Moralni svetionik: decenija od smrti Danka Popovića

Za one kojima je stalo do ove države i naroda, Danko ostaje moralni svetionik, a njegov „Milutin” simbol trpljenja, mudrosti i vere

U sredu sedmog avgusta navršava se tačno decenija otkako je otišao veliki srpski pisac Danko Popović. Povodom ove godišnjice, u Aranđelovcu će se okupiti prijatelji, poštovaoci i rodbina da odaju počast jednom istinski velikom čoveku, koji je takođe i izdanak čuvene srpske porodice čiji je predak prota Arsenije zakleo Karađorđa i srpske ustanike u Marićevića jaruzi.

Ovim povodom zamolio sam uredništvo Novog Standarda da čitaoce podseti na moj članak objavljen pre jednu deceniju u beogradskoj Politici, kako bi pre svega mladi ljudi mogli da se informišu o tome ko je bio čika Danko. Nažalost i posle njegove smrti Dankov opus je skrajnut iz srednjeg toka srpske književnosti, a Knjiga o Milutinu i dalje nije deo lektire i školskih programa.

No za one kojima je stalo do ove države i ovog naroda, Danko ostaje neprelazni moralni svetionik, a njegov Milutin simbol trpljenja, mudrosti i pre svega vere da i u najgorim trenucima naš život ima smisla i da nijedna žrtva nije uzaludna.

Ovo podsećanje na Danka značajno je i za Novi Standard. Uskoro se navršava prva godišnjica smrti pokojnog Željka, ali i prva decenija rada ovog portala koji je i nastao kao deo dešavanja u određenim intelektulanim krugovima vezanim za Danka.

Neka im je obojici laka zemlja.

SUDBINA SRPSKOG PISCA
U četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.

Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca. Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije. Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje, nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.

I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su „Čarapići”, „Kuća Lukića”, „Oficiri”, „Svinjski ujed”, „Konak u Kragujevcu” itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.

Komplet knjiga Danka Popovića

Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu „Karađorđeva smrt” uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji „Hajduk” Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.

Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku – u „Knjizi o Milutinu”. Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama. U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!

Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.

Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…

No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota. Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se „Knjiga o Milutinu”, najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.

 

02. 09. 2009.

 

Izvor Novi Standard