Дојче веле: Хрватске заблуде са усташким симболима

Садашња хрватска власт својим идеолошким полутанством заправо чини непроцењиву штету и себи и сопственим суграђанима

Фактичка легализација законски у Хрватској забрањеног усташког поздрава „За дом спремни“ води у заблуду и не доприноси националном помирењу. То није пут за успостављање мира у земљи, сматра Игор Ласић.

Уз све национално-идеолошке расправе које редовно дрмају Хрватском, нарочито у фазама појачане социјалне и демографске неизвесности, почетком августа поново је актуализовано питање знано по кр(ил)атици ЗДС. Рече је наравно о питању (не)прихватљивости усташког поздрава „За дом – спремни!“, начелно иначе неодвојивог од укупног мрачног наслеђа Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.

Или је можда ипак реч о нечем теоретски и практично бар донекле одвојивом? Ту дилему је власт ХДЗ-а, странке с највећим бројем чланова у Хрватској, покушала последњих година да реши позитивно и афирмативно. Тачније, ХДЗ покушава да успостави неку тзв. вин-вин ситуацију: с једне стране усташки режим и даље означити као злочиначки, а с друге том поздраву ипак дати одређени легитимитет у данашњем времену. У народној изреци ту се обично говори о ситом вуку и козама које су на броју.

ХОС КАО ДЕО ТРАДИЦИЈЕ?
Пут за извођење те политичке акробације пронађен је у улози Хрватских оружаних снага (ХОС), екстремистичке паравојне формације која је деловала у првој половини ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини на крају 20. века. У почетку је ХОС деловао самостално, док је касније био принудно да се асимилује у регуларни састав Хрватске војске, односно Хрватског већа обране. Но и поврх тога немогуће му порећи његову релативно посебну дотадашњу активност и ратни идентитет. А тај идентитет укључивао је и преузети усташки поздрав, па је ЗДС остао присутан на грбовима и заставама те формације који ће се накнадно истицати у јавности. Уосталом, треба знати да ХОС ионако није укинут због његове наклоности усташтву, већ због јасне немогућности државе да прихвати две паралелне војске.

Тако се некадашњи ХОС-овци данас позивају на историјску чињеницу свог постојања у краћем временском периоду, која дакле укључује и коришћење (про)усташке инсигније. И политичка власт признаје такво стечено право с тезом да историја не сме да се ретушира. Баш зато ХОС-овци несметано изнова проносе свој ЗДС, као што се десило уз недавну прославу Дана победе и домовинске захвалности у Книну. Мада је поздрав законски забрањен, полиција сматра да ту нема места за интервенције. Јер, како кажу из полиције тим поводом, нижи судови ионако те пријаве одбацују.

УСТАШЕ КАО ДЕО НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА?
И то је жива истина, без обзира на то што се друкчије постављају Високи прекршајни или Уставни суд Републике Хрватске – али ЗДС ретко ођекује на тим врхунцима. Кључна је воља извршне политике, мада би с теоријском подлогом њене практичне попустљивости тешко на крај изашао и Улпијан, први уредник римског права. Ако је наиме историјска чињеничност основа за трајну и фактичку легалност, исти би историјски бајпас илити премошћавање требало признати и усташама.

А проблем савременог спорења на задату тему и јесте очита чињеница да тиме свој улаз у простор прихватљивих вредности на мала врата добија фашистичка идеологија НДХ. Иста она дакле која у Хрватској обично покушава да се провуче наметањем спора партизани-усташе. Пропратне дискусије о историји, култури и фолклору по правилу служе само замагљивању тог евидентног понављања, исто као и честа и промашена поређења фашизма и нацизма с комунизмом. Овај последњи би наиме у суштини требало поредити с капитализмом, али то је нека друга прича. Јер у противном бисмо на рачун одмака праксе од теорије лако могли на исти начин да прозивамо рецимо хришћанство или ислам.

Но вратимо се ЗДС-у: аналитичари често процењују да садашњи ХДЗ попушта филоусташама због немоћи да санира горуће економске муке које све више раздиру Хрватску. То је у великој мери тачно, али је метода управо трагично промашена.

ИДЕОЛОШКО ПОЛУТАНСТВО ВЛАСТИ
Усташтво као авангарда хрватског националног суверенитета већ се показало као крајње погубно и по Хрвате, а не само по неке националне мањине у Хрватској. Уколико се жели да се гради хрватска национална држава уз укључивање свих трансформација те идеје од 19. века, када је настала, свакако ће се лутати кроз разне политичке парадоксе. Али би за почетак било пожељно да се бар не црпе додатна искушења у потврђеним најцрњим друштвеним заблудама.

Садашња хрватска власт својим идеолошким полутанством заправо чини непроцењиву штету и себи и сопственим суграђанима. Уместо да економско-политички те демократизацијски поради на главним проблемима, она потенцира нове који чак шире воњ рата. Фрањо Туђман је у своје доба знао бар то да не може да води рат с двема војскама истовремено. Андреју Пленковићу нажалост још не иде у главу да тако не може да се води ни мир.

 

Аутор Игор Ласић

 

Извор Дојче веле, 12. август 2019.