnik inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde  je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji pokazala je krupne greške. Striktno nametanje ekonomske ortodoksnosti kada je u pitanju liberalizacija tržišta, smanjenje budžetskog deficita i druge mere, nije poštedelo zemlje u kojima je intervenisao teških finansijskih potresa, pa se postavlja pitanje da li je „umesto  vatrogasca, postao piroman“.

Njegovi  krediti  za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske  banke), pokazali su se prilično neefikasnim u sprečavanju  valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog  rasta u  prezaduženim zemljama u razvoju. Trebalo bi imati u vidu da  jednostrane šablone i univerzalne „lekove” MMF-a ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u  mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.

Poznato je  da se MMF dodatno iskompromitovao u periodu pojave i eskalacije svetske ekonomske krize, i to svojim optimističkim prognozama o rastu svetske privrede, privrede EU, evrozone, SAD i najvažnijih zemalja u razvoju. Svakom novom prognozom rasta, priznavao je da je njegov raniji optimizam o pozitivnom preokretu bio neopravdan.

U poslednje vreme naziru se određeni pokušaji u formiranju nove politike MMF-a, gde bi on, sem uloge „svetskog finansijskog policajca”, postao i „finansijski saobraćajac“. S tim u vezi, raniji generalni  direktor MMF-a Dominik Stros-Kan najavio je fundamentalni zaokret u ekonomskoj filozofiji koju je ova institucija zastupala od svog osnivanja, poručivši da umesto slobodnog delovanja tržišta treba skrenuti ka „kombinaciji tržišta i državne regulative“. Naveo je da je globalizacija donela dosta toga dobrog, ali i rastući jaz između bogatih i siromašnih. Zatražena je veća državna regulativa tržišta, koja bi donela pravedniju distribuciju prihoda i veću ulogu centralnih banaka u sprečavanju finansijskih kriza. U međuvremenu, zbog privatne afere Stros-Kan je morao da podnese ostavku na mesto  čelnika MMF-a. Očigledno, radilo se o zanimljivom predlogu, ali zasada nije urađeno ništa na transformaciji MMF-a, kojeg kontrolišu najbogatije zemlje na čelu sa SAD.

SRBIJA I NEJASNI ARANŽMAN
MMF je izgubio  onaj značaj  koji je nekada imao, pa mnoge kritike koje dobija pokušava da ublaži uvođenjem raznih novih i nepoznatih „olakšica” sa nejasnim značenjem i funkcijama, umesto da se pridržava svog Statuta i da deluje onako kako piše u članu 1, a to  je prvenstveno u monetarnoj sferi. Ovako, širenjem svoje „delatnosti” u skoro sve oblasti privrede i društva zadire u politiku i mehanizme drugih međunarodnih razvojnih  institucija, što dovodi do određene konfuzije kod zemalja primalaca pomoći. MMF nije razvojna institucija, zbog čega na raspolaganju ima veoma siromašan dijapazon strukturnih reformi.

Postavlja se pitanje zašto je Srbija, posle, kako vlada kaže, uspešno sprovedene fiskalne konsolidacije i završetka trogodišnjeg stend-baj aranžmana iz  predostrožnosti u februaru prošle godine, ušla u novi nepoznati tzv. PCI savetodavni aranžman sa MMF-om u julu 2018, o kome postoji veoma malo saznanja, pošto je  uveden u praksu tek pre dve godine. To pokazuje da Srbija nema sopstveni kapacitet da sama iznese neophodne strukturne i druge reforme privrede i društva.

Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić na sastanku sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda koju predvodi šef Misije MMF-a u Srbiji Jan Kes Martejn, Beograd, 16. maj 2019. godine (Foto: Tanjug/Vlada Srbije/Slobodan Miljević)
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić na sastanku sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda koju predvodi šef Misije MMF-a u Srbiji Jan Kes Martejn, Beograd, 16. maj 2019. (Foto: Tanjug/Vlada Srbije/Slobodan Miljević)

Kako je MMF proširio polje delovanja, tako je u poslednje  vreme povećao i broj eksperata u svojim misijama, koje su  na nivou činovnika nižeg i srednjeg ranga, kao i vreme koje provodi u zemljama koje mu se obrate za pomoć. Poslednja poseta misije MMF-a Srbiji u maju ove godine u  vezi druge revizije PCI aranžmana trajala je dve pune nedelje, a realno govoreći njegov „savetodavni” posao mogao je da se obavi za duplo manje vremena. Troškove boravka misije MMF-a, odnosno njegove birokratije koje šetaju po svetu, pokriva zemlja članica koju posećuje, a u konkretnom slučaju, praktično, troškovi su plaćeni iz  dinarskog dela nacionalne kvote Srbije u MMF-u (koji se vodi na posebnom računu kod NBS).

Posebna je priča strahopoštovanje prema ovoj globalnoj rigidnoj instituciji, čije posete misija se u Srbiji najavljuju kao značajan državni događaj, a njegove šefove  misija primaju  na razgovor i premijer i šef države, što je određeno iznenađenje i za sam MMF, jer uz guvernera resorni ministri treba da budu sasvim dovoljan  nivo, posebno sada kada se od MMF-a ne traži konkretna finansijska pomoć. MMF nema više onu kontruktivnu ulogu u  svetskoj privredi, koju je imao niz godina posle Drugog svetskog rata, i „sistem i institucije iz Breton Vudsa“ moraju  da budu temeljno reformisani.

Zato je potrebna transformacija MMF-a, koji  je organizovan kao akcionarsko društvo, za početak pre svega u samom mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica, koju sprečavaju  najbogatije zemlje na čelu sa SAD, jer one sa visinom kvote i brojem glasova mogu da blokiraju donošenje svih najvažnijih odluka. Ali, rastući značaj pet zemalja BRIKS-a u svetskoj privredi i politici nužno će uskoro dovesti do određenih promena snaga i centara moći u ovoj međunarodnoj finansijskoj instituciji.

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Johannes P. Christo/File Photo

 

Dejan Jovović je naučni savetnik i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard