Како су аргументи постали „претња по безбедност”

Према документу који је објавио ФБИ, претњом по безбедност је проглашено ширење ставова који одударају од званичних ставова власти

Извештај о безбедносној ситуацији Канцеларије ФБИ у Фениксу од 30. маја 2019. године наводи као претњу безбедности – „унутрашње екстремисте који покрећу теорије завере”. За такву перцепцију извора угрожавања не дају се чињенични основи, већ се само указује на низ хапшења због насилних инцидената коју су били мотивисани уверењима. У документу се истиче да „ФБИ процењује како ће се теорије завере врло вероватно појављивати, ширити и развијати на савременом тржишту информација, повремено подстичући групе и поједине екстремисте да изврше кривична дела или акте насиља”. У том духу се помиње да ФБИ „верује да ће се екстремизам вођен теоријама завере повећати током кампање за избор председника 2020. године.“

У документу се као други чинилац (поред „екстремиста“) који повећава интензитет ове претње наводи „(јавно) откривање стварних завера или заташкавања која укључују незаконите, штетне или неуставне активности државних службеника или водећих политичара.” Оно што је с тим у вези интересантно је то да се међу раширене теорије завере, које су по природи против владе, изричито одређују и две актуелне политичко-обавештајне афере: „мрежа која верује у постојање завере дубоке државе против председника Трампа“ (Кјуанон) и „теорија о ланцу педофилије који укључује Клинтона којим се управља из подрума пицерије у Вашингтону“ (Пицагејт). (Овде можете прочитати поменути документ.)

Оваква перцепција обавештајно-безбедносне службе задужене да испред Секретаријата правде открива кривична дела и њихове починиоце има глобални домашај.

ГЛОБАЛНЕ РЕПЕРКУСИЈЕ
Прво, с обзиром да се ради о служби на коју се угледају други слични органи управе широм света (код нас би то били БИА и СБПОК), опасно је да предмет интересовања органа управе за неметање закона постаје не ширење лажи, него – јавно промишљање о нелогичностима у стварима од јавног интереса. Још страшније је да такав орган управе „уверење“ не изводи из расветљених чињеница, него из менталне спекулације, што више подсећа на пропаганду него на резултат анализе. Ако се аргументована (без обзира да ли тачно или нетачно) јавна дебата прогласи безбедносно индикативном, питање је шта следи. Ако то себи може да приушти амерички ФБИ, питање је када ће и други слични органи поћи тим стопама.

Друго, ФБИ, као безбедносно-обавештајна служба, у област интересовања уводи и критичко размишљање и преношење ставова и индиција о нечасним интересима моћних и утицајних људи. Старији се можда сећају некадашњег кривичног дела из члана 133 Кривичног закона СФРЈ: непријатељске пропаганде. Међутим, непријатељска пропаганда је подразумевала заштиту суверенитета и безбедности државе која је била једнопартијска, што је захтевало сужавање простора за критику, односно де факто ућуткивање противника власти. У случају САД, шампиона слободе говора, „домовине слободних“ које штити право на слободу говора, овакво обрушавање државне управе која би требало да води истраге делује као озбиљан удар на темеље либералне (вишепартијске) демократије.

Протест конзервативних активиста у оквиру студентског кампуса при Универзитету Беркли, 27. април 2017.

Треће, перфидно унета ограда о „стварним заверама“ политичке и бирократске врхушке указује колико у савременој методологији обавештајног рада аналитика може бити злоупотребљена. Чињеница у прилог таквој перцепцији нема, на које политичаре или на које прикривање се то односи се не прецизира, али надлежна служба „процењује“, „верује“ и налази да је нешто апстрактно „врло вероватно“. Могуће је замислити двојак сценарио. Или постоји намера власти најмоћније државе света и бастиона глобалног модела управљања да се сузбије јавна дебата о заверама или заташкавањима која укључују незаконите, штетне или неуставне активности државних службеника или водећих политичара, или је служба изашла из законских оквира свог рада и служи нечему другом, а не држави. И у једном и у другом случају, сарадња аналогних служби других држава са оваквом организацијом, коју намећу широм света, представљала би исто што и сарадњу са мафијом.

Четврто, наизглед бенигна иницијатива да органи управе остварују увид у што шири круг потенцијалних ризика са собом носи низ замки. Службама које се баве прикупљањем и обрадом података се по дефиницији не би се смело допустити да на основу квази-аналитичке спекулације прибављају могућност да долазе до најширег опсега података о грађанима који нису предмет интересовања. У конкретном случају чак се ради о сасвим легитимном мишљењу, али је једнако опасно и да се ради о било чему што нема сврху у остваривању надлежности. Нико не спречава оперативни састав да истражује, односно прикупља податке у одређеној истрази према критеријуму одређене претпоставке, али то не сме да важи за аналитичку обраду тих података. Таква „аналитика“ није ништа друго до наратив, који може да има законске последице према дискреционој оцени. Слободна претпоставка аналитичара ФБИ, у крајњој линији, носи ризик за све оне који преносе информације о покварењацима и сплеткарошима да прихватају причу „теоретичара завере“ и да су као такви и они опасни за безбедност САД.

ЗАВЕРА ИЛИ РЕАЛНОСТ?
Ако би прихватили логику ФБИ о реалности потенцијалне терористичке претње, то би значило да се као нормално прихвата надзор те службе ако се размишља о следећем примеру. На Универзитету Харвард постоји Програм за еволутивну динамику који је покренула Фондација Џефри Епстин VI. Епстин, осумњичен од стране ФБИ за трговину децом и педофилију, иначе бивши члан тајновитих организација Савета за спољне послове и Трилатералне комисије, био је активан и у Одбору студентске заједнице на Харварду „Ум, мозак и поншање“, затим у Иницијативи теоријске биологије на Институту за напредне студије Принстон Универзитета, Програму квантне гравитације на Пенсилванија Универзитету, као и у истраживачкој заједници која се бави општим основним начелима сложених физичких, рачунарских, биолошких и друштвених система Института Санта Фе.

Опсег научних пројеката које је финансирао Епстин обухвата генетику, неурологију, роботику, рачунарство и вештачку интелигенцију. Први директор УНЕСКО, Џулијан Хаксли, сматра се аутором трансхуманизма, интелектуалног покрета који афирмише пожељност суштинског побољшања људске врсте кроз примену разума, а посебно технологије, као ревизије био-социјалног програма за побољшање и контролу људске врсте (еугенике). Када трансхуманистичке пројекте финансирају корпоративни филантропи попут Епстина, Била Гејтса (Мајкрософт), Марка Зукерберга (Фејсбук) или Ерика Шмита и Ларија Пејџа (Гугл), читав подухват делује налик на некадашње корпоративно финансирање еугенике у нацистичкој Немачкој.

Са финансијским моћницима иза трансхуманистичке нео-еугенетике, кастински систем који је замислио Хаксли прети да постане стварност. У том контексту, са Епстином за једним од волана, није тешко замислити да нови „Судри“ (најнижа каста у индијској традицији) не буду само радници-робови, него и деца сексуални робови, којима ће, као у новели Олдуса Хакслија (брата поменутог Џулијена Хакслија), бити испран мозак како би служила елити, односно „контролорима света”.

Олдус Хаксли

Да ли је опасна теорија завере ако неко посумња да између богаташке елите и најмоћнијих западних – пре свега америчких и британских – тајних служби можда постоји нека веза? Поуздан одговор на ту дилему није могуће дати, али ако је судити по спремности служби водећих демократија да политички опортуне аналитичке конструкције пласирају као стварност, онда је извесно да су те службе, попут тајних полиција репресивних режима, спремне да служе интересима моћи, уместо држави и народу. Ако је тако, шта их спречава да буду у симбиози и са богатом елитом? Каква год да је та елита, она поседује моћ и тежи апсолутној контроли, за којом чезну и службе. Апсолутна контрола за богате, апсолутна моћ за њихове обавештајне чауше, и ропство за све остале – теорија завере или реална опасност? Чак и да није истина, док год има оних који могу скренути на ту страну треба бити на опрезу.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Правном факултету Универзитета Мегатренд и на Академији за националну безбедност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард