Масовне пуцњаве и раздор америчког друштва

Шта нам о стању америчког друштва говори то што га чак ни масовне трагедије не уједињују, већ, напротив, додатно продубљују поделе?

Покољи које су извршили Патрик Крусијус у Ел Пасу и Конор Бетс у Дејтону током викенда су исувише ужасни да би се анализирали – и свакако исувише грозни и деморалишући да би се описали речима. Гнушамо се при помисли на те крваве сцене са измасакрираним телима и врисцима страха, бола и тескобе који испуњавају ваздух. Стога ћемо се на ова дешавања осврнути пажљиво, с поштовањем за родбину и пријатеље који се морају суочити са тако страшним губицима и несхватљивим злом. Сада је тренутак да размотримо сложеност људске психе и њеног утицаја на лични и друштвени живот.

Вероватно је природно за многе, укључујући угледне мислиоце и аналитичаре, да прибегну једноставном одговору који налаже да се анализирају зликовци који су ово починили или да се све сведе на један друштвени проблем који би, ако се адекватно њим позабавимо, смањио учесталост оваквих излива нехумане злобе. Теши нас мисао да постоји решење за овај феномен безобзирних масовних убистава, који се уздиже до нивоа истинске националне кризе.

НЕМА ЈЕДНОСТАВНОГ РЕШЕЊА
Нажалост, не постоје једноставни одговори зашто се ово догађа или шта се у вези са тим може учинити. Али зато има пуно питања. Зашто је ово постао растући феномен у релативно новије време? Зашто се чини да се у Америци ово много чешће дешава него у другим индустријским земљама? Каква је улога друштвених мрежа, видео-игрица и бруталности популарне културе? Шта ћемо са опадањем значаја такозваних посредујућих институција у Америци, попут цркава, друштвених група, добротворних организација, цивилних структура и бизнис група? Који значај у свему овоме треба приписати распаду породице? Колики је утицај све израженије атомизације (индивидуализације) америчке културе?

Оваква питања указују колико је проблем сложен, а тиме и тежак за решавање. Ипак, довољан је и површан поглед на неке од коментара који су се појавили током викенда да би се увидело да многи радије посежу за једноставним објашњењима да би умирили сопствену анксиозност, а у неким случајевима и да би трагедију искористили у политичке сврхе.

Кренимо од запаљивог питања о праву на поседовање (аутоматског) оружја. У контексту познатог случаја Хелер, односно пресуде Врховног суда која је потврдила право појединца да држи и носи оружје, тешко је увидети како би ограничавање набавке и власништва над оружјем значајно умањило овакве убилачке акције. Истини за вољу, у пресуди Хелер је наведено да владе могу да регулишу продају оружја и власништво над њим у одређеној мери, али питање је да ли би таква регулатива могли смањити степен насиља попут оног почињеног у Ел Пасу и Дејтону.

Зграда Врховног суда САД у Вашингтону

У земљи постоји широка подршка за усвајање строжијих закона о продаји ватреног оружја и његовом власништву. Представнички дом у којем доминирају демократе је раније ове године одговорио на ове захтеве усвајањем мера које ће, на првом месту, захтевати претходне провере за сву продају и већину трансфера оружја, укључујући и оне од стране приватних продаваца која нису лиценцирана од стране федералних власти. Осим тога, ове мере ће продужити временске рокове које владе имају да те провере спроведу у дело.

Многе демократе желе да Сенат убрза рад на тој легислативи, и можда би требало. До сада је лидер републиканске већине у Сенату Мич Меконел одбијао расправу о овом питању. Какав би утицај могли имати ови закони остаје ствар спекулације. У Америци има више пушака него људи. То је један од разлога зашто релативно строги закони о поседовању ватреног оружја у Чикагу нису зауставили оружано насиље у том граду. Други разлог је то што ће у нашој средини увек бити убица, а болесна особа са злим намерама увек може набавити оружје. Стога, усвојите законе – али схватите да ће њихов утицај бити ограничен, можда чак и неприметан.

„ТРАМПОВ ПРСТ НА ОБАРАЧУ“
Затим, ту је перфидна идеја да је реторика председника Трампа по питању имиграције некако навела Патрика Крусијуса на његово манијакално убијање. Све старе оптужбе су поново изречене у бујици политичких увреда: Трамп сноси директну одговорност за покољ у Ел Пасу. Речи попут расиста, ксенофоб, демагог, бели националиста, бели супрематиста и Хитлер су неизбжно биле коришћене за описивање председниковог говора и понашања. Како истичу прогресивне америчке демократе, Трампов прст је био на обарачу Крусијусовог калашњикова. Сенатор из Њу Џерзија Кори Букер сматра Трампа директно „одговорним“ за покољ у Ел Пасу.

Има нечег недостојног у политичарима који журе да искористе масовна убиства како би напали председника. А потпуно је јасно да им је то намера. Као што је јуче на свом блогу истакао Пат Бјукенен, дивљачки напади на Трампа чине покретање импичмента готово обавезујућим. Ако је Трамп толико лош – чак и зао – као што ти људи тврде, свако оклевање о покретању импичмента би представљало неизвршење дужности. Али који су онда докази да је Крусијус био мотивисан Трамповом рестрикционистичком реториком о имиграцији и да у одсуству Трампових реторичких излета он не би реализовао свој злокобни план? Не постоји ниједан такав доказ.

У међувремену, убица из Дејтона, Конор Бетс, себе је декларисао као „просатанског левичара“, који мрзи Трампа и који жели социјалистички режим на челу са Елизабет Ворен као председницом. Хоћемо ли закључити да је политика демократског социјализма Воренове на неки начин навела Бетса да изврши свој крвави пир? Наравно да нећемо.

Напади на Трампа су били откровење јер су показали у којој су мери нападачи непсремни да прихвате да је било шта друго могло утицати на двојицу пуцача. Бивши конгресмен из Тексаса Бето О’ Рурк оптужио је председника „због упозорења о инвазији на нашим границама“, као да то представља доказ његове перфидности. Заправо, постоји инвазија на нашим границама. Са најмање 11 милиона илегалних имиграната у земљи (а вероватно их је много више, с обзиром да нико не зна њихов тачан број) и уделом странаца рођених у нашој земљи у (или близу) који је на историјском максимуму, ми као држава имамо проблем са имигрантима. То изазива оправдану забринутост због потешкоћа асимилације. Та забринутост је више од било чега другог допринела Трамповој победи на председничким изборима 2016. године. Ипак, Трампови непријатељи одбијају да признају да проблем уопште постоји, и да би нека разумна особа могла помислити да је дошло време за рестриктивнију политику.

Мора се рећи да коришћење бруталне и грубе реторике, посебно по питању имиграције, чини Трампа подложним за нападе и спекулације о његовим скривеним осећањима. Иако је у Волстрит џорнал у уводнику одбацио идеју да је Трамп на било који начин одговоран за убиства у Ел Пасу, овај лист га је ипак окривио због „тоналитета његове јавне реторике која сеје раздор у друштву“. Уредништво је додало: „Или ће господин Трамп обуздати своју реторику, или ће платити последичну политичку цену“.

Протести против најављене посете Дејтону председника САД Доналда Трампа, Дејтон, 6. август 2019. (Фото: Scott Olson/Getty Images)

Заиста, може се рећи да је Трампова оштра реторика значајно допринела немогућности да формира владајућу коалицију током његових 30 месеци у Белој кући. То му засигурно неће помоћи у бици за реизбор. Много је вероватније да ће поткопати његову позицију.

Међутим, кривити Трампа за злодело очиглено болесне особе, отуђене од друштва и уроњене у своје сопствене унутрашње отрове, деградирајуће је за америчку политику. Шта нам о нашем друштву и стању републике говори то што језиви догађаји из Ел Паса и Дејтона не могу да нас уједине у одавању почасти због ове ужасне трагедије, већ нас, напротив, увлаче у продубљивање подела и осуда, чинећи све мање изгледном било какву могућност за национално помирење?

 

Роберт В. Мери је дугогодишњи вашингтонски новинар и аутор више књига, од којих је последња Председник Мекинли: Архитекта Америчког столећа.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The American Conservative