Svaka je smrt prerana, kad su u pitanju ljudi, kao što je ovaj.
Ivo Andrić: „Nemiri od veka“
Poslednjih nedelja, ili tačnije, poslednjih meseci, čuli smo se redovno. Naši telefonski razgovori trajali bi obično pola časa, a često i više. Kada bih mu se javio, sa druge strane žice čuo bih redovno: „Peđa“. To je izgovarao jasno, glasno, odsečeno, „muški“. Onako, kako to otprilike pričaju ljudi, koji se poznaju i dobro razumeju.
Poslednji put, koliko se sećam, izašao je Peđa Ristić iz stana godine 2019, „na svojim nogama“, da proslavimo Srpsku novu godinu. Na trotoaru je bio led. Osećao se najsigurniji u čarapama. Tako sam, sa Peđom, autom, stigao do Šafarikove 5, ja u čizmama, a Peđa u čarapama. Nekoliko dana Posle Srpske nove godine proslavio je 88. rođendan.
Među nama bio je dogovor, da mogu da mu se javim „do dva ujutro“. Obično bih mu telefonirao – ja njemu ili on meni – oko deset ili jedanaest uveče. Teme su nam bile različite. Peđa je, razume se, obično pričao, a ja sam bio pažljivi slušalac.
Poznajem to i kod mog strica Ilije, najstarijeg očevog brata, koji je doživeo devedeset godina. Imao je potrebu da nađe nekog, ko će hteti da sluša njegove priče, ili, možda je bolje kazati, ispovesti. U tom pogledu Peđa nije bio izuzetak. Žalio se, da su gotovo svi u nekoj žurbi, te da malo ko ima vremena da ga sasluša, „a toliko toga još imam da kažem“.
Njegova tragedija, kao što je to čest slučaj sa ljudima koji dugo žive, bila je u tome da su mu najbolji prijatelji davno umrli. Upoznao sam ih iz njegovih priča: Vukota Vukotić – Tupa, Leonid Šejka, Dado Đurić, Olja Ivanjicki – i mnogi drugi.
Ja sam ga upoznao relativno kasno, tek godine 1993. No, poslednjih šest ili sedam godina viđali smo se redovno. Čuli bi se „preko žice“ obično dva ili tri puta nedeljno, a u poslednjih nekoliko meseci i češće. Pričao mi je da, uostalom kao i mnogi stariji ljudi, ima problema sa nesanicom:
„Znaš, Nikola, kako se ja borim protiv te bolesti? Pokušavam, na primer, da se setim nekih nemačkih dečjih pesmica, koje sam učio u Srpsko-nemačkoj školi, u Beogradu, godine 1940.“
I onda bi se požurio da mi recituje jednu, najčešće ovu:
Ich bin Peter, du bist Paul
Ich bin fleißig, du bist faul.
Pošto je znao da prevodim sa nemačkog, pokušavali smo zajednički da nađemo najbolji srpski prevod, gde se ne bi izgubila ova rima, recimo „aul“, kako stoji u nemačkom originalu.
Izgovorao je to kao Nemac, sa savršenim akcentom, dakle, „hohdojč“. Kada bih mu to kazao, radovao bi se kao malo dete. I uopšte, njegova priroda imala je nešto u sebi naivno, iskreno, prostodušno, bezazleno. Upravo kako su mala deca – i geniji.
Šta je sve pridonelo da smo se Peđa i ja tako zbiližili? Verovatno i nemački jezik, koga je on dobro govorio. Znao je neke pesme Getea i Hajnea naizust, „a ti si, Nikola, jedini kome mogu da ove stihove kažem na nemačkom“.
Najzad, doktorirao je Peđa Ristić na Univerzitetu u Gracu. Povezivala nas je i ljubav prema srpskoj tradiciji. Nesreću srpskog naroda i on i ja osećali smo kao ličnu, sopstvenu. Jednom smo ušli u jednu kafanu nedaleko od Beograda, hteli smo da jedemo jagnjeće pečenje. Peđa se odjednom digao i na zaprepaštenje vlasnika restorana, objasnio mu je da neće da sedi kod njega, jer ime kafane ne stoji na srpskom, na ćirilici.
Da li je Peđa bio genij? Mnogi njegovi dobri poznanici i prijatelji tvrde da – jeste. Ja to ne mogu da kažem, jer ja slabo poznajem matematiku. To sam Peđi i kazao. Zato je odmah posle nemačkih pesmica prešao na, čini mi se, njegovu omiljenu temu Evklidovu (nikada nije kazao „Euklidovu“) geometriju. Pokušao je da mi objasni aksiome Evklidove geometrije i aksiome ruskog matematičara Nikolaja Lobačevskog.
Jednom prilikom, onako, u šali, rekoh: „Peđa, ja sam od tebe čuo toliko interesantih priča, da mogu da postanem i „tvoj Ekerman“. Primetio sam da nije čuo za to ime, pa sam mu objasnio, da je Ekerman bio mlad čovek, koji je poslednjih godina Geteovog života, redovno posećivao ovog velikog nemačkog pisca, a posle Geteove smrti objavio je knjigu „Razgovori sa Geteom“.
Peđa nije mnogo ni čitao, a ni pisao. To je i sam više puta kazao. No, to njemu nije bilo ni potrebno. On je pripadao onoj vrsti ljudi, koji su aktivni, koji grade crkve, ili, kako je on voleo za sebe da kaže da je „žižditelj“. Nije mi se dopadala reč „neimar“. Ukratko, žižditelji, po Peđi, stvaraju ne samo hramove, već i istoriju. Drugima velikodušno prepušta da pišu o njemu i njemu sličnima. Veoma je cenio Crnotravce kao žižditelje.
O Peđinoj delatnosti u javnom životu Beogradu, pisano je u dovoljnoj meri, pa zato na ovom mestu nije potrebno da i ja to ponavljam. Bio je u žiriju za izradu Memorijalnog kompleksa žrtvama Jasenovca u Donjoj Gradini. Često je spominjao kao anegdotu priču svog prijatelja, autora, koji se žalio da niko neće da mu štampa knjigu. Onda mu je u drušvtvu jedan dao sledeći savet: „Umri, pa će ti knjige biti objavljene!“
Peđa nas je napustio. Da li je dakle došlo vreme da se najzad počnu da realizuju neke od Peđinih projekata? Da se, recimo, izgradi spomenik, koji bi nas podsećao na titoističke, komunističke zločina nad nevinim srpskim žrtvama od godine 1941. do 1951? Ili, možda će njegova crkva početi da se uskoro gradi na mestu hrvatskih zločina u Donjoj Gradini?
„Sećam se Beograda 1941–1944. Leševi su tada plivali umesto ljudi. Vadili su ih kod Kule Nebojše i sahranjivali na licu mesta. Vadili su ih i na Velikom ratnom ostrvu, gde je niklo veliko groblje od malih belih krstača. Na ostrvu, koje su tada držali Nemci, sahranjivao ih je Toma Maksimović. Poklane Srbe vadili su lađari. Mi, Srbi, dužni smo da ostavimo beleg gde su ti ljudi sahranjeni i da u istoriji ostavimo trag ko su ove žrtve, zašto su umorene i ko je kriv za to. Jer, jasenovački zločin je hrvatski genocid rasut Savom sve do Crnog mora. Nikada posle rata ta groblja nisu obeležena. Žrtve su u ogromnoj većini bile Srbi, a ubice Hrvati. Među srpskim žrtvama bilo je mnogo dece i žena. Verovatno zbog „bratstva i jedinstva“ i da ne uvredimo Josipa Broza, koji je bio Hrvat, nije se smelo govoriti, ko su žrtve, a ko dželati.“
Govorio mi je mnogo o tioističkim žrtvama: „Ovaj hrvatski diktator, uz pomoć srpskih janičara, pobio je od oktobra 1944. do kraja decembra 1945. srpsku elitu: intelektualnu, naučnu i ekonomsku. Ni ove masovne grobnice nisu obeležene. Od ovog gubitka srpski narod se nije oporavio do danas.“
Imao je volju za život. Tek poslednjih nedelja života, prizivao je kraj. Ili, kako mi je u jednom od poslednjih susreta kazao: „Jedva čekam da otputujem. Moj deda je bio srećan. Otišao je u večernju šetnju. Kada se vratio, kazao je ukućanima da neće ništa večerati, već da odmah ide u krevet. Sledeći dan, ujutro, našli smo ga u krevetu, mrtvog.“ Kao što je živeo hrabro, moj je utisak, da se nije bojao ni smrti. Na kraju ju je, eto, i priželjkivao.
Verujem, da se reči velikog srpskog pisca odnose i na Peđu: „Jeste, dosadna je pomalo staračka govorljivost i sklonost ka ponavljanju. Pa ipak, koliko je bolja, vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja“ (Ivo Andrić, „Nemiri od veka“).
I ja sam, sa vremena na vreme, ne redovno, posle naših razgovora, zapisivao njegove priče. To ću, možda da objavim, kasnije. Za danas, na dan njegove sahrane, toliko od mene. Znao je prilično dobro i ruski, jer je među „Belim Rusima“ imao mnogo prijatelja. Kao i većina Srba, i Peđa je bio rusofil. Završavam ovo kratko sećanje na prijatelja ruskim bukvama: „Večnaя pamяtь!“
Autor Nikola N. Živković
Naslovna fotografija: Mitropolija crnogorsko-primorska
Izvor Stanje stvari, 09. avgust 2019.
