Зашто је Гуча важна за Србију?

Упркос свим покушајима да се Гуча претвори у „фестивал“ западног типа, она је ипак сачувала душу и наставља да баштини српску традицију

„Тихо свирај, драгачевска трубо,
широм наше домовине миле.
У јурише твој звук нас је звао,
с тобом су нам ране лакше биле“
Миланче Радосављевић Кад засвира драгачевска труба

 

Синоћ је спуштена завеса на финални део такмичења 15 најбољих трубачких оркестара Србије на 59. Сабору трубача у Гучи. За најбољи оркестар Сабора проглашени су „Тимочки весељаци“ из Књажевца, а престижну награду најбољег трубача освојио је Елвис Бајрамовић из Бојника. Сасвим очекивано, потоње али и добар део преосталих почасних признања отишли су на југ земље, у добро познате крајеве као што су Загужање, Владичин Хан и поменути Бојник. Врели југ земље се још једном овенчао драгачевском славом и установио као „предео изузетних трубачких одлика“ одакле потичу наши најбољи трубачи.

Наравно, не заборавимо да поменемо и регион западне Србије и места као што су Дубоко код Ужица (одкале долази мајстор трубе, човек који је обележио савремену трубачку епоху и син легендарног Миће Петровића – Дејан Петровић), затим Пожега Дејана Лазаревића, Злакуса Вељка Остојића или Јежевица Светозара Лазовића Гонга. Уосталом, све то врло лако можете наћи на Гуглу, па будите слободни да потражите сва остала велика трубачка имена у Србији. Нешто друго овде треба истаћи.

АНТРОПОЛОШКИ ФЕНОМЕН
Када се помене Гуча (или Сабор трубача у Гучи) у Србији то изазива помешана осећања међу људима. С једне стране су они из урбано-грађанског контекста којима је то „далеки свет“ (прочитајте рад Стефа Јансена Свакоденвни оријентализам: Доживљај „Балкана“/„Европе“ у Београду и Загребу у коме су његови саговорници из Београда, деларисани урбани Европљани, подсмешљиво говорили о Гучи, не схватајући да ту исту музику означену world music етикетом и увезену са Запада имају на својим полицама), помало (или мало више) сирова забава и нешто „грозно“, како се наводи у поменутом раду. Према њиховом становишту, то је фестивал неумерености у храни и пићу, полигон за алкохолисање и препуштање најнижим, балканским сладострастима. Једноставно – вашар „балканизма“ и једна примитивна манифестација која је одавно изгубила свој значај и смисао. Ако га је икада, по њиховом мишљењу, и имала. Елем, то је перспектива оних који у Гучи (углавном) никада нису били или који немају намеру да тамо кроче. Макар не у време Сабора.

Као неко ко већ скоро десет година походи Гучу како би чуо наше најбоље извођаче, био бих непоштен ако бих рекао да у свему овоме нема истине. Нажалост, тачно је да је Гуча делимично постала „вашар“ и место у којем се алкохол конзумира у претераним количинама. Једе се и пије као да сутра не постоји, без обзира на врућине, потенцијалне здравстене проблеме и опасност од саобраћајних несрећа. Без обзира на дубину све плићег џепа. И даље су доминантни шатори, а под њима и – често малолетне – трбушне плесачице, којима су опијени они који су се претходно већ довољно опили од мешавине слада и јечма. Све у свему, Гуча заиста представља својеврстан антрополошки феномен, ван Балкана често необјашњив.

ВРАЋАЊЕ КОРЕНИМА
Почевши од 2010. године организатори су, у жељи да Сабор приближе младима, често на позорницу изводили одређене естрадне звезде којима једноставно ту није место. Прављене су импровизације да се ти наступи испрате звуком трубе, али једноставно није тото. Због тог покушаја да омасове и популаризују сам Сабор науштрб дугогодишње традиције, организатори су се често озбиљно коцкали са изворним идентитетом и губитком епитета фестивала народног стваралаштва.

Финално такмичење 59. Сабора трубача у порти цркве у Гучи, 10. август 2019. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Финално такмичење 59. Сабора трубача у порти цркве у Гучи, 10. август 2019. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Након негодовања многих истинских љубитеља трубе од тога се одустало и ове године таквих „излета“ није било. Или их макар није било као раније. У том „враћању коренима“, финално такмичење је измештено са стадиона и премештено у порту гучке цркве. Иако иза ове одлуке леже „разноразни“ разлози, рецимо да се труба вратила тамо одакле је Десимир Перишић, први победник такмичења 1961. године (који вас, стамен и поносит, са шајкачом и у бронзи чека на уласку у Гучу), први пут засвирао Са Овчара и Каблара, која је тада установљена и као химна Сабора.

Ако се већ враћамо коренима, онда треба рећи: Гуча је за трубу! И ту не сме бити више никаквих компромиса са разним естрадним звездама. Јасно је да комерцијални моменат доноси већи профит, можда и веће гужве у угоститељским објектима, али да се не лажемо – онај ко истински воли трубу ће свеједно доћи, без обзира да ли долази ова или она популарна музичка звезда (против којих, разуме се, аутор ових редова нема ништа, већ само констатује да за многе од њих нема места на главној трубачкој позорници). А таквих људи је, верујте, пуно.

Труба се можда јесте вратила „кући“ али је са њом дошла и, црвкеног дворишта недостојна, раскалашна забава. У тој атмосфери скакања, гурања, скидања и пресвлачења наочиглед свих(!), поливања и прскања пивом, коришћења лаких дрога (ако такве уопште постоје) протекло је и ово, 59. по реду, надметање трубачких оркестара одржано, још једном да напоменемо, у порти цркве. Због свега тога, нажалост, примедбе једног дела друштва нипошто нису без основа. Сигуран сам да овако описан Сабор нема додирних тачака са својим коренима, осим са оним једним, кључним, који се често заборавља, а на који желим да се осврнем у остатку текста. Наравно, реч је о традицији која у Србији име утемељење још од времена Милоша Обреновића.

ПОСЛЕДЊИ БАСТИОН
Гуча је последњи бастион очувања и неговања наслеђа трубе, тог лименог инструмента који је врло често соколио и храбрио српске војнике, а „утеривао страх у кости“ непријатељу. Знало се шта означава звук трубе српске војске. Јуриш једне, бежанију друге стране. Труба је, дакле, симбол распознавања Србије (и у рату и у миру), а у малом питорескном месташцету смештеном између Лучана и Ивањице она је добила своје оригинално пребивалиште.

Јер и поред свега горе наведеног и бројних изречених критика (за које ће свако за себе проценити да ли су на месту), труба је остала „главна игра у граду“. Од пуцња прангије, трубачке будилице и подизања саборске заставе код сада већ чувеног споменика трубачу, па све до самог краја Сабора, све је посвећено труби. Пред њом све побројане успутне саборске појаве добијају тек ефемерни значај. Постају споредне оног тренутка кад се зачује њен звук, а потом и лаки бат корака младих момака и девојака у народној ношњи испред Културног центра. Када омладина културно уметничких друштава „са свих српских страна“ у јелецима, антеријама, шајкачама и опанцима истрчи и, уз пратњу трубе, поведе коло из свог завичаја. Када све запршти од традиционалног сјаја и гламура. Тих саборских дана у Гучи можете чути целу Србију – од оних лаганих ритмова из Војводине, преко разигране Шумадије, до устрепталог и заводљивог чочека „јужне пруге“.

„Драгачевска свадба“ (Фото: sabortrubaca.rs)

„Драгачевска свадба“ (Фото: sabortrubaca.rs)

Лепо је видети када крене дефиле у оквиру „Драгачевске свадбе“, традиционалне манифестације која оживљава дух старих времена, када су се поштовали бројни свадбени обичаји који су данас, у времену журбе и јурњаве, готово ишчезли. Лепо је видети фрулаше како у везеној кошуљи и са шајкачом на глави поносито шетају улицама Гуче којима се вијоре заставе Србије.

Док слушате Стани, стани Ибар водо, чувеног и помало заборављеног Крагујевчанина и кантаутора Драгише Недовића у трубачком аранжману, а испред вас неки барјактар завијори нашу заставу, ви немате шта друго да осетите до прави дух Србије који је, упркос многим покушајима да се угаси, још увек жив. У том тренутку, док се чела вредних трубача зноје не би ли се домогли светог трубачког „грала“ – саборске статуете – ви схватате да упркос свој комерцијализацији и насртајима да се звук трубе маргинализује, он и даље у сржи остаје један од најбољих производа у нашем излогу богатог народног стваралаштва.

ГУЧА ЈЕ САЧУВАЛА ДУШУ
У време кад се све основне вредности око нас урушавају, када традиција, етнос и све оно што заправо чини биће српског народа нестаје пред нашим очима, права радост за очи и уши умеју да буду изворни звуци тих кола који се разлежу широм гучких улица. То је доказ да је упркос свим покушајима претварања Гуче у својевресни „фестивал“ западног типа, какви су многи наши летњи фестивали, она ипак сачувала своју душу. То се види кад Дејан Петровић изађе на сцену након завршетка такмичења и извођењем „Боже правде“ претвори сву ту гунгулу и хаос у један достојанствен скуп који шири српске заставе и пуног срца пева нашу химну.

Тада и сами драги гости из далека, који не осећају Гучу на исти начин као локални мештани, схватају да „Гуча и даље остаје Гуча“, изворна у својој бити, отпорна на спољашње утицаје и наметнуте промене. Јер овде се људи још нису одрекли „одела од шајка“ и својих опанака и зато је Гуча, са свим својим манама и врлинама, била и остала нуклеус очувања изворне народне традиције. Ако се одрекнемо те своје традиције, својих опанака, ако се постидимо свог кола, свог „Марша на Дрину“ (који се и синоћ могао чути), своје трубе и богате и славне историје коју она симболише, Србија ће постати земља у којој живи безлична маса људи без свог корена. За сада се, захваљујући Гучи (али не и само њој), још увек опиремо да кренемо тим путем пропасти.

Како не бих био погрешно протумачен рећи ћу и ово – Србија је богата и шаролика земља, мозаик различитих музичких укуса, кулутура, традиција и обичаја. Тако треба и да остане. То је наше богатство којег се не смемо одрећи. Србија не сме да заборави ни „писме буњевачке“, ни банаћанско коло (ко га не би вол’о), влашке песме са истока земље, косовски сетни мелос, шумадијске „двојке“, лесковачке и сурдуличке чочеке. Србија не сме да се одрекне ни својих Дероња, престонице тамбуре, ни свог Краљева, дома наших најбољих хармоникаша, ни своје Шумадије, дома најбољих фрулаша, ни својих Загужања, Владичиног Хана, Бојника, Дубоког, Ужица, Пожеге, Јежевице, својих славних домова „лименог инструмента“. На крају, ни саме Гуче.

Знао је то, између осталог и сам Миланче Радосављевић који је, у наставку песме наведене на почетку текста, написао стих:

„А од оца труба оста сину,
да заувек Драгачевом свира“.

Деца у народној ношњи на 58. Сабору трубача у Гучи (Фото: sabortrubaca.rs)

Деца у народној ношњи на 58. Сабору трубача у Гучи (Фото: sabortrubaca.rs)

Е, то је та труба која се преноси с колена на колено, са оца на сина, то је њена моћ, то је наш аманет и наш кључ од ризнице српског културног наслеђа. Као што је Мића трубу оставио свом сину Дејану или Елвис свом сину, тако и сутра неки будући мајстор трубе исту мора оставити свом наследнику (или наследници, зашто да не). Да настави традицију, свира „Боже правде“ и воли своју земљу. Да свира тако да ове друге половине људи, која у Гучи виде нешто много лепше и дубље од тек површне банализације која јој се сервира, буде много више. Једино тако очуваћемо и трубу и народну традицију, а у неком ширем смислу и саму Србију.

На крају, дозволите ми да вас уз позив да наредне године дођете на јубиларни 60. Сабор трубача у Гучи и уверите се у ове речи (или се отарасите погрешних предрасуда ако их имате) подсетим на мудре Његошеве речи које би требало да на сажет и јасан начин одговоре на постављено питање:

„Ко се стиди свог поријекла, вазда рђа довијека“.

 

Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно са 59. Сабора трубача у Гучи за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард