Промовисана књига „Историја европске конзервативне мисли“ Франческа Ђубилеија

Сврха Ђубилеијеве нове књиге "Историја европске конзервативне мисли" је да омогући да појам „конзервативно“ поприми позитивно значење

Гост Института за европске студије у Београду био је протекле недеље један од најмлађих, али и најплодоноснијих италијанских публициста и научника нове генерације, Франческо Ђубилеи. Промоција његове нове књиге Историја европске конзервативне мисли, објављене на енглеском језику код угледног америчког издавача Regnery Publishing, одржана је у четвртак 25. јула у клубу „Трибина младих” Културног центра Нови Сад, да би потом дан касније била одржана и у Београду, у просторијама Института за европске студије. Промоцији је присуствовао и Данијел дел Орка, новинар и Ђубилеијев сарадник у пројекту „Будућност нације“.

Иначе, Франческо Ђубилеи је млад, али изузетно утицајан аутор који делује на новој интелектуалној сцени Италије. Уредник је издавачке куће Хисторика која италијанској јавности представља нове и занимљиве ауторе који делују, пре свега, на интелектуалној десници. Осим тога на челу је неколико фондација и организација које организују и разноврсне догађаје попут конференција, семинара и јавних наступа. Редовни је колумниста у два водећа италијанска дневна листа и чест гост телевизијских политичких емисија. Овај изузетан стваралац иза себе има већ неколико објављених дела, иако има тек 27 година. Он већ има десетогодишње искуство у научном раду и публицистици. Наиме, већ са 16 година покренуо је своју издавачку кућу коју професионално води од своје двадесете године, а до сада је на италијански језик превео и низ радова европских конзервативних аутора.

Поменута књига представља значајно дело које на једном месту сакупља и даје приказ дела свих великих конзервативних мислилаца западне цивилизације. Међутим, поред увек фаворизованих аутора са англосаксонског и германског подручја, Ђубилеи посебну пажњу поклања и романском културном кругу. Ту посебно обрађује француске, али и шпанске и италијанске ауторе, што представља значајан допринос проучавању историје конзервативне мисли, с обзиром на чињеницу да су наша, али и шира европска јавност слабо упознате са поменутим кругом интелектуалаца са простора Медитерана.

Од америчких конзервативних мислилаца, аутор се осврће на дела Френка Мејера, Ричарда Вивера, Томаса Елиота, Питера Вирека, Расела Кирка, Семјуела Хантингтона, Вилијема Баклија, Берија Голдвотера, док од британских посебно обрађује Едмунда Берка и Роџера Скрутона. Што се тиче немачког говорног подручја, најважнија имена којима се бави су Адам Милер, Томас Ман, Освалд Шпенглер, Карл Шмит, Ван дер Брук и Ернст Јингер. Што се тиче француске конзервативне интелигенције, довољно је споменути Шатобријана и Шарла Мораса. Ипак, најзанимљивије је то што Ђубилеи даје детаљан приказ шпанске историје конзервативизма. Највећа имена Пиринејског полуострва у овој области су свакако Сантајана, Кортес, Техада и Хосе Ортега. Што се његове отаџбине тиче, први пут наша научна јавност може детаљно да се упозна и са италијанским ауторима конзервативне провенијенције, попут Алфреда Оријанија, Вилфреда Парете, Лампедусе, Арденга Софичија, Гаетана Моске и Леа Лонганесија.

Конзервативизам је филозофија која је, по његовом мишљењу, почела са Француском револуцијом и развија се до данас. Прекретницом сматра 1790. годину, када излази дело Едмунда Берка Размишљања о револуцији у Француској, те од тада започиње ера модерне конзервативне мисли. Сврха Ђубилеијеве нове књиге је да омогући да појам „конзервативно“ поприми позитивно значење, како би на тај начин преиспитало дискриминаторне концепције које се одржавају у колективној свести. Иако је за многе, конзервативизам превазиђени концепт, неопходно је уочити да постоје разлике између конзервативизма и других школа мишљења, укључујући и реакционизам и либертаријанизам. Конзервативизам је више од политичке доктрине, он је духовни осећај и културни позив. У Италији, као и у остатку Европе често се конзервативна особа поистовећује са реакционарном. Конзервативци нису против иновација и промена, они су против насилних промена, тј. револуција. За разумевање конзервативизма важан је контекст у коме се он развија.

Поред разговора о самој књизи, аутор је укратко указао и на најважније феномене који се одигравају на италијанској политичкој, културној и економској сцени. Такође, осврнуо се и на шире европске прилике. С тим у вези, на почетку је направио дистинкцију између два концепта која многи поистовећују. За њега појам Европа представља културни концепт коју оличавају Данте, Гете и Шекспир, док је Европска унија политички пројекат који нема много везе са поменутим великанима.

Ђубилеи је указао на изузетно важно питање идентитета, које је уз суверенитет, данас једно од кључних, не само у његовој земљи, него и широм света. Због тога, сматра он, конзервативни наратив данас постаје све занимљивији, а као срж идентитета, аутор види религију, у овом контексту хришћанску. Такође, битно је хришћанску традицију „конзервирати у Европи“, а слично је и са питањем традиционалне породице коју је неопходно сачувати. Све ове феномене разматра и кроз концепт заједнице, која се темељи на заједничкој култури, вредностима и свести о заједништву.

У осврту на ЕУ, он верује да ће после брегзита и изласка Британије, Италија бити трећа земља, после Немачке и Француске, по броју становника и економској снази у ЕУ. Брисел, међутим, по његовом мишљењу, функционише онако како одговара Немачкој и Француској, па Италија треба да се избори да се више уважавају њени интереси. Нарочито се то могло видети по питању западне агресије на Либијску џамахирију 2011. године, када је италијанска влада Силвија Берлускони пала јер је била против поменуте војне кампање, понајвише због економских интереса и профита италијанских компанија које су пословале у тој земљи.

Осврћући се на тренутну ситуацију на политичкој сцени на Апенинском полуострву, напомиње да владајућа коалиција две антибриселске партије, Лиге и Покрета пет звезда има доминантну подршку бирача. Занимљив је и феномен својеврсне „рокаде“ бирачког тела, тако да богатији слојеви настањени у центрима већих градова, који су до скора били упоришта десних партија, сада су последње уточиште левице, док радничка класа са периферије масовно своју подршку пружа десници.

Главни разлог слома леволибералних партија Ђубилеи види у игнорисању проблема имиграције чији је талас у великој мери запљуснуо обале Апенинског полуострва, мада ситуација по том питању још увек није апокалиптична као у Француској. Чак је и у његовом родном граду Ферари, у којој је левица владала последње 73 године, прошле године десница однела тријумфалну победу. Иначе, владајуће партије оцењује као популистичке, Лигу као блиску десници, а Покрет пет звезда као ближу левици. Једином правом конзервативном партијом сматра странку Италијанска браћа, која је константно на око 5-6% подршке бирачког тела.

На крају, Ђубилеи се осврнуо на тежњу Србије ка чланству у ЕУ препоручивши да, на том путу, наша земља треба већ сада да успоставља контакте, гради добре односе са потенцијалним партнерима унутар ЕУ (као што је Вишеградска група), који разумеју идеју суверенитета и који би могли да помогну у формирању широке алијансе народа који имају потребу да сачувају свој национални идентитет и простор.

 

Аутор Душан Илић, Институт за европске студије

 

Насловна фотографија: Инситут за европске студије

 

Извор Стање ствари, 01. август 2019.