Смисао протеста у Русији (амерички поглед)

Како се у САД тумаче шири контекст недавних протеста у Русији и планови Кремља о наслеђивању власти након 2024. године

Протести који су избили у Москви и другим деловима Русије узбудили су оне који с нестрпљењем очекују наредну манифестацију народне воље која ће изазвати обојену револуцију у самој Русији. Ова врста краткорочних нагађања пружа могућност за занимљиве спекулације, али изоставља ширу слику. Да ли је неки протест успешан у својим циљевима или није (на пример, регистровању кандидата за локалне изборе или спречавању да се неки парк користи као градилиште за нову цркву) мање је важно од посматрања како се укрштају два тренда – питање сукцесије власти 2024. године и улазак у зрело доба прве истински постсовјетске генерације у Русији.

ШТА НАКОН 2024?
Руси су склони протестима, нарочито због лоших економских показатеља, али оно што ове најновије демонстрације чини другачијим у односу на претходне јесте то што су се појавили истовремено кад и први покушаји да се дефинише ко ће владати Русијом након што Владимиру Путину истекне други председнички мандат. Имајте на уму да је у Русији било немира и нелагода и пре него што је 2008. пронађено решење за загонетку ограничења председничког мандата (одлука да премијер Дмитриј Медведев замени места са Путином). Овога пута, тај процес започиње много раније, делом због тога што је Путин старији (па су и шансе да се разболи или да не буде способан да управља земљом веће), а делом и због тога што технолози политичке власти из Кремља у претходних 11 година нису успели да створе стабилан политички процес који омогућује глатку смену руководства.

Да ли би требало променити устав како би се Путину омогућило доживотно остајање на власти, као што је учинила Кина са Си Ђинпингом? Да ли би Путин требало да следи пут Нурсултана Назарбајева, чији је тим усвојио један од предложених сценарија за Путина из 2008. године, заснован на сингапурском приступу за Ли Гуангјаоа – позицију емеритуса која још увек омогућује коначни надзор? Можда је решење у стварању савезне државе са Белорусијом које би Путина уздигло изнад националног председавања? Или је време за смену генерација и потпуно препуштање узди млађим мушкарцима (пошто се тренутно не чини вероватним да ће нека жена ући у ужи круг кандидата)?

Путинов предизборни билборд са мотом из кампање „Јак председник, јака Русија”, Санкт Петербург, јануар 2018.

Сва политичка питања имају победнике и губитнике, а како ће се се одвијати сукцесија власти је питање од суштинског, егзистенцијалног интереса за различите кланове у Кремљу. Егзистенција неких од тих кланова и њихових лидера у потпуности зависи од личног односа с Путином, па је могућност његовог силаска са власти за њих прилично ризична. За друге, прелазак на институционализовни систем моћи штити њихове положаје. Постојање протеста – и начин на који се према њима поступа, односно да ли се примењује репресија или акомодација – такође ствара ризике и шансе за различите групе. Антикорупцијске активности Алексеја Наваљног су опасне за одређене инсајдере унутар Кремља, али их прећутно толеришу они други који се надају да ће открића Наваљног моћи да искористе као оружје против својих унутрашњих противника.

„ГЕНЕРАЦИЈА П“
Генерацијска компонента протеста је такође битна. Љубов Собољ, која је постала заштитно лице протеста у Москви, је део „Генерације П“ – Руса који су стекли политичку зрелост са Путином као свеприсутном фигуром у руској политици, било на месту председника или на месту премијера. Рођена 1987. године, она – и многи други демонстранти – не памте Совјетски Савез, њихове прве успомене из детињства потичу из периода колапса из деведесетих година. Она је одрасла у времену економског раста и повратка просперитета .

За неке чланове „генерације П“, који су сведочили опоравку Русије која је поново откривала своје место у свету, Путинови аргументи да Запад покушава да спречи Русију да нађе своје „место под Сунцем” звуче логично. Међутим, за друге, Путинова дугачка владавина намеће питање зашто му је константно потребна моћ да би завршио посао који је отпочео 2000. године. Путин и његови саветници су током 2000-их претњу од олигарха који корумпирају владу и изопачују руску демократију навели као један од главних разлога за стварање вертикале моћи. Али Русија суштински има нове олигархе, а економија стагнира. Политичка репресија не може изменити ту реалност.

Протести такође успоравају планове за стварање одрживог, дугорочног оквира за Кремљ. Током 2000-их, Путинов главни саветник за унутрашњу политику Владислав Сурков навео је да своју инспирацију за будућност Русије види у Либерлно демократској странци у Јапану или Конгресној странци у Индији. Реч је о владајућим странкама које су успевале да побеђују на изборима, владају и посредују у транзицији власти. Уједињена Русија ни на који начин није слична структура: она јесте руска „странка моћи“, али кад се ради о историјату управљања земљом и способности да се продре до свог бирачког тела ствари су доста сложеније. Предложене реформе избора за Државну думу, чији је циљ смањење број мандата који се додељују странкама како би се омогућило да се за њих надмећу самостални кандидати, мотивисан је спознајом да је далеко мање вероватно да ће бирачи гласати за кандидате на изборној листи Уједињене Русије на основу партијских преференција, чак и ако су и даље вољни да гласају за пропутиновске кандидате.

Владислав Сурков и Владимир Путин, Курган, 13. фебруар 2012. 

Кремљ за све то има план: задржати контролу над политичким процесом који, на крају крајева, и даље почива на изборном легитимитету. Протести су знак упозорења на предстојеће проблеме.

 

Николас К. Гвоздев је колумниста Нешнел интереста и професор студија националне безбедности на Морнаричком ратном колеџу Сједињених Држава.

  

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The National Interest