V. Vuletić: Druga Srbija i indiskretni klasizam srednje klase

Kako se u pokretu Druge Srbije koji je nastao protiv nacionalne diskriminacije i rata zametnula klica oholog klasizma srednje klase

Ne stišava se uzbuđenje izazvano, sada već čuvenim, tekstom Elita i plebs. Osvrti, bilo da su afirmativni ili kritički – što bez izuzetka zavisi od stranačkog opredeljenja autora – imaju jednu zajedničku nit sa osnovnim tekstom. Svi ukazuju na napetost i latentni sukob što tinja u srpskom društvu.

Ljudi se oduvek dele i sukobljavaju po različitim osnovama. Nekada su podele zasnovane na prirodnim karakteristikama (starost, pol, boja kože), a nekada na socijalno konstruisanim odlikama (imetak, status, konfesionalna ili nacionalna pripadnost). Razlike, njihovo isticanje, pa i diskriminacija drugih i drugačijih, dugo nisu percipirani kao problem. Naprotiv, u tradicionalnim društvima problem su predstavljali zahtevi za ukidanjem tih razlika.

Stvar se dramatično, mada ne i preko noći, promenila u moderno doba. Razlike i njima izazvane tenzije nisu ukinute, ali su – procesima civilizovanja na kulturnom i demokratizacije na političkom planu – u znatnoj meri pacifikovane. Zato ustavi modernih demokratskih država zabranjuju „podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti”. Nivo diskriminacije smatra se obrnuto proporcionalnom merom civilizacijskog i demokratskog napretka nekog društva.

Mada teška i neizvesna, ponekad naizgled uzaludna, borba protiv seksizma (posebno mizoginije), ejdžizma, rasizma, šovinizma, homofobije dala je, na dugi rok posmatrano, određene rezultate i u Srbiji. Jedino polje na kojem se poslednjih godina odvija retrogradan proces jeste klasizam.

Klasizam kao izraz samosvesti određene klase uvek je, makar i diskretno, prisutan. U vremenima kada nema većih klasnih pomeranja i napetosti, on se izražava kroz kultivisanu afirmaciju životnog stila i vrednosti pojedinih klasa. Moguće ga je prepoznati u muzici, pozorištu, poeziji, pa čak i u urbanizmu i arhitekturi. Zbog svoje popularnosti, posebno važnu ulogu u tome igra film. Izborom tema i mizanscena filmovi favorizuju i univerzalizuju određeni životni stil, a u onima koji se bave savremenom tematikom to je najčešće životni stil srednje klase. U tom smislu, tokom poslednjih pola veka, potrošačka društva odlikuje diskretni klasizam srednje klase.

Klasizam, međutim, pod određenim okolnostima može postati militantan i biti osnov za diskriminaciju i verbalno nasilje nad pripadnicima drugih klasa. To se dešava u vremenima naglog poboljšanja ili pogoršanja klasne pozicije, kada se neka klasa ili sloj po svom objektivnom položaju približava ili izjednačava sa drugim klasama i slojevima, bez obzira na to koliko su se uslovi života njenih pripadnika stvarno promenili. Klasizam tada dobija važnu ulogu isticanja razlike u odnosu na susedne klase radi očuvanja starih ili sticanja novih privilegija. Što ta razlika više bledi, klasizam kod klasno svesnijih predstavnika klase postaje izraženiji, a kod onih mentalno labavijih militantniji.

Izgleda da je ovakav klasizam danas u Srbiji ponovo aktuelan. Ali krenimo redom. Mada je počeo izraženim klasizmom radničke klase i progonom klasnog neprijatelja, socijalizam u Jugoslaviji već od kraja šezdesetih odlikuje upravo borba protiv klasizma. Težnja ka ukidanju klasnih razlika dobila je svoj ideološki izraz u „teoriji” radnog naroda. U praksi, mi deca smo, na primer, još u osnovnoj školi nosili radne uniforme (bluze) i bezuspešno učili da umesto seljaci koristimo termin seljani. Tek kasnije iz jedne rečenice Radeta Šerbedžije u filmu „Variola vera” shvatio sam poentu. Razlika je kvalitativna – seljaci su klasa, a seljani radni narod koji živi na selu.

Krajem socijalističkog perioda došlo je do pokušaja obnove kapitalističkog klasizma. On je, međutim, naglo prekinut podsticanjem i jačanjem šovinizma u svim jugoslovenskim republikama. U Srbiji je šovinistički talas usporen i znatno umanjen delovanjem Druge Srbije. Paradoksalno, u tom pokretu, koji je nastao u borbi protiv nacionalne diskriminacije i rata, zametnula se klica ništa manje oholog klasizma srednje klase. Borba za drugačiju Srbiju vremenom se pretvorila u borbu za isključenje „krezube” Srbije iz javnog života, što se prenelo i u popularnu kulturu (Šojića i krezuba Srbija).

Suštinski problem Druge Srbije je što je do ispravnih zaključaka došla na osnovu pogrešnih premisa. Tako je nikla klica prezira prema većini stanovništva koja se do danas razvila u militantni klasizam delova srednje klase koji preti da uvuče društvo u opasan građanski sukob. Ako je to promaklo najumnijima, šta očekivati od epigona koji svoj politički program i karijeru grade ističući navodnu razliku u vrednostima? Iako nikada nije rečeno o kojim je tačno vrednostima reč, ključna politička implikacija tog pretpostavljenog vrednosnog jaza je da oni drugi, mada čine većinu društva, zapravo nemaju vrednosti. Oni stavove ne grade iz vrednosti i interesa, već iz stereotipa koje im nameću rijaliti programi i tabloidi. S obzirom na to da nemaju vrednosti, oni i nisu društvena i politička bića, te otuda nemaju ni pravo na učešće u društvenom i političkom životu.

Ipak, kružoci koji se predstavljaju kao Kju kluks klan srednje klase u nečemu imaju pravo. Pred našim očima, ne od juče, urušavaju se institucije na kojima je srednja klasa temeljila svoje privilegije. Univerziteti, mediji, industrija zabave, ta nekadašnja uporišta intelektualaca, postali su deo velike mašinerije na koju oni više nemaju uticaj. Ključno pitanje je zašto?

Odgovor ne leži u sferi dnevne politike, kako se naivno veruje, pa se tu ne može ni očekivati rešenje. Stvar je ozbiljnija i bezličnija. Globalnom kapitalizmu, na (polu)periferiji svetskog sistema, nije više potrebna srednja klasa, posebno ne intelektualci. Taj sloj je izgubio svoju ulogu i postao suvišan poput pisaće mašine onoga trenutka kada je opravdao rušenje socijalizma i uspostavljanje novog kapitalističkog poretka.

 

Autor Vladimir Vuletić je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

 

Izvor Politika, 08. avgust 2019.