Smisao protesta u Rusiji (američki pogled)

Kako se u SAD tumače širi kontekst nedavnih protesta u Rusiji i planovi Kremlja o nasleđivanju vlasti nakon 2024. godine

Protesti koji su izbili u Moskvi i drugim delovima Rusije uzbudili su one koji s nestrpljenjem očekuju narednu manifestaciju narodne volje koja će izazvati obojenu revoluciju u samoj Rusiji. Ova vrsta kratkoročnih nagađanja pruža mogućnost za zanimljive spekulacije, ali izostavlja širu sliku. Da li je neki protest uspešan u svojim ciljevima ili nije (na primer, registrovanju kandidata za lokalne izbore ili sprečavanju da se neki park koristi kao gradilište za novu crkvu) manje je važno od posmatranja kako se ukrštaju dva trenda – pitanje sukcesije vlasti 2024. godine i ulazak u zrelo doba prve istinski postsovjetske generacije u Rusiji.

ŠTA NAKON 2024?
Rusi su skloni protestima, naročito zbog loših ekonomskih pokazatelja, ali ono što ove najnovije demonstracije čini drugačijim u odnosu na prethodne jeste to što su se pojavili istovremeno kad i prvi pokušaji da se definiše ko će vladati Rusijom nakon što Vladimiru Putinu istekne drugi predsednički mandat. Imajte na umu da je u Rusiji bilo nemira i nelagoda i pre nego što je 2008. pronađeno rešenje za zagonetku ograničenja predsedničkog mandata (odluka da premijer Dmitrij Medvedev zameni mesta sa Putinom). Ovoga puta, taj proces započinje mnogo ranije, delom zbog toga što je Putin stariji (pa su i šanse da se razboli ili da ne bude sposoban da upravlja zemljom veće), a delom i zbog toga što tehnolozi političke vlasti iz Kremlja u prethodnih 11 godina nisu uspeli da stvore stabilan politički proces koji omogućuje glatku smenu rukovodstva.

Da li bi trebalo promeniti ustav kako bi se Putinu omogućilo doživotno ostajanje na vlasti, kao što je učinila Kina sa Si Đinpingom? Da li bi Putin trebalo da sledi put Nursultana Nazarbajeva, čiji je tim usvojio jedan od predloženih scenarija za Putina iz 2008. godine, zasnovan na singapurskom pristupu za Li Guangjaoa – poziciju emeritusa koja još uvek omogućuje konačni nadzor? Možda je rešenje u stvaranju savezne države sa Belorusijom koje bi Putina uzdiglo iznad nacionalnog predsedavanja? Ili je vreme za smenu generacija i potpuno prepuštanje uzdi mlađim muškarcima (pošto se trenutno ne čini verovatnim da će neka žena ući u uži krug kandidata)?

Putinov predizborni bilbord sa motom iz kampanje „Jak predsednik, jaka Rusija”, Sankt Peterburg, januar 2018.

Sva politička pitanja imaju pobednike i gubitnike, a kako će se se odvijati sukcesija vlasti je pitanje od suštinskog, egzistencijalnog interesa za različite klanove u Kremlju. Egzistencija nekih od tih klanova i njihovih lidera u potpunosti zavisi od ličnog odnosa s Putinom, pa je mogućnost njegovog silaska sa vlasti za njih prilično rizična. Za druge, prelazak na institucionalizovni sistem moći štiti njihove položaje. Postojanje protesta – i način na koji se prema njima postupa, odnosno da li se primenjuje represija ili akomodacija – takođe stvara rizike i šanse za različite grupe. Antikorupcijske aktivnosti Alekseja Navaljnog su opasne za određene insajdere unutar Kremlja, ali ih prećutno tolerišu oni drugi koji se nadaju da će otkrića Navaljnog moći da iskoriste kao oružje protiv svojih unutrašnjih protivnika.

„GENERACIJA P“
Generacijska komponenta protesta je takođe bitna. Ljubov Sobolj, koja je postala zaštitno lice protesta u Moskvi, je deo „Generacije P“ – Rusa koji su stekli političku zrelost sa Putinom kao sveprisutnom figurom u ruskoj politici, bilo na mestu predsednika ili na mestu premijera. Rođena 1987. godine, ona – i mnogi drugi demonstranti – ne pamte Sovjetski Savez, njihove prve uspomene iz detinjstva potiču iz perioda kolapsa iz devedesetih godina. Ona je odrasla u vremenu ekonomskog rasta i povratka prosperiteta .

Za neke članove „generacije P“, koji su svedočili oporavku Rusije koja je ponovo otkrivala svoje mesto u svetu, Putinovi argumenti da Zapad pokušava da spreči Rusiju da nađe svoje „mesto pod Suncem” zvuče logično. Međutim, za druge, Putinova dugačka vladavina nameće pitanje zašto mu je konstantno potrebna moć da bi završio posao koji je otpočeo 2000. godine. Putin i njegovi savetnici su tokom 2000-ih pretnju od oligarha koji korumpiraju vladu i izopačuju rusku demokratiju naveli kao jedan od glavnih razloga za stvaranje vertikale moći. Ali Rusija suštinski ima nove oligarhe, a ekonomija stagnira. Politička represija ne može izmeniti tu realnost.

Protesti takođe usporavaju planove za stvaranje održivog, dugoročnog okvira za Kremlj. Tokom 2000-ih, Putinov glavni savetnik za unutrašnju politiku Vladislav Surkov naveo je da svoju inspiraciju za budućnost Rusije vidi u Liberlno demokratskoj stranci u Japanu ili Kongresnoj stranci u Indiji. Reč je o vladajućim strankama koje su uspevale da pobeđuju na izborima, vladaju i posreduju u tranziciji vlasti. Ujedinjena Rusija ni na koji način nije slična struktura: ona jeste ruska „stranka moći“, ali kad se radi o istorijatu upravljanja zemljom i sposobnosti da se prodre do svog biračkog tela stvari su dosta složenije. Predložene reforme izbora za Državnu dumu, čiji je cilj smanjenje broj mandata koji se dodeljuju strankama kako bi se omogućilo da se za njih nadmeću samostalni kandidati, motivisan je spoznajom da je daleko manje verovatno da će birači glasati za kandidate na izbornoj listi Ujedinjene Rusije na osnovu partijskih preferencija, čak i ako su i dalje voljni da glasaju za proputinovske kandidate.

Vladislav Surkov i Vladimir Putin, Kurgan, 13. februar 2012.

Kremlj za sve to ima plan: zadržati kontrolu nad političkim procesom koji, na kraju krajeva, i dalje počiva na izbornom legitimitetu. Protesti su znak upozorenja na predstojeće probleme.

 

Nikolas K. Gvozdev je kolumnista Nešnel interesta i profesor studija nacionalne bezbednosti na Mornaričkom ratnom koledžu Sjedinjenih Država.

  

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor The National Interest