Globalni dometi „Projekta Srebrenica”

Srebrenica nije važna samo u kontekstu srpskog pitanja, već ima globalne domete. Zato već sada moraju početi pripreme za 25. godišnjicu

Treba već sada ozbiljno razmišljati o tome da će, za manje od godinu dana, tj. 11 jula 2020. godine, političko Sarajevo, zajedno sa svim svojim stranim saveznicima, od vodećih NATO i EU država do brojnih islamskih država, na najagresivniji mogući način obeležiti 25-godišnjicu nepostojećeg ”genocida” u Srebrenici. Naravno, svaka godišnjica se do sada na sličan način instrumentalizovala, ali su one ”okrugle” ili ”jubilarne” pogotovo pogodne. Možemo, dakle, biti sigurni da se veliki događaj globalnog dometa već uveliko sprema, i da će mu prethoditi novi pozivi i pritisci ne samo da Srbija i Srpska priznaju ”genocid”, nego i da se zabrani i svako poricanje istog, što bi bio, uz sve ostale pritiske koji će se protiv Srpske primenjivati, i glavni argument za ukidanje srpskog entiteta u BiH kao ”genocidne tvorevine”. Za to se ozbiljno treba pripremiti na srpskom državnom nivou sa obe strane Drine. Nije samo Srpska meta, mada je ona vrlo bitna, jer ”Projekat Srebrenica” ima globalne domete. Stoga njegovi tvorci neće ni po koju cenu odustati od njega, dok god njihova konstrukcija ne bude bila razbijena u paramparčad ili dok god ne bude bila napravljena dovoljno jaka kontrateža. To treba da znamo i da se, imajući to na umu, dobro pripremimo, što podrazumeva, između ostalog, i svest o prirodi i korenima ”Projekta Srebrenica”.

SREBRENICA KAO ”POUČNA PRIČA”
Čitavu deceniju pre lansiranja srećom neuspele britanske rezolucije o Srebrenici u leto 2015,[i] koja je, na 20-godišnjicu njenog oslobađanja od vojske Nasera Orića, trebalo da stavi konačni, lažni ”genocidni” pečat na sve pokušaje ustanovljavanja šta se u julu 1995. tamo stvarno desilo, u detaljnoj analizi srebreničkog fenomena za britanski internet sajt Spajkd, objavljenoj u avgustu 2005. pod naslovom “Kako je Srebrenica postala ‘poučna priča’?”, upravo je jedna Britanka, Tara Mekormak, pronikla u suštinu ne samo britanske već i celokupne zapadne politike instrumentalizacije Srebrenice:

“Od Kosova 1999. do Konga 2005, Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. Džek Strou (tadašnji britanski ministar spoljnih poslova, prim. aut.) je branio zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN-a, general UN Patrik Kamert je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog ‘lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande’.”[ii]

Kao potvrdu ove teze, iste godine, i to baš „slučajno“ na 10-godišnjicu srebreničkih dešavanja, 11. jula, poznati britanski komentator Kristofer Hičens napisao je članak sa podnaslovom „Šta nas je genocid naučio o intervenciji“, konstatujući da je šteta što se odugovlačilo sa primenom „lekcija Srebrenice“ u slučaju zapadnih intervencija u Avganistanu i Iraku.[iii] A pokliči u stilu da „moramo da sprečimo još jednu Srebrenicu“, nastavili su da se koriste i tokom narednih godina.

Koristili su se da bi opravdali zapadnu oružanu intervenciju u Libiji, kako od strane zapadnih komentatora (”Sećate li se Srebrenice? O zapadnoj intervenciji u Libiji se ne treba premišljati”)[iv] i akademskih poslenika (”Put u Libiju vodi kroz Srebrenicu”),[v] tako i od strane visokih zapadnih zvaničnika, poput bivšeg belgijskog premijera i evroparlamentarca Gi Verhofštata (”Evropa mora da izbegne još jednu Srebrenicu u Libiji”),[vi] Hilari Klinton, tadašnjeg Državnog sekretara SAD (”Sprečili smo novu Srebrenicu u Libiji“),[vii] ili Denisa Rosa, tadašnjeg glavnog stratega Bele kuće za Bliski istok (”Bili smo suočeni sa mogućnošću ‘Srebrenice na steroidima’“).[viii]

Tara Mekormak

Slične reči su se mogle čuti u zapadnim medijima i radi pravdanja zapadnog uplitanja i potpirivanja građanskog rata u Siriji: npr. na Si-en-en-u (”Sirija, Sarajevo i Srebrenica: kada bes nije dovoljan“),[ix] ili u Boston Gloubu (”Srebrenički momenat u Siriji?“),[x] ali i iz usta izaslanika UN za Siriju, Stafana de Misture (”Sećate li se Srebrenice? Mi se sećamo…“), kada je pozivao ”svet“ da ”učini nešto“ radi sprečavanja boraca Islamske države – iste one koju su Anglo-Amerikanci koristili radi svrgavanja Asada – da zauzmu grad Kobane,[xi] pa čak, posredstvom londonskog Telegrafa, i iz usta terorista u Alepu, pripadnika grupe Džaiš al-Mudžahedin, koje su vladine snage ugrožavale (”Planovi za primirje u Alepu na ivici propasti, jer pobunjenici strahuju od ‘još jedne Srebrenice’“),[xii] a kojima je u propagandnu pomoć priskočio čak i sam tadašnji Generalni sekretar UN (”Ban Ki-Mun kaže da se pribojava još jednog masakra na skali Srebrenice“).[xiii]

Drugim rečima, Srebrenicom se već godinama manipuliše kao „poučnom pričom“ o tome šta sve može da se desi ako strani, odnosno zapadni „humanitarci“, poput globalnog Supermena, ne priskoče u pomoć nekom „ugroženom“ narodu ili državi čija politika i/ili rukovodstvo ne odgovaraju zapadnim interesima – pa čak i ”ugroženim” teroristima. Ovo poslednje smo videli ne samo u Siriji, već i na Kosovu i Metohiji, kada se, između ostalih, da bi opravdao nezakonito bombardovanje SRJ, tadašnji britanski premijer Toni Bler, uz još jedan falsifikovani ”masakr” (u Račku),[xiv] pozvao na Srebrenicu u svom govoru pred Donjim domom britanskog parlamenta u predvečerje početka NATO agresije, koja će dovesti teroriste na vlast u južnoj srpskoj pokrajini.[xv]

CILjEVI ”PROJEKTA SREBRENICA“
Dakle, noviji zapadni intervencionizam, sa jasnim tendencijama daljeg širenja na istok i jug, nije zasnovan samo na već otrcanoj ideologiji ”širenja demokratije“. Da jeste, njegov kredibilitet bi bio previše iscrpljen čak i za propagandno-ubeđivačke moći zapadnih medija, s obzirom na rezultate prethodnih kampanja vođenih pod tom zastavom. Stvar je mnogo šire i dublje postavljena, i zato je Srebrenica postala toliko važna na globalnoj ravni, i zato je Velikoj Britaniji – osim sopstvenih geopolitičkih razloga i posledične ruso- i srbofobije – bilo toliko važno da progura svoju rezoluciju kroz Savet bezbednosti UN u julu 2015. Jer, važan deo ideološkog temelja današnjeg zapadnog, tj. globalističkog intervencionizma čini doktrina tzv. Odgovornosti za zaštitu (Responsibility to Protect ili, skraćeno, R2P), tj. navodna obaveza ”međunarodne zajednice“ da ”zaštiti“ narode tamo gde to navodno ne uspevaju suverene države. A upravo je zapadna konstrukcija o Srebrenici, odnosno ceo ”Projekat Srebrenica“, ključni stub ove doktrine, na koju se, očekivano, pozivala neuspela britanska rezolucija o Srebrenici.

U tom kontekstu treba posmatrati i tretirati celu zapadnu predstavu, sve zapadne krokodilske suze koje se svakog jula liju za Srebrenicu, pogotovo na okrugle godišnjice, sav medijski terorizam koji se sprovodi, sve otrovne političke pritiske koji se vrše uz pomoć, za ove potrebe veoma bitne, iskonstruisane slike o srebreničkom ”genocidu“. Naravno, sprovode se i ”lokalni” ciljevi – obuzdavanje srpskog faktora na njegovom državno-istorijsko-kulturnom prostoru kroz sejanje zle krvi, nametanje krivice i opravdavanje spoljne intervencije i permanentnog stranog (zapadnog) neokolonijalnog prisustva, uz potiskivanje geopolitičkih rivala, poput Rusije i Kine. Ali je domet globalni.

Sažeto rečeno, prema doktrini ”Odgovornost za zaštitu“, nacionalni suverenitet više nije privilegija već ”obaveza“ – čiji stepen ispunjavanja je stvar procene neizbežne, apstraktno definisane ”međunarodne zajednice“ – iza čije maske se kriju najmoćnije zapadne države – koja zatim preuzima na sebe ”obavezu“ da interveniše protiv, tj. unutar suverenih država u kojima je ”ocenjeno“ da vlast ugrožava građane, odnosno da ne ispunjava svoje ”obaveze“ ili ”odgovornost“ prema njima – po ”objektivnom sudu” zapadnih intervencionista. Ili, kako se to definiše na veb-stranici UN-ove Kancelarije za sprečavanje genocida i odgovornost za zaštitu, u delu posvećenom ”Odgovornosti za zaštitu“:

”Suverenitet nije samo zaštita od spoljnog uplitanja, već se radi o tome da države imaju pozitivnu odgovornost za dobrobit njihovih naroda, i da pomažu jedne drugima. Dakle, primarna odgovornost za zaštitu sopstvenog naroda leži na prvom mestu na samoj Državi. Međutim, postoji i ’rezidualna odgovornost’ šire zajednice država, koja se ’aktivira kada je jasno da određena država ili nije voljna ili nije sposobna da ispuni svoju odgovornost za zaštitu, ili je sama počinilac zločina ili zverstava’.“[xvi]

Srebrenica, tj. zapadni narativ o njoj, igrala je i igra, važnu ulogu u razvoju ovog izuzetno opasnog aspekta međunarodne politike. Doktrina R2P je postepeno razvijena unutar sistema Ujedinjenih nacija u protekle dve decenije. Još 2000. godine, u svom Milenijumskom izveštaju, tadašnji Generalni sekretar UN Kofi Anan, očigledno kao odgovor na rastuće sumnje u zapadni agresivni ”humanitarizam”, postavio je pitanje za koje je, kao što će se videti, već imao spreman odgovor: ”Ako je humanitarna intervencija zapravo neprihvatljiv nasrtaj na suverenitet, kako bi onda trebalo da odgovorimo na jednu Rvandu, na jednu Srebrenicu, na gruba i sistematska kršenja ljudskih prava koja vređaju sva načela naše zajedničke čovečnosti?“[xvii]

Bivši generalni sekretar UN Kofi Anan

Sama kovanica ”Odgovornost za zaštitu“ pripisuje se, bar od strane bivšeg Generalnog sekretara UN Ban Ki-Muna, Frencisu Dengu, prvom Specijalnom savetniku Generalnog sekretara UN za sprečavanje genocida (2007-2012), iz vremena kada je vršio funkciju Predstavnika Generalnog sekretara UN-a za interno raseljena lica, a na osnovu njegovog ranijeg rada u Programu za Afriku u sklopu uticajnog američkog liberal-intervencionističkog Brukings instituta.[xviii] Međutim, bilo bi netačno svu zaslugu pripisati birokratskom ili institucionalnom delovanju unutar međunarodnih institucija poput UN, jer bi to zanemarilo važnu ulogu vaninstitucionalne ”meke moći“ u oblikovanju ne samo međunarodnih percepcija već i međunarodnih politika.

Dakle, neophodno je istaći da je veliku ulogu u međunarodnoj afirmaciji i kasnijoj institucionalizaciji doktrine R2P odigrala Međunarodna komisija za intervenciju i državni suverenitet, osnovana pod pokroviteljstvom Vlade Kanade i nekoliko ”važnih fondacija” 2000. godine, a čiji je kopredsedavajući bio Geret Evans, bivši Ministar spoljnih poslova Australije, a tadašnji predsednik i izvršni direktor Međunarodne krizne grupe. I ovde ponovo pada u oči uticaj koji grupe u čijem finansiranju značajno učestvuje Džordž Soroš vrše ne samo na međunarodno javno mnjenje, već i na međunarodno pravo i međunarodne odnose. Jer, ne samo da je Soroš preko svojih fondacija bio dugogodišnji ključni finansijer Međunarodne krizne grupe, već su Soroševe Fondacije za otvoreno društvo, zajedno sa vladama više NATO i drugih (pro)zapadnih država, istaknuti finansijer i vodećeg svetskog glasnogovornika načela ”Odgovornosti za zaštitu“, Globalnog centra za odgovornost za zaštitu,[xix] čiji je višegodišnji kopredsedavajući bio, gle slučajnosti – upravo Geret Evans (koji je sad kopredsedavajući Međunarodnog savetodavnog odbora ove organizacije[xx]), a među čijim zvaničnim pokroviteljima je bio i – Kofi Anan. Sam Soroš je 2004. predstavio osnove doktrine R2P u autorskom članku za časopis Forin polisi, obrazlažući je svojim već poznatim globalističkim pogledom na svet:

”Suverenitet je anahron koncept… istinski suverenitet pripada narodu, koji ga zatim delegira svojoj vlasti; ako vlade zloupotrebe autoritet koji im je poveren, a građani nemaju priliku da isprave te zloupotrebe, spoljna intervencija je opravdana; preciziranjem da je suverenitet utemeljen u narodu, međunarodna zajednica može da probije granice nacionalnih država kako bi zaštitila prava građana.“[xxi]

(Drugim rečima – samo neka vrsta nadnacionalne, svetske vlade ima legitimitet da zastupa interese građana u svim državama sveta, da definiše te interese, procenjuje kada su oni povređeni, i da, shodno tome, oružano interveniše – a sve da se, tobože, ”ne bi ponovila neka nova Srebrenica”.)

Kako se navodi u izveštaju Generalnog sekretara UN o „Implementaciji odgovornosti za zaštitu“ iz januara 2009: ”Brojne ključne preporuke Komisije (tj. već pomenute Međunarodne komisije za intervenciju i državni suverenitet – prim. aut.) su uvrštene među zaključke Visokog panela o pretnjama, izazovima i promenama, kojeg je sazvao tadašnji Generalni sekretar Kofi Anan 2004. (vidi A/59/565 i Corr.1), kao i u njegov potonji izveštaj naslovljen ‘U većoj slobodi: ka razvoju, bezbednosti i ljudskim pravima za sve’ (A/59/2005). Ovi izveštaji su potom poslužili kao materijal za razmatranje na Svetskom samitu UN 2005…  pristup odgovornosti za zaštitu… definisan je odredbama Svetskog samita (stavovi 138 i 139) … ’Svaka pojedinačna Država ima odgovornost da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti’.“ [xxii]

„ODGOVORNOST ZA ZAŠTITU”
Dakle, i iz ovog se vidi da je doktrina ”Odgovornost za zaštitu“ prihvaćena na nivou UN 2005. pod velikim uticajem navodno ”nezavisnih“ međunarodnih tela koja niko nije izabrao ni na kakvim demokratskim izborima, niti ih je bilo koja suverena država delegirala. Štaviše, kako sa zadovoljstvom na svojoj internet stranici ističe već pomenuta, od Džordža Soroša obilato finansirana ”nezavisna“ institucija, Globalni centar za odgovornost za zaštitu: ”Savet bezbednosti se od 2006. pozvao na R2P u više od 65 rezolucija. Savet za ljudska prava se pozvao na R2P u 30 rezolucija.“[xxiii] Evo samo nekoliko primera:

– U 2006, govoreći o zaštiti civila u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1674, posvećenoj ”zaštiti civila u oružanim sukobima“, Savet bezbednosti se pozvao na R2P, reafirmišući odredbe stavova 138 i 139 Zaključaka Svetskog samita 2005. o odgovornosti za zaštitu populacija od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti.[xxiv]

– Tokom 2011. Savet bezbednosti se pozvao na Odgovornost za zaštitu u brojnim rezolucijama: npr. 1970[xxv]i 1973[xxvi] o situaciji u Libiji, 1975[xxvii] o situaciji u Obali Slonovače, 1996[xxviii] o situaciji u Južnom Sudanu, i 2014[xxix] o situaciji u Jemenu.

– Tokom 2012. Savet bezbednosti se, između ostalog, pozvao na Odgovornost za zaštitu u svom Saopštenju za medije o situaciji u Južnom Sudanu od 9. januara.[xxx]

– U najnovije vreme, 2018. godine, više rezolucija SB UN se pozvalo na R2P: npr. 2409[xxxi] o Demokratskoj Republici Kongo, 2417[xxxii] o Zaštiti civila u oružanim sukobima, 2428[xxxiii] o Sudanu i Južnom Sudanu.

– Takođe, 16.8.2018. povodom odluke Narodne skupštine Republike Srpske da poništi Izveštaj o Srebrenici iz 2004, oglasio se saopštenjem i Specijalni savetnik Generalnog sekretara UN za sprečavanje genocida, ”izražavajući zabrinutost” navedenim činom, ali i uz priznanje – doduše bez samokritičkog osvrta – da se na Balkanu ”događaji iz prošlosti koriste u političke svrhe”.[xxxiv]

Unutar samih UN, uspostavljena je funkcija Specijalnog savetnika Generalnog sekretara UN za Odgovornost za zaštitu,[xxxv] koji radi u tesnoj koordinaciji sa Specijalnim savetnikom Generalnog sekretara UN za sprečavanje genocida.[xxxvi]

Kako se ističe na internet stranici Specijalnog savetnika za Odgovornost za zaštitu, ta doktrina, utemeljena kao reakcija na ”zverstva počinjena tokom 1990-ih u Ruandi i na Balkanu“ (ranija, oštrija verzija je, umesto ”zverstva”, koristila termin ”genocidno nasilje”, ali je ta terminologija, očigledno kao rezultat jačanja uticaja država koje zagovaraju višepolarni svet, očigledno ublažena), ”otelotvoruje političku posvećenost okončavanju najgorih oblika nasilja i progona. Ona nastoji da smanji jaz između postojećih obaveza koje Države-članice imaju u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom i pravom o ljudskim pravima i realnosti sa kojom se suočavaju populacije kojima prete genocid, ratni zločini, etničko čišćenje i zločini protiv humanosti”.[xxxvii]

Bivši generalni sekretar UN Ban Ki Mun, berzanski spekulant Džordž Soroš i ekonomista Džefri Saks

(Treba, opet, ukazati na činjenicu da je definicija ove doktrine u poslednjih nekoliko godina primetno ublažena, t.j. da nije toliko ogoljeno intervencionistička kao što je prvobitno bila. Poređenja radi, ranija definicija doktrine, koja se još 2015. mogla naći na internet stranici UN-ovog Specijalnog savetnika, glasi:

”R2P počiva na tri stuba:

1. Država snosi glavnu odgovornost za zaštitu stanovništva od genocida, ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja, i njihovog podsticanja;

2. Međunarodna zajednica ima odgovornost da ohrabri i pomogne Države u ispunjavanju ove obaveze;

3. Međunarodna zajednica ima odgovornost da upotrebi odgovarajuća diplomatska, humanitarna i druga sredstva kako bi zaštitila stanovništva od ovih zločina. Ako Država očigledno ne uspeva da zaštiti svoja stanovništva, međunarodna zajednica mora da bude spremna da preduzme kolektivnu akciju da bi zaštitila stanovništva, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija“.[xxxviii]

Takođe, zanimljivo je primetiti da se na sajtu još jedne međunarodne NVO posvećene ovoj doktrini, ”Međunarodne koalicije za odgovornost za zaštitu“, u odeljku posvećenom krizi u Siriji, može naći sledeća napomena:

”Ažurirano: norma Odgovornost za zaštitu, prema sporazumu iz Završnog dokumenta Svetskog samita 2005, ne odobrava jednostrani vojni odgovor ili vojni odgovor neke ’koalicije voljnih’. Bilo koji vojni odgovor na osnovu Odgovornosti za zaštitu mora da bude autorizovan od strane Saveta bezbednosti“.[xxxix]

Čini se da je i na ovom primeru, pod rastućim uticajem višepolarnog sveta u nastajanju, očigledan proces pokušaja zauzdavanja ove doktrine posle pustoši koje su razne ”humanitarne“ vojne intervencije prouzrokovale u 21. veku. Isto tako, vredi napomenuti da je, u jednom predavanju iz 2008, Geret Evans priznao da su se još te godine neke latinoameričke, arapske i afričke države ogradile od R2P, tvrdeći da je ”Svetski samit odbacio R2P 2005”, odnosno da ”koncept odgovornosti za zaštitu nije usvojen od strane Generalne skupštine”,[xl] što nam govori da mnoge države ili nisu bile svesne šta se ”na mala vrata” proguralo u UN, ili nisu to tumačile ili više ne tumače na isti način kao zapadni intervencionisti.)

Dakle, upravo je ovaj novouspostavljeni ”stub“ međunarodnog prava, u čije temelje je čvrsto ugrađen zapadni ”zvanični narativ“ o Srebrenici, trebalo da obezbedi legitimitet zapadnim silama ili njihovim saveznicima da intervenišu svuda gde one tvrde da vlast ”nije ispunila svoju obavezu da štiti sopstveno stanovništvo“ – a za šta su prethodno njihovi mediji pripremili teren, ”bombardujući” selektivnim informacijama domaće i međunarodno javno mnjenje putem globalnih informacionih glasila i mreža. I više od toga: ova legitimizacija trebalo je da pruži potrebno ideološko opravdanje ne samo za vršenje diplomatskog pritiska, kao što su zapadne sile to činile unutar Saveta bezbednosti u vezi npr. Libije ili Sirije – već, u krajnjoj instanci, u slučaju ”opstrukcije“ Rusije ili Kine (u obliku diplomatskog protivljenja, pa čak i samog veta u SB UN), i za jednostrane intervencije, mimo SB UN. Poslednje dve američke ambasadorke u UN, Niki Hejli i Samanta Pauer, su se u tome posebno isticale. (Pauer je inače, pre nego što je stupila na visoku funkciju, zajedno sa već pomenutim Geretom Evansom propagirala „Odgovornost za zaštitu“ po raznim svetskim forumima.)

Sam Generalni sekretar UN Ban Ki-Mun je na jednoj konferenciji u Berlinu 2008. godine doslovce izjavio da je, u delovanju na osnovu R2P, neophodno preduzeti ”rane, preventivne korake – koji ne treba da zahtevaju ni jednoglasnost u Savetu bezbednosti, ni slike nastajućih zločina koji šokiraju savest sveta“.[xli] Dakle nije bila reč samo o tome, kako se još 2015. isticalo na internet stranici Specijalnog savetnika Generalnog sekretara UN za odgovornost za zaštitu, da ”suverenitet više ekskluzivno ne štiti Države od stranog uplitanja“ (u međuvremenu je i ova agresivna terminologija uklonjena, odnosno ublažena), već da ni veto neke od stalnih članica Saveta bezbednosti ne bi bio dovoljan da spreči neki novi, oružani izliv zapadnog „humanitarizma“. Posredi je, dakle, bio otvoren pokušaj obesmišljavanja međunarodnog prava i Saveta bezbednosti, i to uz aktivnu podršku samog Generalnog sekretara UN.

KAKO PROTIV KRSTAŠKOG MORALIZMA
Ovde vredi primetiti ne samo važnost (kvazi)pravnog utemeljenja zasnovanog na iskonstruisanom „presedanu“ kao što je Srebrenica, već i važnost jedne univerzalizovane ideološke potke, koja ne samo da daje podlogu za proaktivno državno delovanje zaodenuto u plašt ”međunarodnog prava“, već i legitimitet za vaninstitucionalno, tj. vanpravno pa čak i bespravno delovanje. Jer, zaboga, kad su ljudski životi navodno ugroženi, ”moralni imperativ“ je sve! A kada se stvari postave na moralnu ravan, koliko god neistinita ili neiskrena ona suštinski bila, to je nešto što jače utiče na podsvest ljudi nego hiljade citata iz raznoraznih suvoparnih paragrafa kodifikovanog međunarodnog zakonodavstva, pa čak i zvanični protesti protiv ”spoljnog mešanja u unutrašnje stvari suverenih država“ – ma od koga dolazili i koliko god nadahnuti oni bili.

U isto vreme, stavljanje stvari na moralnu ravan olakšava da se ”meka moć“ preko noći preobrazi u ”tvrdu“ moć, tj. operativna i oružana dejstva na terenu. To zapadne sile vrlo dobro znaju, i zato toliko resursa ulažu u rad u raznoraznim međunarodnim komitetima i konferencijama, u osnivanje instituta koje te doktrine propagiraju, u ”nevladine organizacije“ koje ”šire veru“, u medije koji ih propagiraju, itd. U tome leži i jedan od ključeva dizanja nedokazanog ”genocida“ u Srebrenici u ravan ”moralnog imperativa“. Stoga, opet, nije ni malo slučajno to što je britanska diplomatija iskoristila 20-godišnjicu Srebrenice i prateću medijsku pažnju da bi, kroz predloženu rezoluciju Saveta bezbednosti UN, iznova promovisala postulate novog i ”unapređenog“ međunarodnog intervencionizma, sadržane u doktrini ”Odgovornost za zaštitu“ na koju se pozvala više puta u propaloj rezoluciji.[xlii] Možemo očekivati neku sličnu inicijativu i povodom predstojeće 25-godišnjice.

Aleksandar Pavić (Foto: Medija centar Beograd)

Problem ne samo za Srbiju i Republiku Srpsku, već i za druge države, uključujući i nezapadne velike i srednje sile, je taj što su one, zahvaljujući agresivnom zapadnom krstaškom moralizmu i svojoj medijskoj inferiornosti, umesto u pro-aktivnu, saterane u suštinski reaktivnu, tj. defanzivnu politiku stalnog traženja raznoraznih ”odgovora“ na neprestane ideološko-borbene izazove koji dolaze iz zapadnog pravca. Istine radi, takvim zemljama nedostaje i potrebna doza cinizma kojom raspolažu zapadne elite, a koja ovima dozvoljava da instrumentalizuju ”ideale“ na kojima njihova društva bar formalno počivaju u ne samo čisto pragmatične, već i otvoreno agresivne ili destruktivne svrhe. Za razliku od zapadnih zemalja, čije elite imaju vekovno iskustvo u kovanju ovog nedostojnog zanata, mnoge nezapadne zemlje ili kulture iskrenije – da ne kažemo naivnije – veruju ne samo u mogućnosti uspostavljanja istinskih demokratskih sistema na osnovu zapadnih matrica, već i u to – što je ključno za njihov suštinski defanzivan stav – da suverenim zemljama istinski treba da bude ostavljeno pravo da same nalaze svoje puteve ka svojoj (ne)sreći, sve dok ne postanu istinska pretnja za okolinu. Naravno, ta ljubav prema nacionalnom suverenitetu ima u mnogo čemu da zahvali ne samo pukom idealizmu ili nedostatku neke univerzalističke kontra-ideje, već i golom nagonu za opstanak, jer je nacionalni suverenitet jedna od poslednjih brana protiv zapadnog ekspanzionizma, i jedna od malobrojnih ideoloških kontrapunktova zapadnom neo-imperijalizmu „dobrodetelji“.

U svakom slučaju, u stanju kakvo je sad, tj. bez konkretno formulisane i operacionalizovane kontra-ideje ili ideologije koja bi se mogla univerzalizovati, za one koji su primorani da reaguju na neprekidni niz krstaških zapadnih inicijativa moguće je ipak učiniti nešto veoma delotvorno: gađati u same stubove legitimiteta zapadnog intervencionizma, oličenog u doktrini R2P. Jer, ako se može pokazati da je jedan od njenih ključnih simbola – Srebrenica – manipulacija prepuna lažnih konstrukcija koje se sada već mogu lako dokazati, to bi predstavljalo krupan korak u delegitimisanju jedne od važnih osnova sadašnjeg zapadnog intervencionističkog impulsa, koji je postao najveća pretnja ne samo za svetski mir, već i za ljudsku slobodu uopšte. Jer, tokom 2019. godine, gore-pomenuta kancelarija Specijalnog savetnika za sprečavanje genocida je dobila mandat od Generalnog sekretara UN da pripremi ”globalni plan akcije protiv govora mržnje i zločina mržnje”, za koji se već sada upozorava da može imati pogubne posledice za slobodu govora i savesti i slobodnu razmenu ideja.[xliii]

 

*Dopunjena verzija rada objavljenog u zborniku radova sa međunarodne naučne konferencije ”Srebrenica – stvarnost i manipulacije”, održane u Banjaluci u aprilu 2019. godine

__________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[i] https://www.scribd.com/doc/270919186/Srebrenica-Draft-Resolution-Which-Failed-in-UNSC-on-July-8-2015#from_embed

[ii] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-online, https://www.spiked-online.com/2005/08/03/how-did-srebrenica-become-a-morality-tale/

[iii] https://slate.com/news-and-politics/2005/07/what-the-genocide-taught-us-about-intervention.html

[iv] http://www.theguardian.com/commentisfree/2011/may/29/srebrenica-libya-intervention-no-brainer

[v] http://www.independent.co.uk/voices/commentators/brendan-simms-road-to-libya-runs-through-srebrenica-2290326.html

[vi] https://www.partitoliberale.it/3819/esteri/guy-verhofstadt-europe-must-avoid-another-srebrenica-in-libya.html

[vii] https://www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2011&mm=04&dd=16&nav_id=73839

[viii] https://www.theglobeandmail.com/opinion/intervention-in-libya-flawed-perhaps-but-better-than-inaction/article1322124/

[ix] https://edition.cnn.com/2012/05/29/world/meast/syria-sarajevo-and-srebrenica/

[x] https://www.bostonglobe.com/opinion/2014/02/13/srebrenica-moment-syria/hfNxufLE2sbt4JHElU2sZP/story.html

[xi] https://www.washingtonpost.com/world/national-security/un-envoy-invokes-srebrenica-massacre-in-call-for-help-for-syrian-town-of-kobane/2014/10/10/0190e856-50a3-11e4-babe-e91da079cb8a_story.html?noredirect=on&utm_term=.8b010b970f00

[xii] https://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/11261039/Plans-for-ceasefire-in-Aleppo-on-verge-of-collapse-as-rebels-fear-another-Srebrenica.html

[xiii] https://www.channel4.com/news/un-secretary-do-not-allow-syria-to-turn-into-srebrenica

[xiv] https://www.mediamonitors.net/sorting-through-the-lies-of-the-racak-massacre-and-other-myths-of-kosovo/

[xv] https://www.theguardian.com/world/1999/mar/23/balkans.tonyblair

[xvi] http://www.un.org/en/genocideprevention/about-responsibility-to-protect.html

[xvii] Isto.

[xviii] https://www.brookings.edu/book/sovereignty-as-responsibility/

[xix] http://www.globalr2p.org/

[xx] http://www.globalr2p.org/about_us#iab

[xxi] https://foreignpolicy.com/2009/10/28/the-peoples-sovereignty/

[xxii] https://www.un.org/ruleoflaw/files/SG_reportA_63_677_en.pdf

[xxiii] http://www.globalr2p.org/about_r2p (Pristupljeno 29.1.2019.)

[xxiv] http://unscr.com/en/resolutions/1674

[xxv] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1970(2011)

[xxvi] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1973(2011)

[xxvii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1975(2011)

[xxviii] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1996(2011)

[xxix] http://www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/2014(2011)

[xxx] https://www.un.org/press/en/2012/sc10514.doc.htm

[xxxi] https://undocs.org/S/RES/2409(2018)

[xxxii] https://undocs.org/S/RES/2417(2018)

[xxxiii] https://undocs.org/S/RES/2428(2018)

[xxxiv] https://www.un.org/en/genocideprevention/documents/2018-08-16_Dieng%20Statement.pdf

[xxxv] https://www.un.org/en/genocideprevention/special-adviser-responsibility-protect.html

[xxxvi] https://www.un.org/en/genocideprevention/special-adviser-prevention-genocide.html

[xxxvii] https://www.un.org/en/genocideprevention/about-responsibility-to-protect.html

[xxxviii] Ovo je verzija prevedena sa UN-ovog sajta 2015. godine. Neznatno svedena verzija, na koju se i dalje, nostalgično, oslanja ”Globalni centar za odgovornost za zaštitu”, se može naći na: http://www.globalr2p.org/about_r2p

[xxxix] http://www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-syria

[xl] https://www.crisisgroup.org/global/responsibility-protect-idea-whose-time-has-come-and-gone

[xli] https://www.un.org/press/en/2008/sgsm11701.doc.htm

[xlii] https://www.scribd.com/doc/270919186/Srebrenica-Draft-Resolution-Which-Failed-in-UNSC-on-July-8-2015#from_embed

[xliii] https://www.gatestoneinstitute.org/14516/united-nations-free-speech

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor sveosrpskoj.com