Иво Андрић о културној политици

Његова запажања привлаче пажњу у време када су културне делатности видљиво маргинализоване са несагледивим друштвеним последицама

Иво Андрић је у својим записима, који су настајали различитим поводима, и у разним периодима, оставио низ драгоцених опсервација о културној политици и слободи стваралаштва.

Ти записи представљају изазов: њихова актуелност лако је уочљива. Запажања великог писца привлаче пажњу у време када су културне делатности видљиво маргинализоване са несагледивим друштвеним последицама; кад је видљиво растојање које дели политичку делатност од културе. И напокон, када још није ни теоријски утемељен нови модел културне политике који би био примерен савременим друштвеним и тржишним околностима и технолошким иновацијама.

Ово стање удаљено је од оних сазнања која културу виде као значајног чиниоца развоја политичке демократије, људских права и слобода, као и економског напретка и унапређења квалитета људског живота.

Андрић политику види изван уобичајених теоријских одређења: он њене особености види у оном њеном непосредном сусрету са порукама великих литерарних дела. Велика књижевна остварења, указује он, „објављују и на неки начин утврђују оно што тек дозрева у људским односима.” Он каже да су то слутње и наговештаји онога што живот спрема за сутрашњицу. А затим следи пророчанско упозорење: „Појаве које наиђу на осуду праве књижевности, немају дуга века ни привлачне снаге: њихова слика у књижевности показује да су осуђене ма како моћне биле и трајне изгледале”.

Иво Андрић оспориће онај ауторитарни модел културне политике који од стваралаштва хоће да „направи средство и да преко њега утиче на друштво непосредно у једном одређеном правцу. Ми смо живи сведоци, колико је то јалов и штетан посао: он не постиже жељени циљ, а уноси застој и неред у књижевност.”

Овде Андрић одбацује Платонову тезу о стваралаштву које је подређено интересима и циљевима државне политике и које држава цензурише и усмерава. Много ближа му је идеја Џона Милтона: стваралац ствара у слободи, а своје дело упућује другом, такође слободном човеку.

Примајући Нобелову награду за књижевност 1961. године у Стокхолму, Андрић ће јасно изложити своје гледиште о слободи стваралаштва, свестан да ће његов глас чути и они који одлучују о судбини стваралаца и њихових дела. Он подсећа на изворну снагу стваралачких подстицаја и то од првог блеска човекове свести. Свако сноси моралну одговорност за сопствени стваралачки поступак, „али сваког треба пустити да слободно прича”.

Андрићеве поруке плене својом актуелношћу, оне су сегменти демократске културне политике. Он ће подсетити на значај који има уметничко образовање деце у развијању њиховог односа према стваралаштву, али и у развијању позитивних људских особина. То образовање ће представљати деци у њиховој будућности извесну „духовну оазу”, али и ослонац у искушењима која живот доноси. Ово образовање штити децу од штетних утицаја и рђавих поступака.

У Андрићевим записима о благотворном утицају уметничког образовања на младе као да оживљава Аристотелова мисао да ово образовање пружа деци „извесне етичке особине”. Оно такође доприноси, сматрао је Аристотел, формирању „узвишених људских осећања”, „оплемењивању душе”. А све то води „унутрашњем складу личности”.

Ово образовање, потврдила су савремена емпиријска истраживања, развија код деце, поред осталог, стваралачки начин мишљења, већу толеранцију и разумевање других. Андрић ће свесрдно подржати и међународну културну сарадњу, онај „низ нових идеја и дела која су почела да продиру у свет.” Подсетиће, на себи својствен начин, на значај културне афирмације земље: „Лепо опеване земље”, примећује он, „увек су поштоване од највећег броја људи.”

Сви бројни и различити мотиви који покрећу литерарно, али и свако уметничко стваралаштво, могу имати само један смисао и један циљ, сматра велики писац: да служе човеку и човечности. А прича коју „данашњи приповедач прича људима свога времена без обзира на њен облик и њену тему мора бити вођена ширином и ведрином слободног људског духа”.

Само она културна политика која се обликује као аутономни и креативни пројекат, а не као инструмент политике, може поћи у сусрет „ширини и ведрини слободног људског духа”, о чему приповеда Иво Андрић. А свет стваралаштва је жив и зачаран, и нестваран и близак животу.

 

Аутор Др Бранко Прњат

 

Извор Политика, 30. јул 2019.