Зашто је Тито селио српске фабрике у Хрватску и Словенију?

С. Качаревић: Сведоци причају да је стварно било тако. Нађу се другови увече, ставе мапу и гледају где ће и шта да преселе

Непосредно после резолуције Информбироа 1948. године, страхујући од напада са истока, Тито и његови сарадници доносе одлуку да се из северних и источних крајева СФРЈ, углавном из Србије, многе важне фабрике преселе дубље и западније, у БиХ, Словенију и Хрватску. Истовремено, близу границе са Мађарском грађене су „Подравка“ у Копривници и ТАМ у Марибору. Да ли је одлука о пресељењу била заиста одбрамбена и стратешка или је права намера била слабљење Србије, како су деценијама касније тврдили неки економисти и политичари?

Бели двор, 1948. године. У кабинету Јосипа Броза Тита су Коча Поповић и Борис Кидрич. Пред њима је мапа Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ). А на њој црвени крстићи. Њима су прецртане фабрике. Највише црвених крстића било је на северном делу Народне Републике Србије – у Војводини.

„Они који су били сведоци и учествовали у одлукама тадашње власти причају да је то стварно било тако. Нађу се другови увече, ставе мапу и гледају где ће и шта да преселе“, објашњава новинар Славољуб Качаревић како је настала легенда о плану такозване „Привредне мобилизације“.

Качаревић је о томе у дневном листу Политика 1989. године објавио фељтон. Тада је отворена полемика која траје до данас – ко је преселио српске фабрике, ко је Србији украо раст? Дуго чувана привредна тајна био је списак фабика за пресељење, који је у новембру 1949. године стигао у Министарство индустрије ФНРЈ, у кабинет министра Бориса Кидрича.

„Другови народни посланици, наша се земља данас може поносити тиме да је под руководством Јосипа Броза Тита поново истакла паролу ‘Фабрике радницима'“, рекао је Кидрич током једне скупштинске расправе 1848. године.

ИСТОРИЈСКО „НЕ“, ПА МИГРАЦИЈА ИНДУСТРИЈЕ
Плану „Привредне мобилизације“ претходило је Титово историјско „не“ Стаљину, након које је на Видовдан 1948. године донета разолуција Информбироа. Командант Београдске армијске области, генерал Павле Јакшић, касније је сведочио да су за Нову годину 1950. године на југословенској граници једна према другој стајале две војске – југословенска и совјетска. Дојучерашњи савезници.

Божо Драшковић, сарадник Института економских наука, објашњава да се онда сматрало да постоји могућност да ће доћи до инвазије совјетских трупа, односно земаља које су биле под контролом СССР-а. „И онда је било логично да склањате ресурсе које можете да склоните“, каже Драшковић.

Горан Николић, сарадник Института за европске студије, сматра да је комунистима једини циљ био да сачувају власт и живот. „Власт је најважнија. И у циљу тога они имају ратне планове, а у складу са тим и исељавање индустрије“, додаје. Новинар Славољуб Качаревић каже да је у свим објашњењима страх од совјетске инвазије био разлог да се направи неки ратни план – како се бранити од надмоћног непријатеља.

„И тај план је подразумевао низ гигантских акција, а једна од њих била је пресељење привредних објеката са потенцијало неодбрањиве територије. А то је углавном Војводина и Србија. У неке крајеве где је одбрана реална, а то су Босна и Херцеговина, Словенија и Хрватска“, сматра Качаревић.

ХРВАТСКЕ И СЛОВЕНАЧКЕ ФАБРИКЕ МАЊЕ МИГРИРАЛЕ
Занимљиво је, међутим, да у исто време у истој мери није планирана евакуација привредних објеката из пограничних крајева Словеније и Храватске. А и њима је, као и Србији, претио војни напад. Али из Мађарске.

И не само то. Непосредно уз границу, у то време су грађени су фабрика „Подравка“ у Копривници, „Литострој“ у Љубљани, фабрика камиона ТАМ у Марибору.

„Претпостављам да су локални руководиоци у Словенији и у Хрватској имали бољу процену да до рата неће дођи. И самим тим су имали већу мотивацију да у мањој мери долази до пресељења. Јер било је било пресељења и у оквиру самих република у пределима који су били изложени према Мађарској, Бугарској и Румунији“, напомиње Горан Николић.

Економиста Млађен Ковачевић додаје да су Хрватска и Словенија имале само једну границу, према Мађарској. И дужина те границе није велика.

„А овде су ипак и Мађарска, и Бугарска, и Румунија, и Албанија. Огроман део наших граница је био са земљама које су биле у социјалистичком табору. Није се само селило из Србије у Хрватску и Словенију, него је и на територији Србије долазило до померања. Ваљаоница бакра у Севојну је требало да буде у Нишу“, присећао се Ковачевић.

На списку за пресељење из Србије били су „Север“ у Суботици, ИМР у Раковици, Електронска индустрија у Нишу, „Икарус“ у Земуну. План је био следећи: у року од само осам сати требало је фабрику размонтирати, спаковати у сандуке, утоварити у железничке вагоне и послати ван угроженог подручја.

Тако је, према каснијем попису, из Војводине пресељено: 24 млина, фабрика шећера, уља, хладњача, крупара, електрична централа, ливница, фабрика сапуна, боја и лакова, фабрика батерија, четири циглане, две стругаре, фабрика намештаја, три кудељаре, фабрика фине трикотаже и шест штампарија.

„Да ли је то у оно време могло да се избегне, па да се каже: ‘Чекајте, људи, довде има смисла, одавде је смешно.’ Шта сад, врло важно за један млин или неку малу фабрику. То већ сада тешко може да се процени“, каже Славољуб Качаревић.

Кад прође време то изгледа беспотребно, мало смешно, додаје Божо Драшковић. Из тадашње перспективе то није било смешно, то је била рационална одлука да бисте предупредили ризике и опасности од ратних дејстава, објашњава Драшковић.

ПРОИЗВОДЊА АВИОНА „ОТПУТОВАЛА“ ЗА МОСТАР
А каква је била снага српске послератне индустрије? Шта нам о снази наше привреде говори чињеница да су фабрике могле у року од само осам сати да се спакују у сандуке? Има оних који сматрају да је то била сељачка индустрија, да великих привредних капацитета у Србији у то време није ни било.

„Сељачка производња била је у сељачким деловим земље, али по градовима је постојала индустрија и она јесте доживела ударац пресељењем. Рецимо Фабрика камиона из Раковице је пресељена комплет у Марибор. Са све пројектним бироом. Имали су само неколико дана да се спакују и оду. Без обзира на породице, њих четрдесетак је пресељено“, каже Славољуб Качаревић.

Инжењер Миодраг Драгић, који је био сведок пресељењу фабрике камиона из Раковице у Марибор, четири деценије касније, рекао је: „Србија је педесетих година била потпуно укочена у развоју, а људи који су пресељавали фабрику били су само пиони који нису спроводили своје ставове већ само били извршиоци туђих наређења. Ако им је и било јасно шта чине, нису се супротстављали чувајући своје положаје.“

Инжењери из Раковице обучавали су колеге у Марибору. Осим знања, Раковица је Марибору дала машине, технологију, опрему, техничку документацију, алат. Тако је од ИМР-а настао ТАМ. Творница аутомобила Марибор. Комплетна производња камиона пресељена је у Словенију, а ИМР је почео да производи тракторе.

На месту данашњег „Икарбуса“ у Земуну 1927. године никао је „Икарус“. И пре и после рата ту су се производили авиони. Производња авиона пресељена је у Мостар после 1948. године. Тако је настао мостарски „Соко“. А „Икарус“ је променио име у „Икарбус“ и почео да производи аутобусе.

ЗАШТО ТИТУ НИСУ РЕКЛИ
Ипак, у врху Комунистичке партије Југославије пресељење није ишло тако глатко. Када је донета одлука да се електронска индустрија пресели из Ниша у Пријепоље, Војислав Лековић, тадашњи министар индустрије, рекао је: „Прво ћу подићи вешала на плацу где мислите ту фабрику да поставите и обесићу се, јер сам оседео градећи заводе по Нишу.“

Славољуб Качаревић данас верује да је било је много људи који су се противили како су смели и где су смели. „Ово је један драстичан случај. Сви који су се мени јавили урадили су то из гриже свести, да сећање ублаже, сперу неку врсту кривице. Ту је било људи из привреде и политике. Сви су говорили са осећањем кривице. Нисам упозано никога ко је бранио тај пројекат“, каже Качаревић.

Он у Политици крајем осамдесетих пише да је Војислав Лековић отишао код Светозара Вукмановића Темпа и рекао му да то више не жели да ради. Пренеси Титу да не желим да будем гробар српске привреде, рекао је Лековић. Четири деценије касније препричавао је шта му је једном приликом рекао Јосип Броз.

„Ја се, друже Војо, са тобом слажем. Али, молим те, види добро, не треба све то одбацити од почетка до краја. Него, неке треба преселити, неке оставити. Оне које су за нас најважније помакли бисмо у зону са мањом ратном опасношћу, са мање могућности да они дођу и то покупе. Оне ситније фабрике и раднике треба оставити“, рекао је Тито.

Божо Драшковић сматра да се тадашња власт тако понашала јер је имала непосредно ратно искуство. Резолуција Информбироа из 1948. године и све оно што се потом дешавало уследили су одмах после рата.

„И они су на бази тог искуства рачунали на ризике окупације. Моја теза је да је неко покушао да те ризике смањи, али да то није утицало на то што је Србија имала спорији економски раст“, сматра Драшковић.

ПРЕСЕЉЕЊЕМ СРБИЈИ УКРАДЕН РАСТ
Живота Ђорђевић и Бошко Мијатовић у својој студији о пресељењу индустрије Србије, објављеној 1990. године, пишу да је Србија после Црне Горе имала најспорији раст у првој послератној деценији. У периоду од 1947. до 1955. године, Југославија је расла по просечној стопи од 5,1 одсто.

Србија је имала раст од 3,9 одсто. Црна Гора 3,3 одсто. Босна и Херцеговина расла је по стопи од 5,4 одсто, Словенија 5,5, Македонија – 5,7 одсто. Хрватска је са просечних 6,6 одсто имала највећи привредни раст. Поуздани статистички подаци из тог времена, ипак, не постоје. Неки други извори наводе и друге податке о расту.

Економиста Млађен Ковачевић тако тврди да су Хрватска и Србија имале исти раст, а да је Словенија расла нешто више. „Далеко већи раст имале су друге земље, које су биле на нижем нивоу развоја. И петогодишњим планом је било предвиђено да највише треба улагати у неразвијене земље“, каже Ковачевић.

За економисту Горана Николића, приче о томе како је Србија расла спорије од Хрватске и Словеније су потпуна бесмислица. „Расла је идентично као Словенија и Хрвастка у целокупном послератном периоду“, тврди Николић.

Кад нам је било најтеже и најгоре, наши највернији савезници били су сељаци, рекао је Тито тих година Светозару Вукмановићу Темпу. У то време у Србији се спроводио принудни откуп. По ниским ценама држава је од сељака откупљивала храну, стоку, житарице.

ПРИНУДНИ ОТКУП СЕЉАКЕ ОСТАВИО БЕЗ ХРАНЕ
Са протеком времена Славољуб Качаревић данас има утисак да је и тај принудни откуп у Србији био најжустрији и са највише жртава. „Очигледно да нигде није тако грубо отимана храна као код сељака у Србији“, утисак је Славољуба Качаревића.

Војислав Лековић, послератни министар индустрије Србије, сведочио је крајем осамдесетих како је код њега у канцеларију дошла удовица народног хероја Јанка Лисјака – Десанка Деса Лежајић. Из џепа је извадила списак на коме је било исписано шта све од намириница и стоке треба да преда држави.

„Ево, друже Војо, ти знаш нашу кућу. За време рата била је отворена за све партизане. Све што се могло појести, појело се, однело се. Ми смо после рата остали на ледини. И када бих имала паре да купим све што треба да предам у откупу, нема где да се купи, нити ко има да прода. И сада ја ово треба да дам. А ако не дам, бићу издајник, упркос свему што је раније било“, рекла је удовица Јанка Лисјака.

Под ознаком „строго поверљиво“, Економски институт крајем педесетих објављује „Публикацију број 11“. Она показује да је политика откупа заиста довела до заостајања пољопривреде. Тако је, на пример, откуп кукуруза у периоду од 1945. до 1950. године повећан 280 одсто. А производња је порасла само десет одсто. Сељацима једва да је остављено за семе. „Сељак је био потпуно девастиран са комунистима. И то је чињеница. Србија је имала натпросечан удео сеоског становништва и зато је највише страдала приликом откупа“, уочио је Горан Николић.

Принудни откуп нарочито је погодио Војводину. Академик Коста Михаиловић касније је за Економски институт урадио анализу. Она је показала да је Војводина у периоду од 1947. до 1955. године из групе развијених прешла у групу неразвијених подручја. Зашто је Војводина била толико погођена? Зато што је она била и највише индустријски развијена, одговара Божо Драшковић.

„Још из времена Аустроугарске. Ви и данас имате у Војводини млинове из 19. века. А нисте их у то време имали на Златибору или у Шумадији. То је било одатле сељено, јер се сматрало да Војводина као равничарски простор може да дође под брз удар совјетских јединица“, сматра Драшковић.

Је л’ пропала Војводина?, пита се економиста Горан Николић. Да ли је због тога Босна постала „силицијумска долина“, а Војводина осиромашила, додаје.

МИГРАЦИЈА ФАБРИКА ЗАУСТАВЉЕНА ПЕДЕСЕТИХ
Миграција фабрика заустављена је већ почетком педесетих година, а план о пресељењу није у потпуности острварен. „Север“ је остао у Суботици, „Слобода“ је остала у Чачку. Електронска индустрија, због које је Војислав Лековић претио да ће се обесити, ипак је остала у Нишу. Али остале су и приче које трају до данас, да је тих година Србији неко украо раст и будућност.

„Ја ћу бити суров. Сами смо себи највише криви. Не негирам утицај неких односа политичке моћи, али смо морали пажљивије да анализирамо где се налазимо. Свет не стоји, свет се креће“, закључује Драшковић.

Комунисти су нам донели све проблеме које и данас живимо, уверен је Горан Николић. „Они су нам украли демократију, национални развој, економоју. По та три кључна питања потпуно су нас девастирали. Од 1944. године, када су дошли на власт, спроводили су идеологију која је значила катастрофу за наш народ“, каже Николић.

Да оно што се догодило средином прошлог века сигурно и данас има некакве последице, сматра новинар Славољуб Качаревић. „У Србији је распрострањено мишљење да је она опљачкана у бившој Југославији. Тај став постоји у свакој федеративној републици. Сви су мислили да их други угрожавају и да су жртве. Код Србије постоје и чињенице да је имала дезинвестирање и успоравање развоја.

„Резултат тога је да су сада, кад су се поделиле, државе бивше Југославије богатије од Србије јер су изашле богатије из заједничке државе“, закључује Качаревић. Шта ће нама млин тамо где нема пшенице, шта ће нам уљаре тамо где нема сунцокрета, шта ће нам шећеране без шећерне репе?, питали су Тита партијски другови почетком педесетих.

Тачка на пресељење српске индустрије коначно је стављена је 1955. године. Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) је у децембру објавила документ о томе како је Тито зауставио пројекат пресељења фабрика из Србије у Словенију. На крају – многи фабрички кофери нису спаковани. Али су неке индустрије и буквално сахрањене паковањем у дрвене сандуке. Њихова произодња отишла је теретним возом. У једном правцу.

 

Аутор Аница Телесковић

 

Извор РТС, 02. август 2019.