Седам и по деценија ММФ-а, какав је биланс?

Шта је ММФ, каква је његова глобална улога и мисија, и да ли се назиру промене у овој важној међународној институцији?

У јулу ове године навршило се 75 година од оснивања Међународног монетарног фонда (ММФ), најважније светске финансијске институције, као и Светске банке. Основани су на светској конференцији о монетарним и финансијским проблемима у Бретон Вудсу (САД), од 1. до 22. јула 1944. године. Основале су га 44 земље, међу којима и некадашња ДФ Југославија. Данас, ММФ има 189 земаља чланица, са великом бирократском  машинеријом  од преко 2000 запослених из 150 земаља.

У Бретон Вудсу, где је Америка изашла као највећа светска сила и са око половином укупног светског бруто националног производа, и у ММФ-у једина има право вета, договорени су принципи послератног међународног монетарног система, углавном на основу тзв. Вајтовог плана који је она предложила, док је план тада познатог светског економисте Британца Џона Мајнарда Кејнза потиснут у други план.

ЖАНДАРСКА ПАЛИЦА
ММФ је требало да обезбеди сарадњу у области међународних плаћања и политике девизних курсева и да одобрава кредите за краткорочно уравнотежење платног биланса, а Светска банка да дугорочним кредитима, превасходно у инфраструктуру, омогући обнову и развој. Циљеви ММФ-а су: развој међународне монетарне сарадње, подршка стабилним девизним курсевима, помоћ у одржавању конвертибилности валута и давање краткорочних кредита за уравнотежење платног биланса.

Основне функције ММФ-а су: регулисање висине девизних курсева, финансијска подршка чланицама (кредитирање), функција контроле и надзора, као и  услуге (техничка помоћ). Финансијска помоћ укључује кредите и зајмове земљама чланицама које су суочене са озбиљним платно-билансним тешкоћама. Надзор се састоји од редовног праћења економске политике коју спроводе земље-чланице и годишњег извештаја о успешности те политике, поготово у области девизног курса. Техничка помоћ се огледа у томе што ММФ пружа стручну помоћ својим чланицама при креирању финансијске и монетарне политике, као и при оснивању институција.

Од формирања ММФ па до данас много  тога се променило у светској привреди. Давно је дошло до колапса бретонвудског монетарног система 15. августа 1971. године (када је суспендована спољна конвертибилност САД долара у злато), али се ММФ још увек, и поред „проширене делатности”, и омекшане „условљености”, придржава превазиђених универзалних рецепата, због којих трпи критике широм света.

Детаљ са одржавања светске конференције о монетарним и финансијским проблемима у Бретон Вудсу, САД, од 1. до 22. јула 1944. године (Фото: AP Images)

Конференција о монетарним и финансијским проблемима у Бретон Вудсу, САД, јул 1944. (Фото: AP Images)

Када је основан ММФ, намена му је  била  да помогне развоју националних економија и да омогући неразвијеним државама да се, користећи његова финансијска средства, брже развијају и да својим компаративним предностима постану све развијеније и тако што више смање јаз између богатих и сиромашних. Таква замисао била је на почетку његовог рада, али у пракси ММФ  временом је постао „жандарска палица” у рукама Вол Стрита и ФЕД-а (Федералне резерве САД).

ДОКТРИНА И 10 ТАЧАКА
Доктрина ММФ-а базира се на неолиберализму, где се, између осталог, тражи свођење државе на минимум регулаторних функција у области привреде. Земљама са дуговима и дефицитима намеће се либерализација трговине, цена, курса националне валуте, камата, страних инвестиција, затим приватизација, смањење јавне потрошње, већа штедња, отпуштање вишка радне  снаге, смањење плата у јавном сектору и пензија и др.

Неолиберализам данас, заправо, формулише тзв. Вашингтонски консензус (из 1990), обједињујући основне принципе на којима треба да почива економска политика, а базира се на „стабилизацији, либерализацији и приватизацији“. Ова  данас веома позната и често озлоглашена фраза у расправама о трговини и развоју сматра се синонимом за неолиберализам и глобализацију. У формулисању ових принципа кључну улогу имали су ММФ, Светска банка и Министарство финансија САД (са седиштем  у Вашингтону, па отуда и назив).

Вашингтонске институције у десет тачака препоручују: буџетску дисциплину; усмеравање јавне потрошње у области које дају високу стопу економског повраћаја и имају потенцијал за праведнију прерасподелу прихода, попут улагања у примарну здравствену заштиту, примарно образовање и инфраструктуру; пореску реформу којом се смањују пореске стопе, а проширује основ за опорезивање; укидање ограничења код формирања каматних стопа, односно њихова либерализација; политику конкурентних девизних курсева; либерализацију трговинских токова; либерализацију страних директних улагања; приватизацију; дерегулацију тржишта; заштиту приватне својине.

Економске политике, првенствено земаља у развоју, које су се базирале на овим принципима, углавном су дале слабе резултате. Рецептура прилагођавања ММФ-а базира се на традиционалном монетарном приступу анализи платног биланса, који представља теоријско-аналитичку основу макроекономске политике и условљености коришћења његових средстава. У литератури је прихваћен назив да је приступ ММФ-а „монетаристички“, а теоријски  је фундиран на монетарном  приступу платном билансу. У њеној основи лежи  краткорочни карактер прилагођавања и рестриктивност монетарне и фискалне политике, јер  монетаризам претпоставља порекло платнобилансне неравнотеже у ex ante вишку понуде новца. Платни  биланс се посматра као искључиво монетарни феномен, где дефицит настаје као резултат неусклађености монетарних варијабли понуде и тражње новца.

Милтон Фридман позира поред своје сопствене статуе у Сан Франциску, 1986. година (Фото: George Rose/Getty Images)

Милтон Фридман позира поред сопствене статуе у Сан Франциску, 1986. година (Фото: George Rose/Getty Images)

Доктрина ММФ-а добрим делом базирала се на учењу хваљеног али и оспораваног Милтона Фридмана, познатог америчког економисте, главног представника тзв. чикашке школе и  добитника Нобелове награде. Основне доприносе Фридман је дао на подручју теорије цена, инфлације и монетарне политике. Тврдио је да ниво цена зависи од количине новца у оптицају, чиме је васкрснуо класичну квантитативну теорију новца. У дугом року, по Фридману, повећање новчане масе повећава цене, али не и економску активност и запосленост. Само у кратком року монетарни раст повећава производњу и запосленост. Решење проблема инфлације и краткорочних флуктуација запослености и реалног националног дохотка Фридман је видео у једноставном монетарном правилу: новчана маса треба да расте једнако као реални друштвени производ. Није имао поверења у способност државе да коригује грешке тржишта. Тражио је и да се смањи јавна потрошња како би привреди и становништву остајало више новца. Уопште, био је један од највећих либерала 20. века.

„СТЕЗАЊЕ КАИША“
Основни рестриктивни  приступ ММФ-а и политика „стезања каиша“  усмерена је на то како ће задужена земља да враћа дугове, а мање га занима развојна компонента и питање запослености.  Улога ММФ-а, чија политика је у функцији глобалног  капитала, је да одобрава кредите појединим земљама под условом да прихвате спровођење неолибералне економске доктрине, што се на крају своди на политику „економског неоколонијализма“. Највеће користи од оваквог приступа имају велике мултинационалне корпорације и банке, а не становништво земаља које спроводе транзицију.

ММФ је присилно наметао своју чувену „политику условљавања” финансијске помоћи, односно неолиберални концепт шок терапије, свим земљама у развоју и онима које су упадале у финансијске проблеме, који су доводили до уништавања економија суверених држава, увлачећи их у дужничко ропство. Све је то рађено под паролом слободног тржишта, људских права, приватне својине и стварања отвореног друштва, што треба да доноси благостање у земљама у којима су примењиване његове операције „без анестезије”.

Резултат такве економске политике био је да је дошло до све  већег раслојавања како између развијених и неразвијенх земаља у свету, тако и у самим земљама, на малу групу политичара и тајкуна са једне, и обесправљених и осиромашених грађана са друге стране.

Балтичке земље, које су следиле рецептуру ММФ-а, драстично су морале да смање зараде, а као резултат примењених мера имале су велики пад БДП-а. Примери његових неуспелих програма су у Индонезији, Тајланду, Јужној Кореји, Бразилу, Аргентини, Грчкој и сл. У тим земљама програми ММФ-а само су погоршали економску  ситуацију, па се показало да се ММФ више брине о интересу финансијских тржишта, него о развоју земље чланице којој треба да помогне. Од  бивших социјалистичких земаља које су прошле транзицију, Словенија, Чешка и Словачка избегле су диктат ММФ-а и нашле сопствени модел  развоја, док је Русија почела убрзано да се развија када је прекинула сарадњу са њим. Поједине азијске земље оствариле су високе стопе привредног раста без сарадње са ММФ-ом.

СТИГЛИЦОВА КРИТИКА
Познати амерички економиста, нобеловац Џозеф Стиглиц, указивао је да ММФ-ов програм штедње и смањења трошкова није дао позитивне резултате, већ води паду привредне активности и рецесији. Својим ригидним, једностраним и нефлексибилним приступом, који тражи макроекономску стабилност а занемарује развој, ММФ је показао да свој кризни модел не прилагођава специфичностима појединих земаља.

Стиглиц нема поверења у ММФ и тврди да су драстичне мере штедње које прописује својим клијентима „погрешно решење”, које не функционише на позитиван начин у кризним условима. Више пута је оштро критиковао ММФ због политике према Грчкој и другим презадуженим државама еврозоне, оптуживши ову глобалну финансијску организацију да те земље гура у још дубљу кризу. Он је  тврдио да се криза дугова у зони евра никако не може решити рестрикцијама потрошње. Уместо тога требало би подстаћи привредну експанзију путем стимулисања државне потрошње. Према његовој  формули, државе које се суочавају са дужничком кризом не треба да слушају савет ММФ-а, који захтева ограничење буџетске потрошње, већ све снаге треба да усмере на „раст привредне активности и запослености“.

Професор на Универзитету Колумбија Џозеф Стиглиц се обраћа учесницима на Кинеском развојном форуму, Пекинг, 24. март 2019. године (Фото: Thomas Peter-Pool/Getty Images)

Професор на Универзитету Колумбија Џозеф Стиглиц се обраћа учесницима на Кинеском развојном форуму, Пекинг, 24. март 2019. (Фото: Thomas Peter-Pool/Getty Images)

Као велики противник инфлације, ММФ лако прихвата рецесију и пад производње у земљи, а занемарује незапосленост и сиромаштво. У свим кључним областима где  је интервенисао, као што су развој, вођење финансијске кризе и транзиција, његова либерална доктрина наметнута земљама у тешкој економској ситуацији показала је крупне грешке. Стриктно наметање економске ортодоксности када је у питању либерализација тржишта, смањење буџетског дефицита и друге мере, није поштедело земље у којима је интервенисао тешких финансијских потреса, па се поставља питање да ли је „уместо  ватрогасца, постао пироман“.

Његови  кредити  за структурно прилагођавање (који треба да буду у надлежности Светске  банке), показали су се прилично неефикасним у спречавању  валутних криза и обезбеђењу стабилног привредног  раста у  презадуженим земљама у развоју. Требало би имати у виду да  једностране шаблоне и универзалне „лекове” ММФ-а не треба безрезервно прихватати, јер је пракса показала да је њихово стриктно спровођење у  многим земљама доводило до продубљивања кризе, слома привреде и социјалног раслојавања.

Познато је  да се ММФ додатно искомпромитовао у периоду појаве и ескалације светске економске кризе, и то својим оптимистичким прогнозама о расту светске привреде, привреде ЕУ, еврозоне, САД и најважнијих земаља у развоју. Сваком новом прогнозом раста, признавао је да је његов ранији оптимизам о позитивном преокрету био неоправдан.

У последње време назиру се одређени покушаји у формирању нове политике ММФ-а, где би он, сем улоге „светског финансијског полицајца”, постао и „финансијски саобраћајац“. С тим у вези, ранији генерални  директор ММФ-а Доминик Строс-Кан најавио је фундаментални заокрет у економској филозофији коју је ова институција заступала од свог оснивања, поручивши да уместо слободног деловања тржишта треба скренути ка „комбинацији тржишта и државне регулативе“. Навео је да је глобализација донела доста тога доброг, али и растући јаз између богатих и сиромашних. Затражена је већа државна регулатива тржишта, која би донела праведнију дистрибуцију прихода и већу улогу централних банака у спречавању финансијских криза. У међувремену, због приватне афере Строс-Кан је морао да поднесе оставку на место  челника ММФ-а. Очигледно, радило се о занимљивом предлогу, али засада није урађено ништа на трансформацији ММФ-а, којег контролишу најбогатије земље на челу са САД.

СРБИЈА И НЕЈАСНИ АРАНЖМАН
ММФ је изгубио  онај значај  који је некада имао, па многе критике које добија покушава да ублажи увођењем разних нових и непознатих „олакшица” са нејасним значењем и функцијама, уместо да се придржава свог Статута и да делује онако како пише у члану 1, а то  је првенствено у монетарној сфери. Овако, ширењем своје „делатности” у скоро све области привреде и друштва задире у политику и механизме других међународних развојних  институција, што доводи до одређене конфузије код земаља прималаца помоћи. ММФ није развојна институција, због чега на располагању има веома сиромашан дијапазон структурних реформи.

Поставља се питање зашто је Србија, после, како влада каже, успешно спроведене фискалне консолидације и завршетка трогодишњег стенд-бај аранжмана из  предострожности у фебруару прошле године, ушла у нови непознати тзв. PCI саветодавни аранжман са ММФ-ом у јулу 2018, о коме постоји веома мало сазнања, пошто је  уведен у праксу тек пре две године. То показује да Србија нема сопствени капацитет да сама изнесе неопходне структурне и друге реформе привреде и друштва.

Председница Владе Србије Ана Брнабић на састанку са делегацијом Међународног монетарног фонда коју предводи шеф Мисије ММФ-а у Србији Јан Кес Мартејн, Београд, 16. мај 2019. године (Фото: Танјуг/Влада Србије/Слободан Миљевић)

Председница Владе Србије Ана Брнабић на састанку са делегацијом Међународног монетарног фонда коју предводи шеф Мисије ММФ-а у Србији Јан Кес Мартејн, Београд, 16. мај 2019. (Фото: Танјуг/Влада Србије/Слободан Миљевић)

Како је ММФ проширио поље деловања, тако је у последње  време повећао и број експерата у својим мисијама, које су  на нивоу чиновника нижег и средњег ранга, као и време које проводи у земљама које му се обрате за помоћ. Последња посета мисије ММФ-а Србији у мају ове године у  вези друге ревизије PCI аранжмана трајала је две пуне недеље, а реално говорећи његов „саветодавни” посао могао је да се обави за дупло мање времена. Трошкове боравка мисије ММФ-а, односно његове бирократије које шетају по свету, покрива земља чланица коју посећује, а у конкретном случају, практично, трошкови су плаћени из  динарског дела националне квоте Србије у ММФ-у (који се води на посебном рачуну код НБС).

Посебна је прича страхопоштовање према овој глобалној ригидној институцији, чије посете мисија се у Србији најављују као значајан државни догађај, а његове шефове  мисија примају  на разговор и премијер и шеф државе, што је одређено изненађење и за сам ММФ, јер уз гувернера ресорни министри треба да буду сасвим довољан  ниво, посебно сада када се од ММФ-а не тражи конкретна финансијска помоћ. ММФ нема више ону контруктивну улогу у  светској привреди, коју је имао низ година после Другог светског рата, и „систем и институције из Бретон Вудса“ морају  да буду темељно реформисани.

Зато је потребна трансформација ММФ-а, који  је организован као акционарско друштво, за почетак пре свега у самом механизму одлучивања, односно прерасподели националних квота и гласачке снаге земаља чланица, коју спречавају  најбогатије земље на челу са САД, јер оне са висином квоте и бројем гласова могу да блокирају доношење свих најважнијих одлука. Али, растући значај пет земаља БРИКС-а у светској привреди и политици нужно ће ускоро довести до одређених промена снага и центара моћи у овој међународној финансијској институцији.

 

Насловна фотографија: REUTERS/Johannes P. Christo/File Photo

 

Дејан Јововић је научни саветник и редовни члан Научног друштва економиста Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард