Masovne pucnjave i razdor američkog društva

Šta nam o stanju američkog društva govori to što ga čak ni masovne tragedije ne ujedinjuju, već, naprotiv, dodatno produbljuju podele?

Pokolji koje su izvršili Patrik Krusijus u El Pasu i Konor Bets u Dejtonu tokom vikenda su isuviše užasni da bi se analizirali – i svakako isuviše grozni i demorališući da bi se opisali rečima. Gnušamo se pri pomisli na te krvave scene sa izmasakriranim telima i vriscima straha, bola i teskobe koji ispunjavaju vazduh. Stoga ćemo se na ova dešavanja osvrnuti pažljivo, s poštovanjem za rodbinu i prijatelje koji se moraju suočiti sa tako strašnim gubicima i neshvatljivim zlom. Sada je trenutak da razmotrimo složenost ljudske psihe i njenog uticaja na lični i društveni život.

Verovatno je prirodno za mnoge, uključujući ugledne mislioce i analitičare, da pribegnu jednostavnom odgovoru koji nalaže da se analiziraju zlikovci koji su ovo počinili ili da se sve svede na jedan društveni problem koji bi, ako se adekvatno njim pozabavimo, smanjio učestalost ovakvih izliva nehumane zlobe. Teši nas misao da postoji rešenje za ovaj fenomen bezobzirnih masovnih ubistava, koji se uzdiže do nivoa istinske nacionalne krize.

NEMA JEDNOSTAVNOG REŠENjA
Nažalost, ne postoje jednostavni odgovori zašto se ovo događa ili šta se u vezi sa tim može učiniti. Ali zato ima puno pitanja. Zašto je ovo postao rastući fenomen u relativno novije vreme? Zašto se čini da se u Americi ovo mnogo češće dešava nego u drugim industrijskim zemljama? Kakva je uloga društvenih mreža, video-igrica i brutalnosti popularne kulture? Šta ćemo sa opadanjem značaja takozvanih posredujućih institucija u Americi, poput crkava, društvenih grupa, dobrotvornih organizacija, civilnih struktura i biznis grupa? Koji značaj u svemu ovome treba pripisati raspadu porodice? Koliki je uticaj sve izraženije atomizacije (individualizacije) američke kulture?

Ovakva pitanja ukazuju koliko je problem složen, a time i težak za rešavanje. Ipak, dovoljan je i površan pogled na neke od komentara koji su se pojavili tokom vikenda da bi se uvidelo da mnogi radije posežu za jednostavnim objašnjenjima da bi umirili sopstvenu anksioznost, a u nekim slučajevima i da bi tragediju iskoristili u političke svrhe.

Krenimo od zapaljivog pitanja o pravu na posedovanje (automatskog) oružja. U kontekstu poznatog slučaja Heler, odnosno presude Vrhovnog suda koja je potvrdila pravo pojedinca da drži i nosi oružje, teško je uvideti kako bi ograničavanje nabavke i vlasništva nad oružjem značajno umanjilo ovakve ubilačke akcije. Istini za volju, u presudi Heler je navedeno da vlade mogu da regulišu prodaju oružja i vlasništvo nad njim u određenoj meri, ali pitanje je da li bi takva regulativa mogli smanjiti stepen nasilja poput onog počinjenog u El Pasu i Dejtonu.

Zgrada Vrhovnog suda SAD u Vašingtonu

U zemlji postoji široka podrška za usvajanje strožijih zakona o prodaji vatrenog oružja i njegovom vlasništvu. Predstavnički dom u kojem dominiraju demokrate je ranije ove godine odgovorio na ove zahteve usvajanjem mera koje će, na prvom mestu, zahtevati prethodne provere za svu prodaju i većinu transfera oružja, uključujući i one od strane privatnih prodavaca koja nisu licencirana od strane federalnih vlasti. Osim toga, ove mere će produžiti vremenske rokove koje vlade imaju da te provere sprovedu u delo.

Mnoge demokrate žele da Senat ubrza rad na toj legislativi, i možda bi trebalo. Do sada je lider republikanske većine u Senatu Mič Mekonel odbijao raspravu o ovom pitanju. Kakav bi uticaj mogli imati ovi zakoni ostaje stvar spekulacije. U Americi ima više pušaka nego ljudi. To je jedan od razloga zašto relativno strogi zakoni o posedovanju vatrenog oružja u Čikagu nisu zaustavili oružano nasilje u tom gradu. Drugi razlog je to što će u našoj sredini uvek biti ubica, a bolesna osoba sa zlim namerama uvek može nabaviti oružje. Stoga, usvojite zakone – ali shvatite da će njihov uticaj biti ograničen, možda čak i neprimetan.

„TRAMPOV PRST NA OBARAČU“
Zatim, tu je perfidna ideja da je retorika predsednika Trampa po pitanju imigracije nekako navela Patrika Krusijusa na njegovo manijakalno ubijanje. Sve stare optužbe su ponovo izrečene u bujici političkih uvreda: Tramp snosi direktnu odgovornost za pokolj u El Pasu. Reči poput rasista, ksenofob, demagog, beli nacionalista, beli suprematista i Hitler su neizbžno bile korišćene za opisivanje predsednikovog govora i ponašanja. Kako ističu progresivne američke demokrate, Trampov prst je bio na obaraču Krusijusovog kalašnjikova. Senator iz Nju Džerzija Kori Buker smatra Trampa direktno „odgovornim“ za pokolj u El Pasu.

Ima nečeg nedostojnog u političarima koji žure da iskoriste masovna ubistva kako bi napali predsednika. A potpuno je jasno da im je to namera. Kao što je juče na svom blogu istakao Pat Bjukenen, divljački napadi na Trampa čine pokretanje impičmenta gotovo obavezujućim. Ako je Tramp toliko loš – čak i zao – kao što ti ljudi tvrde, svako oklevanje o pokretanju impičmenta bi predstavljalo neizvršenje dužnosti. Ali koji su onda dokazi da je Krusijus bio motivisan Trampovom restrikcionističkom retorikom o imigraciji i da u odsustvu Trampovih retoričkih izleta on ne bi realizovao svoj zlokobni plan? Ne postoji nijedan takav dokaz.

U međuvremenu, ubica iz Dejtona, Konor Bets, sebe je deklarisao kao „prosatanskog levičara“, koji mrzi Trampa i koji želi socijalistički režim na čelu sa Elizabet Voren kao predsednicom. Hoćemo li zaključiti da je politika demokratskog socijalizma Vorenove na neki način navela Betsa da izvrši svoj krvavi pir? Naravno da nećemo.

Napadi na Trampa su bili otkrovenje jer su pokazali u kojoj su meri napadači nepsremni da prihvate da je bilo šta drugo moglo uticati na dvojicu pucača. Bivši kongresmen iz Teksasa Beto O’ Rurk optužio je predsednika „zbog upozorenja o invaziji na našim granicama“, kao da to predstavlja dokaz njegove perfidnosti. Zapravo, postoji invazija na našim granicama. Sa najmanje 11 miliona ilegalnih imigranata u zemlji (a verovatno ih je mnogo više, s obzirom da niko ne zna njihov tačan broj) i udelom stranaca rođenih u našoj zemlji u (ili blizu) koji je na istorijskom maksimumu, mi kao država imamo problem sa imigrantima. To izaziva opravdanu zabrinutost zbog poteškoća asimilacije. Ta zabrinutost je više od bilo čega drugog doprinela Trampovoj pobedi na predsedničkim izborima 2016. godine. Ipak, Trampovi neprijatelji odbijaju da priznaju da problem uopšte postoji, i da bi neka razumna osoba mogla pomisliti da je došlo vreme za restriktivniju politiku.

Mora se reći da korišćenje brutalne i grube retorike, posebno po pitanju imigracije, čini Trampa podložnim za napade i spekulacije o njegovim skrivenim osećanjima. Iako je u Volstrit džornal u uvodniku odbacio ideju da je Tramp na bilo koji način odgovoran za ubistva u El Pasu, ovaj list ga je ipak okrivio zbog „tonaliteta njegove javne retorike koja seje razdor u društvu“. Uredništvo je dodalo: „Ili će gospodin Tramp obuzdati svoju retoriku, ili će platiti posledičnu političku cenu“.

Protesti protiv najavljene posete Dejtonu predsednika SAD Donalda Trampa, Dejton, 6. avgust 2019. (Foto: Scott Olson/Getty Images)

Zaista, može se reći da je Trampova oštra retorika značajno doprinela nemogućnosti da formira vladajuću koaliciju tokom njegovih 30 meseci u Beloj kući. To mu zasigurno neće pomoći u bici za reizbor. Mnogo je verovatnije da će potkopati njegovu poziciju.

Međutim, kriviti Trampa za zlodelo očigleno bolesne osobe, otuđene od društva i uronjene u svoje sopstvene unutrašnje otrove, degradirajuće je za američku politiku. Šta nam o našem društvu i stanju republike govori to što jezivi događaji iz El Pasa i Dejtona ne mogu da nas ujedine u odavanju počasti zbog ove užasne tragedije, već nas, naprotiv, uvlače u produbljivanje podela i osuda, čineći sve manje izglednom bilo kakvu mogućnost za nacionalno pomirenje?

 

Robert V. Meri je dugogodišnji vašingtonski novinar i autor više knjiga, od kojih je poslednja Predsednik Mekinli: Arhitekta Američkog stoleća.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor The American Conservative