Н. Бабић: Русија минира све америчке напоре обуздавања Ирана

Русија и Иран све више јачају своју сарадњу и планирају заједничке војне вежбе. То се никако неће свидети њихвом заједничком непријатељу

Иран и Русија су протеклог дана потписали документ о проширењу војне сарадње, рекао је заповједник иранске морнарице Хусеин Ханзади. “Ово је прекретница у односима Техерана и Москве на пољу одбране”, рекао је ирански војни заповједник. Нагласио је да је ово први такав меморандум између двије државе. Такође се сазнало да ће Русија и Иран ускоро одржати заједничке војне вјежбе.

Договор о спровођењу маневара већ је постигнут. Ускоро ће бити одржан састанак ради њихове координације и планирања. Вјежбе ће се одржавати у сјеверном дијелу Индијског океана, укључујући и Ормуски тјеснац, гдје је недавно дошло до погоршања иранских односа са Сједињеним Државама.

Овај потез Москве де факто анулира ионако неуспјешне напоре Вашингтона да окупи поморску коалицију против Исламске Републике и ограничи способност иранских снага у одбрани суверенитета и територијалног интегритета земље.

Ово је уједно и срдачан поздрав свим диванским аналитичарима који су тврдили да Русија и Иран нису на истом курсу и да свака земља има своје националне интересе. Тачно је да Москва и Техеран имају властите интересе, али у интересу обје земље да се бране од непријатеља, а непријатељ им је исти. Извјештаји о заједничким војним вјежбама појавили су се у позадини ескалације напетости између Ирана и западних земаља.

МОСКВА ПОДИЖЕ УЛОГ И ЈАЧА ВОЈНУ САРАДЊУ СА ТЕХЕРАНОМ
Заједничке војне вјежбе, које би Иран и Русија до краја године требали одржати у Индијском океану и у Персијском заливу, шаљу важну поруку да Иран има снажног савезника, али и да су обје земље спремне на заједничке борбене задатке у тим водама, сматрају стручњаци, пише београдска редакција агенције Спутњик.

Хусеин Ханзади, који је био присутан на паради руске Ратне морнарице 28. јула у Санкт Петербургу, није искључио могућност да би се маневри могли одржати чак и у Ормуском тјеснацу. Такође је рекао и да су Русија и Иран потписали меморандум о разумијевању с циљем ширења билатералних веза у сфери одбране. Војни експерт Василиј Дандикин оцјењује да најава заједничких руско-иранских вјежби шаље важну поруку.

ЈЕДИНИ САВЕЗНИК ИРАНА У РЕГИОНУ
Како објашњава Дандикин, догађаји у Сирији су показали да је савезник Русије у блискоисточној регији управо Иран, а у извјесној мјери и Турска. Према његовим ријечима, Русија с тим земљама има доста добру сарадњу, прије свега војно-техничку.

Међутим, када је ријеч о Ирану, објашњава Дандикин, исти ти догађаји показали су да та земља у бити нема другог савезника осим Русије, те се у том свјетлу и треба тумачити недавна посјета заповједника иранске ратне морнарице Санкт Петербургу, што је порука САД-у и НАТО пакту да спор с Ираном није могуће ријешити силом.

„Зато и вјерујем да ће ускоро руски бродови кренути тамо, јер то није далеко, а у Средоземљу је у овом тренутку распоређена стална групација руских бродова. Маневри ће вјеројатно бити посвећени операцијама спашавања на води или борби против терориста, али присуство руске флоте ипак шаље велику моралну подршку Ирану у нимало једноставним временима“, истиче Дандикин.

Дандикин указује и на то да ће Русија овим вјежбама поручити како располаже озбиљном флотом која не дјелује само у приобалним водама, већ је у стању изаћи и у друга мора и океане како би рјешавала своје задатке, што и приличи једној снажној поморској држави.

КАКВУ ПОРУКУ ШАЉЕ МОСКВА?
Олег Глазунов из удружења војних политиколога с руског економског универзитета „Плеханов“ скреће пажњу на усијану ситуацију у Персијском заливу, те сматра да ће Русија овим војним вјежбама пружити снажну психолошку подршку Ирану и поручити му да у Русији има поузданог савезника.

„То нису биле планиране вјежбе, оне су повезане са ситуацијом у Ормуском тјеснацу која се константно заоштрава. Пресрећу се ирански танкери, врше се претреси, а Иран то исто ради с другим танкерима, који возе нафту у земље Европске уније. Ситуација је крајње озбиљна, може се чак рећи предратна. Управо је из тог разлога Ирану и потребна подршка поузданог савезника“, рекао је руски стручњак.

Глазунов наводи и да се Иран тренутно налази у окружењу многих непријатељски настројених арапских земаља, које подржавају америчке санкције против Исламске Републике, те да се без поузданих савезника Техеран неће моћи  одупријети америчком притиску.

„Русија је тренутно једина земља која може пружити помоћ Ирану. Једина друга сила која би била у стању то учинити је Кина, међутим Кина на то скоро сигурно не би пристала, јер не жели до краја уништити ионако напете односе са САД-ом“, закључује Глазунов.

Подсјетимо, односи између Ирана и неких држава Запада су све гори. Заплијена британског танкера „Стена Имперо“ од стране Иранске револуционарне гарде посљедњи је у низу инцидената, откако су САД у априлу пооштриле санкције против Ирана.

ИНТЕГРАЦИЈА ИРАНА И ЕЕУ ПРОТИВ АМЕРИЧКИХ САНКЦИЈА
Истовремено с објавом о вишем нивоу војно-техничке сарадње Русије и Ирана је потврђено да се процес интеграције Исламске Републике и Евроазијске економске уније примиче крају, што ће Ирану отворити слободан приступ великом тржишту, а земљама ЕЕУ олакшати трговину и пословање с Исламском Републиком.

Иран се не интегрише у ЕЕУ, интегрише се с Евроазијском економском унијом, а рјешавање питања придруживања Ирана ЕЕУ је својеврсни јединствени експеримент како би се изградио модел односа који захтијева рјешење одређених нијанси и тражење компромисних приступа.

У скорој будућности Иран и Евроазијска економска унија започеће с радом у зони слободне трговине. Споразум су већ ратификовали парламенти Русије, Бјелорусије, Казахстана, Јерменије и Киргистана, а 10. јуна ове године је то учинио и ирански парламент. Практична примјена споразума ступа на снагу 60 дана након задњег обавештења о довршетку свих потребних поступака.

Подсјетимо да је 17. маја 2018. у Астани потписан привремени споразум, на раздобље од три године, који је довео до стварања споразума о слободној трговини између држава чланица ЕЕУ и Ирана. Преговори у том смјеру воде се од 2016. године. Није било лако и ратификација се продужила на још годину дана. Наиме, ако је руска Државна Дума ратификовала привремени споразум с Ираном 15. новембра прошле године, парламент Казахстана је то учинио тек у априлу ове године.

Чињеница је да су на процес покушали утицати неки спољни чиниоци. Предсједник Одбора Евроазијске привредне комисије Тигран Саргсјан дефинирао их је овако: “Ово је за нас важан документ, јер с једне стране видимо да се положај САД-а према Ирану промијенио, што је изазов је за многе компаније. С друге стране Европска унија развија нови механизам за рад с Ираном како нове примијењене америчке казнене мјере не би утицале на европске компаније које послују у Ирану. И наравно, наше компаније, које су снажно заинтересоване за иранско тржиште, искусиће одређене потешкоће повезане са санкцијама против Ирана.”

Смисао стварања зоне слободне трговине јесте да уговорне стране смање или чак укину царине на договорени попис роба. Њихов попис, као и величина царинских тарифа биле су најтежа питања у преговарачком процесу. Сада су та питања ријешена, а услови споразума су блиски правилима СТО. То је корисно за све, јер постоје нове могућности за развој трговинских и економских односа, како у билатералном, тако и у мултилатералном формату, јер је донедавно ниво трговинског промета између Ирана и држава ЕЕУ био прилично низак. Године 2017. износио је само 2 одсто укупног иранског спољнотрговинског промета и није досегао ни пола милијарде долара. У исто вријеме, иранска трговинска размјена с Кином и земљама ЕУ приближила се 40 милијарди, односно 13 милијарди долара. Наравно, не у америчкој валути.

Много се тога догађало се и због чињенице да су у одређеној фази у Техерану били врло опрезни интеграцијским процесима у Евроазији. Али не само. Иран је још од 1979. под санкцијама. Његова се привреда углавном прилагодила овој ситуацији. Ипак, фактор очекивања иранских елита да се обнови сарадња са Западом, након очекиваног укидања санкција, такођеа је кочио овај процес. У складу с тим, Техеран је усвојио економску стратегију земље. Међутим, сада, кад су се Сједињене Државе повукле од нуклеарног споразума и почеле уводити нове и болније санкције, Иран је схватио да та политика Запада поприма дугорочни карактер. Чак ни европски сустав наплате ИНСТЕКС не даје никакве резултате.

Према томе, дошло је вријеме је да се дјелује без ослањања само на разне граничне могућности заобилажења санкција. Стога је за Техеран питање сарадње с ЕЕУ постало посебно важно. Уосталом, овим не добија само огромно тржиште за продају производа, већ и могућност приступа технологијама које су под санкцијама, посебно војним. Осим тога, уопштено ће бити могуће осигурати режим политичке и економске наклоности на сјеверу. Заузврат, земље ЕЕУ могу искористити иранске транзитне способности за повезивање с државама Блиског и Средњег истока.

Примјећујемо и неке важне карактеристике у оквиру овог „проширења“ ЕЕУ. Од свих земаља Евроазијске економске уније само је Русија под притиском санкција Запада. Под притиском је санкција и Иран. Двије земље су у начелу у стању створити јединствену линију отпора, која, успут, можда баш и не одговара другим земљама ЕЕУ, посебно Казахстану, који сматра да се савез не би требао претворити у антизападну коалицију. Астана можда не подржава идеју о пуноправном чланству Ирана у ЕЕУ, макар само зато што у америчкој компанији Тенгизчевроил, која управља главним извозним правцем казахстанских угљоводоника, удео САД-а досеже 75 одсто. Али Иран се не интегрише у ЕЕУ, он се интегрише с Евроазијском економском унијом. Рјешење питања његовог приступања Евроазијској економској унији односило се на одређену перспективу.

Спроводи се својеврсни јединствени експеримент како би се изградио модел односа, који захтијева рјешавање одређених нијанси и проналажење компромисних приступа. Русија је била иницијатор овог процеса и успјела је с партнерима у ЕЕУ договорити модел од којег ће сви имати користи.

За крај можемо додати како је, без велике помпе и гласних изјава, војна и економска сарадња Русије и Ирана подигнута на ниво пуно већи од „ситуацијског партнерства“ на бојном пољу у Сирији, што се стратезима у Вашингтону, Џону Болтону и Мајку Помпеу у првом реду, никако неће свидјети.

 

Аутор Н. Бабић

 

Извор logicno.com, 05. август 2019.