Лидери опозиционог Савеза за Србију (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Opozicija u tamnom vilajetu

Bilo da se odluči za izbore ili za bojkot, opozicija je u opasnosti da iz tog procesa izađe u mnogo lošijem stanju nego što je ušla

U poslednjih nekoliko nedelja aktuelizovali su se pozivi na bojkot predstojećih redovnih izbora. Otuda je razumljivo da su pažnju javnosti privukli razgovori vlasti i opozicije o izbornim uslovima, koji se odvijaju u nejasnoj i pomalo opskurnoj atmosferi. Nakon susreta na FPN, u organizaciji nekoliko NVO-a „dokazane dobronamernosti”, otvorila su se dva pitanja.

Jedno se ticalo uslova za održavanje fer i pravednih izbora, a drugo se odnosilo na formu razgovora – da li rasprava o izbornim uslovima treba da bude javna ili tajna? Kao što je poznato SzS i delovi “građanske opozicije” međusobno nisu imali jedinstven stav po tim pitanjima. Ovaj neproduktivni manjak sloge unutar koalicije, koji doprinosi haotičnosti opozicione scene, mora biti primećen, ali neće ovde biti tema daljeg razmatranja.

Ono što odmah pada u oči je sledeće: razgovori koji se tiču interesa svih političkih aktera ne uključuju sve aktere. Ovo ukazuje na to da cilj razgovora nije obezbeđivanje fer uslova za sve. Pre je reč o izbornim uslovima koji bi omogućili kakvu takvu preraspodelu moći u trenutku kad SNS ima podršku koja joj omogućuje dominantnu poziciju.

„POŠTENO“ PRIVILEGOVANjE
Čini se da se iza poziva na „fer” izborne uslove krije poziv za privilegovan položaj dela opozicije, ako ne u odnosu na samu vlast, onda sigurno u odnosu na ostale opozicione aktere. Ovaj stav logično sledi i iz ubeđenja da je samo „građanska” opozicija „prava” opozicija. Upravo je to suštinski problem ovih razgovora. Formulisanje izbornih uslova bez konsenzusa svih relevantih političkih snaga u budućnosti može biti uzrok novog nezadovoljstva i razlog političke nestabilnosti, i to u situaciji kada je Srbiji iz niza razloga – od geopolitike do ekonomije – stabilnost itekako potrebna.

Drugi, daleko teži problem za srpsku politiku, koji nažalost ne može biti uklonjen razgovorima ovog tipa je problem političke reprezentacije. Naime, već godinama veliki deo srpske javnosti ne slaže se sa „evropskim putem” Srbije, a to je glavna tačka na agendi skoro svih političkih aktera. Izuzev anketa i privatnih razgovora, ova pozicija skoro da i nije u političkom i medijskom fokusu. Nesklad između očekivanja javnosti i stavova političkih elita je očigledan, i teško da će nekim novim izbornim pravilima biti prevaziđen.

Ovaj nesklad između medijske slike i realnosti (iskazan na primeru odnosa prema EU) veoma je ilustrativan. Na primeru pridruživanja EU vidi se da uticaj medija na javnost ima svoj limit. Mediji, svakako oblikuju javno mnjenje, ali ne u onoj meri u kojoj veruje opozicija. Kad su u pitanju krucijalni interesi, kao što je ulazak u EU, dvodecenijski uporni rad medija nije dao bog-zna-kakve rezultate. Otuda, neprekidna povika na nejednake medijske uslove (jasno da svaka vlast, već time što je vlast, u ovom pogledu ima privilegovan položaj) pre je dimna zavesa kojom se prikriva unutrašnja organizaciona i idejna slabost opozicije, kao i raskorak između njenog političkog delovanja i očekivanja najvećeg dela srpske javnosti. Zato nije izvesno koliko bi promene u pogledu medijske zastupljenosti pomogle njenom jačanju.

Sastanak dela opozicije povodom razgovora o izbornim uslovima u opštini Stari grad, Beograd, 5. avgust 2019. (Foto: Tanjug/Filip Krainčanić)

Opozicioni narativ da živimo u društvu cenzure deluje neuvrerljivo i ne nailazi na razumevanje šire javnosti. Suviše je prisutan da bi iko poverovao da postoji manjak sloboda. Što se tiče „objektivnosti medija”, javnost, zahvaljujući tridesetgodišnjem iskustvu, vrlo dobro zna da stvari funkcionišu po principu „čiji novac, njegovi i mediji”. To svakako ne znači da je razgovor o medijskim uslovima beznačajan, naprotiv.

Mnogo značajniji činilac od „broja minuta u udarnim terminima” (što opozicija koristi kao „krunski dokaz” svoje deprivilegovanosti) je medijska prisutnost različitih normativnih projekata. Snaga političkih ideja ne zavisi od „broja minuta” nego od toga u kojoj meri pogađaju, artikulišu i konačno oblikuju temeljne interese i htenja većine biračkog tela. Ako se biračko telo prepozna u političkom programu i delanju određenih aktera, i pored medijske diskriminacije uspeh neće izostati. Dobar primer za to je izborna pobeda Donalda Trampa, Bregzit, pa i pobeda Tomislava Nikolića 2012. godine

„NAROD HOĆE KRV, SEKS I NASILjE“
Ukoliko građanska opozicija želi širu podršku onda mora uveliko promeniti svoj nastup i jasno definisati svoje programske ciljeve. Istina – sadašnja građanska opozicija sasvim dobro reprezentuje određene klasne i staleške interese i uživa njihovu podršku. Bez želje da to šire razvijamo: zastupa interese velikog dela „budžetskog” građanstva. To nije dovoljno da se pobedi na izborima, posebno u situaciji kada „Zapad” manje preti i pritiska nego što je to ranije bio slučaj, a još manje obećava.

No čini se da opozicija nije spremna da na bilo koji način promeni i preispita svoj pristup gorućim društvenim problemima. U prilog tome govori i nedavna tribina u Šapcu, na kojoj su predstavnici opozicionih medija (nosioci opozicionog diskursa u javnosti) diskutovali o razlozima zašto nisu u stanju da povećaju udeo u medijskom prostoru Srbije. Pozivajući se na svoju „objektivnost, istinoljubivost, slobodarstvo i kulturu” zaboravili su da primete da na tom skupu nije učestvovao niko sa „različitim” političkim pogledima. Razočarani što narod „ne uviđa njihove kvalitete”, konstatovali su da „narod želi da vidi krv, seks i nasilje, a ne one koji objektivno informišu”.

U ovoj, za njih sumornoj, a za Srbiju uvredljivoj konstataciji pokazuje se slabost ovog dela opozicije. Oni nisu u stanju da se približe biračima, a time i učešću u vlasti. Na sličan način na koji ovi „nezavisni” novinari tumače svoje slabe tiraže, i opozicioni lideri tumače odsustvo biračke podrške. Umesto analize, odgovor je u aroganciji. Revoltirani realnošću, neuspehom, odsustvom većeg interesa za njihovu politiku, a bez jasne samorefleksije o tome koliko su i sami doprineli svom nezavidnom položaju – opozicija za sve nedaće krivi vlast, narod, popustljivi Zapad, čak i onaj deo svoje široke koalicije koji pokušava da progovori drugačijim jezikom.

Zarobljeni u vlastitom vokabularu, frazeologiji, istrošenim mantrama – opozicioni lideri ne daju odgovor na dva ključna pitanja: Pod jedan, po čemu je to ova opozicija, na primer SzS, politički prepoznatljiva, tj. koji su to delovi njenog programa koji je čine različitim od vlasti? Pod dva, šta je pozitivni integrativni faktor građanske koalicije osim želje da se isključivo na kritici Vučića i aktuelne vlasti dobiju izbori?

Umesto odgovora dobijamo mnoštvo opšteprihvaćenih floskula o pravnoj državi, demokratiji, evropskim vrednostima, itd. I naravno samohvalisanja. Suština odgovora se svodi na „mi smo bolji od njih – verujte nam”. Zaboravljaju da narod ima sećanje – ne samo o Miloševićevom vremenu, nego još više o vremenu posle Petog oktobra, te da im neće lako poverovati.

Lideri opozicionog Saveza za Srbiju (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Lideri opozicionog Saveza za Srbiju (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Pocepana, razjedinjena i organizaciono oslabljena, bez jasne vizije za budućnost, opozicija se nalazi u osetljivoj situaciji u kojoj svaka greška može skupo da je košta. Nemajući pozitivni program, izgleda da svoje nade polaže u mogući bojkot izbora. Pa ipak, da bi bojkot imao efekta, nije dovoljno ubediti svoje pristalice da na dan izbora ostanu kod kuće, već je potrebna i podrška spolja. Sa jedne strane, ta podrška trenutno ne postoji (mada je verovatno da će doći ako ustreba), a sa druge strane prizivanjem Zapada u pomoć ova opozicija ne samo da otvoreno pokazuje svoje klijentelističko lice, već izaziva opravdanu strepnju da se zbog želje za vlašću od unutrašnjih političkih zbivanja pravi spoljno-politička tema, što je najkraći put u status moderne kolonije.

ŠTA ĆE REĆI ZAPAD?
Spremnost vlasti da počne razgovore o izbornim uslovima treba tražiti baš ovde. Naime, iako Zapad u ovom trenutku ne podržava bojkot izbora, to ne znači da ga neće podržati kada dođe vreme. Javna međunarodna podrška ne postoji ni za kosovske takse – no njihovo uvođenje nije imalo negativnih posledica po samoproglašenu državu. Nešto slično može se i ovde očekivati. Dok zapadni zvaničnici danas javno istupaju protiv bojkota izbora, politički signali upućeni opoziciji sutra bi lako mogli da budu i drugačiji.

Politička nestabilnost u Srbiji mogla bi odgovarati Zapadu. Pre svega u ostvarenju njihovih interesa na Kosovu, Bosni i Hercegovini, kao i u samoj Srbiji. U mogućem scenariju bojkota izbora, Vučićeva vlast imala bi Zapadnu podršku samo dok sarađuje po pitanju rešavanja kosovskog pitanja. U suprotnom, Zapad bi bojkot koristio kao sredstvo pritiska, dovodeći u pitanje legitimitet izabrane vlasti. Istina, i bez bojkota Zapad ima dovoljno poluga kojima može da vrši pritisak, tako da za njih, pitanje bojkota nije previše važno. Zbog mogućnosti ovakvog razvoja događaja vlasti je stalo da se izbegne bojkot izbora, ali u isto vreme, imajući u vidu slabost opozicije, ona neće biti spremna da isuviše povlađuje njenim zahtevima.

Možda bi malim partijama na političkoj sceni Srbije bojkot išao u korist. U novonastalom političkom vakuumu dobile bi šansu da lakše pređu cenzus i postanu deo glavnih političkih tokova u zemlji. Ostaje pitanje šta bi bojkot doneo svojim protagonistima. Imajući u vidu da istraživanja javnog mnjenja govore da opozicija nema šanse na sledećim izborima, nekima bi bojkot mogao izgledati delotvoran jer se bojkotom ne može dobiti, ali ni izgubiti.

Neki veruju da bi, u turbulentom političkom okruženju kakvo je srpsko, u zemlji sa puno gorućih problema, bojkot izbora sa opozicije uklonio teret odgovornosti, dok bi teski izazovi sutrašnjeg dana u potpunosti pali na vlast (koja je po opozicionoj definiciji ionako nesposobna). Opozicija se nada da će se pod takvim pritiskom vlast urušiti sama od sebe. Greška u proračunu mogla bi koaliciju oko SzS koštati pada ispod cenzusa, na isti način na koji su potonule i pojedinačne stranake u njoj.

Lideri opozicionog Saveza za Srbiju (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Lideri opozicionog Saveza za Srbiju (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Imajući sve ovo u vidu, opozicija je u „tamnom vilajetu” iz kojeg je nemoguće izaći bez kajanja. Ali, za raziku od tamnog vilajeta iz kojeg se (u najgorem slučaju) izlazi u istom stanju u kojem se u njega ulazi, opozicija je, bilo da se odluči za izbore ili za bojkot, u opasnosti da iz tog procesa izađe u mnogo lošijem stanju nego što je ušla. Kako će se na kraju postaviti ostaje da se vidi. Englezi kažu da je u političkom smislu jedan dan dugačak period, a do izbora ima još 10 meseci. Izvesno je da će bojkot izbora biti važna tema za opozicionu javnost. Ostatak Srbije će dotle biti zauzet svojom svakodnevnicom, u uverenju da najavljeni bojkot neće mnogo uticati na opšte stanje u zemlji.

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik Novog Standarda

 

Naslovna fotografija:  Tanjug/Zoran Žestić

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u