Писмо са Косова или зашто Албанци мењају причу

Албанци, укључујући и Беџета Пацолија, ових дана причају оно што смо годинама чекали од њих да чујемо. Али нико од Срба им не верује

У једној од малобројних српских продавница у новобрдском крају пре неколико дана седео је и са Србима причао Беџет Пацоли. Рекао им је да је недалеко одатле купио српско имање у склопу којег је и воденицa, да планира да је среди, очисти у том делу корито Криве реке, да направи километарску бициклистичку стазу и шта све не. Разговарао је са њима као да их годинама познаје, чак је и пиво наручио. Срби су га провоцирали рекaвши му да је требало да наручи српско пиво, а не македонско, јер Албанци углавном то пију, мада сумњају да то пиво долази из остатка Србије, већ га сигурно негде пуне на  Косову. (Овде је нормално да се фалсификује све и свашта). Кажу да се само насмејао и рекао да он нема проблем са српским производима, напротив. Још када се сете његове приче да му је супруга Рускиња, да у његовим фирмама у Казахстану раде Срби, да је он, као и они, у том крају рођен, а неколицина њих би се заклела да га је разумела и да је помињао своје православно порекло – дође им да се прекрсте.

Неколико дана после сусрета са њим људи и даље не верују шта их је снашло. Чак и да је изборна кампања у питању, простодушни новобрдски Срби који немају где друго да оду до у скучене и оскудно снабдевене сеоске продавнице, не верују да би је баш ту почео. Није дошао ни да им пркоси и маше својим богатством јер, без обзира на све и његов политички ангажман, он није такав човек. Купио је Пацоли од Срба хектаре и хектаре земље, али нико га ни видео није а камоли са њим разговарао уз пиво, седећи на старим столицама и гајбама.

ЧУДНИ СУСРЕТИ
Више него ранијих година, и то много, последњих месеци Срби међу собом размењују приче о чудним сусретима са Албанцима и њиховим причама. Лично сам у својој канцеларији дочекала Албанца из Приштине који је дошао по српске новине и ничим изазван почео да ми прича како он не може без српске штампе, како је навикао да је чита и слично. „Ја Бога молим да се врати оно време када смо сви живели заједно и слободно“, рекао ми је.

У Косовом Пољу је старији Албанац Србину из Добротина причао да мисли да су они направили велику грешку што нису прихватили широку аутономију која им је нуђена. „Да будемо своје газде, али да се не одвајамо од Србије. И даље мислим да је то најбоље“, причао је Косовопољац. Узурпатор српског имања у Метохији је власнику Србину после неколико година потпуно игнорантског понашања покушао да се правда како није он узурпирао његово имање, већ га је оградио и користио како би га сачувао. „То је твоје и нико не може да ти то узме. Ја сам оградио да сачувам, да се ту не направи пут“. (Пут који помиње, у овом случају, водио би право у реку.)

Често у својим текстовима напишем да чекам дан када ћу чути, отприлике, овакве приче, али ништа им не верујем – нико од Срба им не верује. Ако смо ишта научили да код њих препознамо, онда је то лицемерје. Јер, нико од њих ово јавно неће рећи – још увек.

Једни обилазе Србе и хтели би да се друже као добре комшије, други једва чекају да виде Србина да му кажу колико пате за неким старим временима, а трећи српску имовину чувају, нама се само чини да су је узурпирали. Приче које сам навела испресецане су језивим понашањем неких других Албанаца који су на липљанском православном гробљу порушили 19 споменика. (Сувишно је да помињем колико нас је та вест погодила. Мени је прво на памет пало шта је са гробовима мојих родитеља, да нису и тамо дивљали. И не само мене, хладна студен је прошла свакога ко има неког да почива на неком од православних гробаља широм КиМ.)

Порушени споменици на српском православном гробљу у Липљану, 13. јул 2019. (фото: prokupljenadlanu.rs)

Скрнављење, једно од многих, липљанског гробља догодило се средином јула. Само 15 дана после, група Албанских дечака предвођена старијим човеком фотографисала се испред спомен плоче страдалим Старограђанима 1999. године у оближњем Старом Грацком, показујући рукама знак који симболизује двоглавог орла са заставе Албаније. Ушли су у ограђени простор са јасном жељом да се жртве НАТО бомбардовања и албанских терориста још једном извргну руглу.

У јуну су на православном гробљу у Гњилану освануле табле исписане на албанском језику на којима пише: “Гробница припадника заједнице католика, протестаната, православаца и Јевреја“. Сутра ће то исто гробље – које је зарасло у коров и о њему нико не води рачуна – сравнити са земљом, јер никога неће бити брига за мртве Србе на њему. Остале наведене заједнице се неће ни оглашавати, што је нормално, јер нико од њихових ту није сахрањен. Неће то бити прво православно гробље које су избрисали са лица земље. Таблама су направили први корак.

ДЕЛА, А НЕ РЕЧИ
Старограђани после најновијег инцидента – исто као и Липљанчани – кажу да их једино туга обузима, да нема мржње, нити очаја. Ми који смо чули приче од скрушених Албанаца како пате за оним временима, знамо да само глуме желећи да чују шта ми на то кажемо. Ако није тако, нека крену јавно да се боре за оно у шта наводно верују. Нека исправе бар једну неправду учињену Србима. Ако не може обичан човек, онда Пацоли може.

Много пута смо до сада видели овакве и сличне игре Албанаца. Деведесетих година прошлог века, када су преко 95 одсто њих све српско бојкотовали, било је оних који су радили са нама и причали како Србију никада неће издати, и како им нигде неће бити боље. Када је окупација почела огромна већина је наставила да ради, и још су награђени. Сада нас не познају. (Са оним искреним и поштеним обрачунали су се пре, за време и непосредно после бомбардовања. Свако је био кажњен онако како су они сматрали да је заслужио, а то је значило да су неког убили, некоме отели неког из фамилије, некоме запалили имовину.)

Сто ће лица показати, а да ли ћемо опет насести – до нас је. На терену Албанци рат и са мртвим Србима воде, ругају се жртвама, скрнаве и затиру трагове онога што је сваком вернику и норманом човеку свето. Само наша грешка ће бити ако због поменутих глуматања о добрим комшијама, или томе да заједно можемо живети као да се ништа није догодило, пристанемо на било шта.

Време је наш савезник и зато је најбољи пример Србина из Метохије који сам поменула у тексту. Годинама је покушавао да на цивилизован начин разговара са узурпатором свог имања. Поручивао му је преко заједничких познаника да то не ради и да он никада то имање продати неће. Албанац се бахатио, а Србин савио папир и све дао на суд. Од тог тренутка сваки разговор са узурпатором је завршен. Када је Албанац коначно схватио да је Србин озбиљно мислио све што је рекао, почео је да цвили, зове, и прича да није узурпирао него је намеравао да сачува имање.

На одлучан и јасан став они никада нису и неће имати одговор. Убеђивали су Србина на договор адвокати, и судија, па и странци који би, ето, да они реше међусобни проблем – рекао је не. Све ће на суду трајати дуго, свестан је он сваког шиканирања које га чека, али време може ићи само њему наруку, јер тапија на имање је његова. За то време Албанац неће бити миран, и замислите како ће се осећати за годину дана када већ сада прича другу причу.

Српска застава на Звечанској тврђави, Звечан, Косово и Метохија

Што више времена буде пролазило, појачаваће притисак, Албанци ће губити живце, али не смемо попустити. Тапија је наша и то треба да нам буде полазна основа. Није ни Србин из моје приче богат, напротив, али постоји нешто што се новцем не мери. Не даје се вера за вечеру. Ми ћемо овде некако издржати. Као што рече Дојчин Костић из Липљана стојећи испред  уништеног надгробног споменика својих родитеља: „Нека руше, ми ћемо да подижемо“. Чак и ови што су их створили и праве се да не виде сва њихова злодела, мораће једном да окрену други лист. Е, тај дан чекамо. Дан када ће да цвиле и убеђују нас да су они, у ствари, Косово чували од других окупатора.

 

Извор Нови Стандард