M. Bazdulj: Noćenje s doručkom

Svako društvo je bazirano na svesti o pripadanju zajednici. Ako se ljudima čini da političari deo njihovog sveta, oni neće glasati za njih

Tri dana ovog jula proveo sam u Arilju. Bio sam gost sjajnog ARLEMM festivala, manifestacije o kojoj se dosta zna širom Srbije, ali koja je zaslužila i još veću pažnju. O ovom festivalu vredi opširnije posebno pisati na nekom pogodnijem mestu, a ovde bih zabeležio tek crticu koja, čini mi se, nije lišena političke dimenzije.

Arilje je neobična varošica, sa aktivnom crkvom starom više od sedam stotina godina u strogom centru, sa pamćenjem na razvijenu industriju iz vremena socijalističke Jugoslavije, ali takođe sa preduzimljivim meštanima koji su i u kriznim vremenima uspeli da uz pomoć tekstilnih manufaktura i malinarstva drže glavu iznad vode.

Ipak, svako ko je naviknut na beogradske cene, ovde će biti pozitivno šokiran. Svaki kafanski i restoranski račun biće najmanje duplo manji, što se nipošto ne odnosi na kvalitet hrane i pića. Kao i svugde u unutrašnjosti, Ariljci su zagledani u glavni grad i s nestrpljenjem očekuje da njihovo mesto sa Beogradom celokupnom dužinom puta poveže auto-put. Nadaju se da bi to moglo da umanji negativan migracioni saldo, odnosno da će ljudi koji osećaju da su blizu Beograda imati manje razloga da žele da za Beograd odu zauvek.

Kad je o informisanosti reč, ljudi koje sam sreo ni po čemu ne zaostaju za Beograđanima. Ističem to zapravo samo zbog onog odvratnog stereotipa koji se zapatio u delu javnosti prema kojem jedan sloj Beograđana koji intenzivno participira u medijskom životu tobože predstavlja neki progresivni „mehur” unutar koga se politički život posmatra racionalno i kritički, dok izvan tog mehura žive nekakvi hipnotisani i zavedeni ljudi, možda „dobri u duši”, ali nepopravljivo indoktrinisani. A ne samo da nije tako, nego upravo ova iluzija predstavlja jednu od glavnih kočnica mogućnosti za bilo kakvu promenu.

Jedan od mojih tamošnjih sagovornika podsetio me u nekom trenutku na moj stari tekst koji sam u međuvremenu skoro i zaboravio. Reče mi zapravo čovek kako će se ispostaviti da sam bio bezrazložno optimističan pre tri i po godine. Nisam znao na šta misli, pa mi je objasnio kako aludira na moj tekst iz Politike od pre skoro tri i po godine, iz aprila 2016, uoči ondašnjih opštih izbora, koji se zvao Nekako s proleća 2020 u kome sam utvrdio kako su prva stvarna šansa za promenu vlasti naredni redovni izbori koji će se održati u proleće 2020.

Pisao sam tada: „Uz svest da ove izbore sigurno gube, ozbiljne opozicione stranke morale bi već početi da se pripremaju za izbore 2020. One se, međutim, listom troše u blesavim i trivijalnim kratkoročnim nadgornjavanjima tako da se doima skoro izvesnim da niko od aktuelnih opozicionih lidera ni 2020. godine Vučiću neće moći ništa. Ipak, to ne znači da on mirno može da očekuje kako će sigurno da vlada još osam ili dvanaest godina. Ako još nema opozicionog lidera koji ga može pobediti, ne znači da ga neće biti (…) Taj neko će morati da ponudi iskrenu i autentičnu politiku sa konkretnim lokalnim rešenjima za konkretne lokalne probleme i moraće izbrisati cinizam ciničnih, ukinuti apatiju apatičnih, uništiti hejt hejtera, moraće gomilu očajnih i otuđenih pojedinaca ubediti da predstavljaju zajednicu, odnosno društvo i da su oni sami ti koje su sve vreme čekali.”

Setio sam se naknadno da mi je taj tekst doneo razne „prozivke”. Tvrdili su da nema teorije da neće biti vanrednih izbora, da sam pesimista i defetista, maltene „bot”. Sada se i meni, međutim, čini da sam bio bezrazložno optimističan. A čovek nastavlja i kaže ovako: „Znaš šta najviše mrzim i šta mi je najveći problem. Kad mi dođu ti neki beogradski političari, sednu ovde, pričaju sat-dva, odglume da saslušaju ponekog na petnaest minuta, pa sednu u kola i odvezu se nazad. Niko nikad nekom takvom neće ništa poverovati. Ostani malo duže, prenoći ovde, neka te vide ljudi, doručkuj sutra, pa se neko možda i otvori, pa ti nešto i iskreno kaže, pa ti možda nešto i poveruje.”

Jedno društvo ne čini ni bilo kakav mit, ni legenda o zajedničkom poreklu, ni jezik, ni krv, ni tlo, nego svest o pripadanju zajednici. Svako društvo je bazirano na toj svesti. Ako se ljudima čini da političari koji žele da ih zastupaju nisu deo njihovog sveta, oni će sve pre učiniti nego što će glasati za takve. Ono „noćenje s doručkom” mog ariljskog sagovornika jeste, naravno, (i) metafora, ali kad putokaza nema može se poći i od metafore.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Politika, 06. avgust 2019.