Manifest novog nacionalizma

Ko je Joram Hazoni, Jevrejin koji je napisao knjigu „Vrlina nacionalizma” koja je u krugovima desnih intelektualaca prihvaćena kao manifest?

Prošle nedelje je hotel Ric-Karlton u Vašingtonu bio domaćin pompezno propraćene konferencije posvećene „nacionalnom konzervativizmu“. Organizovana od strane novoosnovane Fondacije Edmund Berk, konferencija je imala za cilj da koncipira nacrt desničarskog nacionalizma lišenog svojih ružnijih elemenata (kako je u obrazloženju misije navedeno, ona je „u oštroj suprotstavljenosti sa političkim teorijama utemeljenim u rasi“). Ključni govornici su bili Taker Karlson, Džon Bolton, Džoš Holi i Piter Til, ali je mecena iza svega ovoga bio predsednik Fondacije Edmund Berk – Joran Hazoni, u čijem je govoru saopšteno da je „danas naš dan nezavisnosti“ od neokonzervativizma i neoliberalizma, uz poziv na povratak „anglo-američkim tradicijama“.

Iako je Stiv Benon osvojio naslovnice, Hazoni je tokom prošle godine iznikao kao vodeći zastupnik bučnijeg konzervativnog nacionalizma. Njegov trenutni značaj je povezan sa njegovom knjigom iz 2018. pod naslovom „Vrlina nacionalizma“, koja je ubrzo postala nešto najbliže intelektualnom manifestu za ovaj pokret. Knjiga je dobila ushićene kritike širom desničarske štampe, a osvojila je i nagradu „Konzervativna knjiga godine“ za 2019. Ali pored toga što je pobrala aplauze verodostojnih desnih intelektualaca (pohvalili su je vodeći Trampovi konzervativni kritičari kao što su Juval Levin i Rejhan Salam), knjiga je sa odobravanjem dočekana i od strane MAGA (akronim Trampovog izbornog slogana Učinimo ameriku ponovo velikom; prim. prev.) birača. U aprilu je bivši Trampov funkcioner Majkl Anton (još jedan učesnik prošlonedeljne konferencije, poznatiji kao tajni autor članka „Izbori leta 93“) pomenuo Hazonijevu knjigu kao itelektualnu bazu navodne „Trampove doktrine“ za spoljnu politiku – tvrdoglav, ali ne krstaški zavet utemeljen u svesti da će „uvek biti nacija i da su pokušaji da se suzbije nacionalistički sentiment poput pokušaja da se suzbije priroda“.

KO JE JORAM HAZONI?
U medjiskim izveštajima o Hazoniju unutar SAD on je uglavnom prosto opisivan kao „izraelski politički filozof“, ali ova etiketa ne opisuje svu dubinu njegove interesantne i veoma ilustrativne karijere. Rođen u Izraelu 1964, ali odgajan i obrazovan u Sjedinjenim Državama, opisuje kako je kao student na Prinstonu bio „opčinjen“ susretom sa ultranacionalističkim rabinom Mejirom Kahanom, par godina pre nego što je Kahanova stranka zabranjena u Izraelu zbog antiarapskog nacionalizma. Stekavši doktorat iz političke teorije, Hazoni je odlučio da se ne upušta u akademsku karijeru, nego se preselio u Izrael sa prijateljima sa Prinstona kako bi osnovao Centar Šalem – tink-tenk institut američkog tipa smešten u Jerusalimu. Hazoni je rano postao član unutrašnjeg kruga ljudi od poverenja Benjamina Netanjahua, a Šalem će ostati tesno povezan sa strankom Likud. Takođe će poslužiti i kao čvorište za izraelsku i američku desnicu – novac je stizao od američkih milijardera kao što su Ronald Lauder i Šeldon Adelson, a krug prijatelja je okupljao izraelske političke figure sa jakim vezama unutar Beltveja (elitnog centra Vašingtona, prim. prev.). Hazoni i ostali iz rukovodstva Šalema su 1990. proveli u Eliju – izraelskom nasljeu duboko u Zapadnoj obali – dok ih bezbednosne strepnje nakon Druge intifade nisu navele da se presele u Istočni Jerusalim.

Godine 2007, Harec objavljuje zanimljiv članak o dotičnom centru iznoseći podatke o finansijskim nepravilnostima, borbi za prevlast i „čudnim navikama” samog Hazonija, ali prolazi relativno nezapaženo. (U navodno pobedničkoj izjavi centra u odbranu svog šefa ističe se da „svaka osoba, uključujući društvene i poslovne lidere, ima sopstvene ljudske posebnosti“.) On je trenutno rukovodilac Instituta Hercl u Jerusalimu, a Fondacija Edmund Berk – koju je osnovao zajedno sa Dejvidom Brogom, bivšim izvršnim direktorom Hrišćana ujedinjenih za Izrael predvođenih teksaškim TV propovednikom Džonom Hagijem – daje mu institucijalno uporište u Vašingtonu. Hazonijevo obraćanje se sve više širi na Evropu (nedavno su se pojavile fotografije na kojima razgovara sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom) i ono što se zasad još uvek naziva Evropom (kao zakleti sledbenik ranih engleskih konstitucionalista poput Džona Forteskjua i Edvarda Kouka, on veoma simpatiše viziju male Engleske koju baštine bregzitaši).

Knjiga „Vrlina nacionalizma” autora Jorama Hazonija

Podjednako ležeran u Vašingtonu i na Zapadnoj obali, dok hvali slavu drevne engleske ustavnosti ili tračari o pošasti bezidentitetskog kosmopolitizma na kontinentu, Hazoni svojom karijerom štiklira svaku stavku savremene nacionalističke internacionale. Šta god neko mislio o njemu kao filozofu, on se bez sumnje pokazao nadarenim za ideološko preduzetništvo. Iz tog razloga njegova knjiga zavređuje pažnju. Šta je njena vizija nacionalizma i zašto je naišla na tako dobar prijem publike?

PREĆUTNE PRETPOSTAVKE
Postoji set prećutnih pretpostavki koje prožimaju aktuelnu diskusiju o nacionalizmu u medijima. Nacionalizam je jednostavan, a internacionalizam je komplikovan; nacionalizam je nagonski, a internacionalizam veštački; nacionalizam je uobičajen, a internacionalizam je izuzetak. Ovo je teorija nacionalista kakav je Majkl Anton, za kog je nacionalizam „integralni deo ljudske prirode“, svojstven „svim ljudskim bićima u svim vremenima i prostorima“. Ali tu teoriju dele i mnogi liberalni intelektualci, za koje očigledni povratak nacionalizma (da li je ikada zaista nestajao?) ukazuje na povratak primitivnijem obliku političke svesti.

Savremene studije nacionalizma polaze od zaključka da on uopšte nije tako samoočigledan fenomen. Nema sumnje da su ljudska bića uvek uvezana u različite tipove zajednica, i nema sumnje da je naša lojalnost u okvori tih zajednica uvek nejednako raspodeljena. Ali trebalo je dosta istorijskog vremena pre nego što su granice nacionalnih država mogle da se pojave kao najprirodnije odrednice ljudske lojalnosti, zamenjujući familije, religije, klanove ili kaste.

Sa preko 300 miliona stanovnika, današnje Sjedinjene Države su veće od bilo kog premodernog carstva, štaviše veće su od čitave svetske populacije većeg dela ljudske istorije. Našim precima bi zvučalo apsurdno da bi ovih 300 miliona ikada zaista moglo da postane „mi“, odnosno zajednica koja evocira istinsku lojalnost. Svako kome su školski dani otpočinjali stajanjem prilikom zakletve zastavi Sjedinjenih Država razume obim truda koji se ulaže u održavanje ove lojalnosti. Za mnoge od najpoznatijih stručnjaka za nacionalizam, od Eli Keduri i Ernesta Gelnera, do Benedikta Andersona i Erika Hobsbauma, nacionalizam se shvata kao suštinski moderan fenomen, kao pojam koji se vrti oko stvaranja nacija, umesto oko prostog oslobađanja istih.

IMPERIJALIZAM PROTIV NACIONALIZMA
Knjiga „Vrlina nacionalizma“ pokazuje malo interesovanja za takva pitanja. Čitava „modernistička“ interpretacija nacionalizma, osovina oko koje se akademska debata vrtela decenijama, odbačena je jednim jedinim pasusom. Umesto toga, Hazoni smešta svoju teoriju u okvire konflikta („starog koliko i sam Zapad“) između dva principa međunarodnog poretka: „poretka slobodnih i nezavisnih nacija“ i univerzalne imperije koja nastoji da ujedini sve nacije pod jednim legalnim režimom. Prvi ideal, smatra on, potiče iz hebrejske Biblije, pri čemu biblijsko kraljevstvo Izraela služi kao prva nacionalna država, a dostiže svoju apotezu u ranoj moderni Evrope, pod „protestantskom izgradnjom Zapada“. Zlatno doba država-nacija se grubo protezalo od Vestfalskog sporazuma iz 1648. do kraja Drugog svetskog rata. Ali nakon što je Hitler diskreditovao nacionalizam (i to pogrešno, pošto je on zapravo više bio imperijalista nego nacionalista), imperijalni princip se vratio, makar među „obrazovanim elitama koje su, u ovoj ili onoj meri, postale posvećene budućnosti pod imperijalnim poretkom“.

Hazoni kritikuje neokonzervativni san globalne američke hegemonije, koji opisuje kao jednu od manifestacija ovog imperijalnog rezona. Ali glavna meta njegovog besa je Evropska unija, „univerzalna država… čiji će doseg biti ograničen jedino silom koju će ova imperija moći da primeni“. Ona je i najpodmuklija od svih imperija jer najmanje liči na imperiju. Sporo šireća moć EU i drugih međunarodnih tela ima, upozorava on, strašne posledice: „Kada se nacija probudi iz svog sna i otkrije da je polako i nemilosrdno pokorena, u tom trenutku ona više neće imati opcija osim da se pomiri sa večnim ropstvom ili pođe u rat“. Na svu sreću, nacioni počinju da pale alarme i suprotstavljaju se u borbi za svoja prava.

Foto: Vladimir Smirnov/TASS

Prastari sukob između nacije i imperije je sukob partikularnosti i univerzalnosti. Biti nacionalista znači biti vezan za sopstvene partikularne tradicije i način života, uz poštovanje sličnih vezanosti kod drugih, pa tako nacionalisti gaje „averziju prema osvajanjima stranih nacija“, ali i „tolerišu različite načine života“. Sa druge strane, najfundamentalnije obeležje univerzalizma je uverenje da bi „čitava planeta trebalo da bude podređena jednom režimu“, kao i „ideologija univerzalnog spasenja i mira“. U svojoj suštini, vizija Imanuela Kanta o svetskoj federaciji država koja garantuje večni mir je generički slična snu nacističke Nemačke da postane „gospodar sveta“. Hazoni smatra da bi obe ideje trebalo gledati kao „transformacije jednog ideala i strasti – onog o carevima i imperatorima“.

„Imperijalizam i nacionalizam“, kaže nam Hazoni, „predstavljaju nepomirljive pozicije političke misli“. Ali istorija ipak ukazuje da su one izuzetno pomirljive. Čak i za najpovršnijeg posmatrača, njegov istorijski narativ deluje krajnje čudno. On prikazuje tri veka od Vestfalije do Drugog Svetskog rata kao vrhunac poretka samoodređujućih nacionalnih država. Međutim, ova tri veka su, sasvim suprotno, bila zenit velikih evropskih imperija. Tek je posleratni period doneo dekolonizaciju i nastanak niza novih samoodređujućih država. Hazoni se osvrće na „dualizam“ starog evropskog sistema država – nacionalizam kod kuće, imperijalizam u inostranstvu – ali se ne trudi da ga podrobnije objasni.

Njegova vizija sveta miroljubivih nacija, zadovoljnih onim što imaju i uzajamno poštovanih, na mnogo načina je atraktivna. Kada bi nacije bile uredno složeni entiteti, svaka smeštena na teritoriju bogatu resursima, oko koje nema sporenja i na kojoj vlada kulturni konsenzus, možda bi takav svet imao šansu. Međutim, u praksi se nacije prepliću, a nacionalisti su često entuzijastični u zaštiti sunarodnika u drugim državama, kao i u suzbijanju manjinskih grupa kod kuće. Nacije su nezadovoljne svojim teritorijama i resursima, proganjaju ih nasleđa istorijskih poraza, a nacionalisti su skloni fiksacijama na ispravljanje ovih navodnih nepravdi. Nacije ne vide uvek vrednost tuđih kultura, čak i ne prepoznaju da drugi imaju kulture, pri čemu nacionalisti nisu baš uvek tolerantni po tom pitanju. Hazoni ističe kako se nacionalizam vrti oko zajedničkog jezika, religije i istorije, a ne rase, što je u određenom smislu dobronameran gest za distanciranje od gadnih rasnih teorija. Ali nema sumnje da mnogi nacionalisti definišu svoje nacije rasno, pa nije jasno zašto se takve verzije ne bi računale kao nacionalizmi.

GDE JE GRANICA
U takvim okolnostima ne čudi što granica između nacionalizma i imperijalizma može da bude tako mutna. Nezgodna je koincidencija to što Hazoni svoju knjigu predstavlja kao temelj „nekrstaške Trampove doktrine“, dok istovremeno Trampova administracija pojačavala napore za smenu režima u Iranu i Venecueli, vođena beskompromisnim nacionalistom Džonom Boltonom. Ispada da promašeni kantovski idealizam nije jedini, pa ni najveći izvor globalnih sukoba: paranoja o pretnjama naciji, veličanje vojne snage i opsesija nacionalnom slavom su učestaliji okidači.

Hazoni smatra da nacije, za razliku od imperija, preziru „ratove beskonačne ekspanzije“. Ovde je trik u reči „beskonačno“, jer čak i najambiciozniji ekspanzionistički programi imaju nekakav krajnji cilj. Sjedinjene Države u doba „manifestovane sudbine“ nisu imale za cilj da vladaju čitavim svetom, nego su prosto imale ideje o teritorijama koje im pripadaju, što je upadljivo odudaralo od uspostavljenih granica. Isto se može reći i za savremeni Izrael, što Hazoni dobro zna iz svojih godina provedenih u Zapadnoj obali. Čak ni ratni ciljevi nacističke Nemačke nisu podrazumevali kontrolu čitavog sveta. Hazonijev nategnuti pokušaj da naciste jednostavno prikaže kao nemilosrdnije kantijance – što podrazumeva tretiranje njihove retorike o miru koji bi nastupio nakon njihove pobede ozbiljnije nego što ona to zaslužuje – potiče iz potrebe da se objasni da su oni bili imperijalisti, a ne nacionalisti; premda bi jednostavnije bilo zaključiti da su bili i jedno i drugo.

Veliki nacistički miting u Nirgnbergu 1934. godine

Postoji još nešto što granicu između nacija i imperija čini maglovitom. Ko god se upusti u razmišljanje šta u praksi podrazumeva princip nacionalnog samoodređenja, moraće da dođe do zaključka da on nikada nije bio ni blizu ostvarenja. U svetu postoji na hiljade etničkih grupa i svega oko dve stotine država, pa u tom smislu ogromna većina ljudi nema svoju državu. Moguće je usvojiti i redukovano razumevanje „nacije“ na način da taj termin povežemo sa onima koji žive unutar određenih nacionalnih granica. Ali desničarski nacionalisti su najnezadovoljniji ovim rešenjem, a Hazoni nije izuzetak. On prezire poziv Jirgena Habermasa na minimalistički „ustavni patriotizam“ i smatra da nacije moraju da imaju dublje (jezičko, versko, istorijsko) jedinstvo.

To znači da postoji tenzija između postojećeg sistema nacionalnih država i principa nacionalnog samoodređenja. Hazoni nije naročito zabrinut ovom tenzijom: „većina ljudi na planeti“, izričit je on, moraće da se pomiri sa statusom „protektorata“ pod vlašću jače nacije. Kako se takav sistem protektorata razlikuje od imperija – koje se inače sastoje od jače nacije koja preuzima pravo da upravlja interesima onih slabijih – nije precizirano. Hazoni se slaže da takva situacija „verovatno nije ono što bi svi želeli“, ali ovde nacionalistički principi moraju da ustuknu pred diktatom razboritosti. Svrha novog nacionalizma je da opravda samopotvrđivanje nacija globalnog severa, a ne da ugrozi interese jačih nacija usled besmislene brige za one slabije. (u engleskom jeziku se reč „nacija” često koristi kao sinonim ze reč „država”; prim. prev.)

NOVA VERZIJA STARE BAJKE
Iako Hazoni univerzalnu imperiju tretira kao glavnu alternativu naciji, on se polemički ostvljuje i protiv grešaka modernog individualizma: kao što nikada ne možemo biti građani čitave ljudske rase, isto tako ne možemo biti ni izolovani pojedinci bez korena. On ismeva „bajke“ ranih mislilaca moderne poput Tomasa Hobsa i Džona Loka koji su navodno smatrali da politička zajednica zapravo potiče iz ugovora izolovanih pojedinaca.

On primećuje da države modernom smislu te reči nisu oduvek postojale, te da su im prethodile manje grupe porodica, plemena i klanova. Objašnjavajući odakle ove države potiču, on se slaže da neke od njih svoje izvorište imaju u nasilju i osvajanju: to su „despotske“ države koje odgovaraju imperijama i koje se zasnivaju na strahu umesto na lojalnosti. Ali on takođe nudi i drugu, vedriju priču o poreklu: onu o „slobodnim državama“ koje korespondiraju nacijama – primeri uključuju biblijski Izrael, drevnu Atinu, srednjovekovnu Englesku i Sjedinjene Države, koje su nastale voljnim ujedinjenjem manjih plemena koja dele zajedničku kulturu.

I dok je slobodna država mnogo veća od bilo koje porodice, ona je, bez obzira na sve, „kolektiv iste vrste kao i porodica“, kolektiv sastavljen i održan „samo vezama uzajamne lojalnosti između njenih članova“. Iako bi takva država mogla da se širi, ona to čini kroz proces konsenzualnog „usvajanja“ umesto pokoravanjem. Na primer, Hazoni piše da je „Engleska usvojila Škote, Velšane i Severne Irce“. Ovo je valjda jedan od načina na koji pokušava da opiše britansku politiku u Severnoj Irskoj.

Rezultat je komunitarna verzija stare individualističke bajke: nacija kao iskonska i konsenzualna zajednica, neukaljana nasiljem ili osvajanjem, kao nešto što može imati istoriju, ali zapravo nema politiku. Momenat potčinjavanja nastupa samo na međunarodnom nivou, gde „imperije“ raznih boja pokušavaju da nametnu svoju volju ovim kohezivnim nacionalnim zajednicama, pa ima smisla što se nacije sada bore za svoje oslobođenje.

Joram Hazomi (u sredini) predstavlja svoju knjigu „Vrlina nacionalizma” na Američkom katoličkom univerzitetu, Vašington, 11. oktobar 2018.

Ponavljano je do besvesti kako svedočimo krizi međunarodnih institucija. Ali isto tako se može reći da svedočimo krizi nacionalnih država, upravo zato što one nikada nisu stvarno bile u skladu sa ovom komunitarnom bajkom. Daleko od primordijalnih entiteta uvezanih pretpolitičkom kulturom, savremene nacionalne države su aglomeracije na kojima se još uvek vide pukotine političkih borbi iz kojih su nastale. Njihov uspon se temelji na spoljnom ekspanzionizmu, što objašnjava zašto su granice između nacionalnog samopotvrđivanja i imperijalne ekspanzije često tako tanane.  Osim toga, on se temelji i na internoj subordinaciji, što objašnjava zašto današnji nacionalisti ne mogu prosto da zatvore granice i završe stvar, nego moraju i da se nose sa neprijateljima koji su uveliko „unutar kapija“. U tom smislu je bregzit dobar primer: zvanično usmeren protiv nedodirljivih birokrata EU, on je u stvari crpeo dobar deo svoje energije iz besa prema imigraciji iz bivših kolonija – što je zaveštanje britanske imperije britanskoj naciji.

Današnji nacionalisti vešto koriste populističku i antiimperijalističku retoriku. Ali stanje neokrnjenih nacija kojem teže da se vrate zapravo nikada nije postojalo. Malo je verovatno da će oni ikada ostati bez neprijatelja.

 

Danijel Luban je mlađi naučni saradnik za politiku na Oksfordu

 

 

Preveo Vladan Mirković

 

 

Izvor Newrepublic.com