Нова порука из САД: Разграничење уз признање да остане у игри

Чарлс Капчан каже да "Србија треба да се отргне прошлости" и да размена територија треба да остане "на преговарачком столу"

Размена територија између Србије и Косова треба да буде на преговарачком столу – каже за Радио Слободна Европа (РСЕ) Чарлс Капчан, члан америчког Савета за спољне послове и професор Џорџтаун Универзитета. Био је директор за европска питања у Савету за националну безбедност (НЦА) у администрацијама Била Клинтона и Барака Обаме.

„Не мислим да је то политички или морално непријатније од одвајања Косова од Србије, што је такође било прекрајање граница дуж етничких линија. Веома је тешко за Косово да крене напред и функционише као демократска земља када један његов део не жели да припада тој држави“, сматра Капчан.

Он додаје да би на крају тог процеса Србија морала да призна Косово.

„Србија треба да се отргне прошлости и склоности ка историјским жалопојкама. Због тога сматрам да размена територија треба да буде на преговарачком столу. Ако припајање севера Косова пружа српској влади и народу осећање да су ‘сачували образ’ у довољној мери да би признали независност Косова – онда сматрам да се то мора учинити јер је то корак напред ка дуготрајној стабилности и миру на Балканском полуострву“, истиче Капчан.

КОРИСТ ПРЕМАШУЈЕ РИЗИК
Дијалог Београда и Приштине је у застоју. Како пронаћи излаз из тог ћорсокака?
У неким тренуцима током разговора Вучића (Александар, председник Србије) и Тачија (Хашим, председник Косова) било је знакова напретка, пре свега о размени територија тако што би се део северног Косова припојио Србији у замену за део Прешевеске долине. Међутим, та идеја је потиснута делимично због противљења премијера Харадинаја (Рамуш, премијер Косова у оставци), затим Немачке и других европских центара.

Сада, у ситуацији када нема помака, односно „ветра у једра“, због реакције Србије на царине које је увело Косово – сматрам да размена територија треба да буде на столу. Наиме, ако може да отвори пут ка нормализацији односа Србије и Косова, упркос извесног ризика по регион због инсистирања других за прекрајањем граница по етничким линијама, онда овај предлог пружа у најмању руку једну опцију више за излазак из ћорсокака.

Наравно, то би изискивало пристанак грађана Србије и Косова, а то није извесно, пре свега са косовске стране. Међутим, ЕУ и САД треба да наставе да инсистирају на наставку преговора Београда и Приштине, јер је нормализација односа нужна, а Косово које је де фацкто независно, треба да то постане и де јуре, да би се остварио дуготрајни мир на Балканском полуострву.

Кажете да размена територија треба да остане у игри као опција. Али, као што сте и сами поменули, постоји ризик од ланчане реакције на Балкану, са сличним захтевима за прекрајањем граница, пре свега у БиХ. Како је могуће да Србија и Косово размене делове територија а да то не запали цео регион?
Очито је да је питање размене територија веома контроверзно и већина балканских аналитичара сматра да треба да буде скинуто са дневног реда. Међутим, ја сматрам да треба да буде на преговарачком столу: Не мислим да је то политички или морално непријатније него што је одвајање Косова од Србије, што је такође било прекрајање граница дуж етничких линија.

Ако је могуће постићи трајно решење за односе Косова и Србије као последица размене територија, ја бих то подржао из прагматичних разлога. Веома је тешко за Косово да крене напред и функционише као демократска земља када један његов део не жели да припада тој држави. Северно Косово и даље има снажне везе са Србијом. Већина Срба који живе у тој регији не сматра да треба да остану унутар Косова.

Да ли постоји ризик од ланчане реакције у региону? Одговор је – вероватно да. Политичари попут Додика (Милорад, члан Председништва Босне и Херцеговине) би рекли, ако северни део Косова може да се одвоји и припоји Србији, зашто не би могла и Република Српска да се отцепи од БиХ. Међутим, да поновим, позитиван ефекат нормализације односа између Србије и Косова налаже да се крене напред без обзира на могуће ризике које такво решење може да изазове у БиХ и можда у Македонији због тензија између Македонаца и Албанаца – као последица размене територија.

Како би се то одразило на ситуацију у БиХ, с обзиром да у Републици Српској често праве паралелу са Косовом?
Потенцијалну ланчану реакцију као последицу размене територија, требало би држати под контролом. Нема сумње да би у случају размене територија између Србије и Косова, појединци у Републици Српској, пре свега Милорад Додик, покушали да то искористе као изговор за прекрајање граница дуж етничких линија. Међутим, у случају Косова и Србије, то толерисање одступања од стандардних норми допринело би већој стабилности. У случају БиХ, отцепљење Републике Српске би имало дестабилизирајући ефекат. Због тога међународна заједница треба одлучно да се супротстави тој опцији.

САД СЕ НЕЋЕ ДОДАТНО АНГАЖОВАТИ НА БАЛКАНУ
Поменули сте став кључних европских актера, пре свега Немачке и Француске. Каква је позиција САД? Чули су се противречни ставови, пре свега саветника за националну безбедност Џона Болтона, који подржава идеју о размени територија. Помињало се да би могао посетити током овог месеца Београд и Приштину. Међутим, други кругови, пре свега у Конгресу, против су овог модела. Да ли постоји званични амерички став о поменутом питању?
Тешко је одговорити на то питање. Нисам сигуран да постоји јасан став америчке владе о томе. Видео сам Болтонову изјаву да ако су Косово и Србија спремни на размену територија, онда би САД то подржале. Колико сам схватио, бивши помоћник америчког државног секретара за европска питања Вес Мичел подржавао је потенцијалну размену територија, уколико се две стране о томе сагласе.

С друге стране, многи америчке дипломате противе се том решењу. Стога је, искрено речено, тешко рећи каква је званична америчка политика о овом питању.

Истовремено, сматрам да ако се укину царине и почне дијалог између господе Тачија и Вучића, САД би се могло директније укључити у настојању да се постигне споразум. Чињеница да је Болтон у једном тренутку исказао потенцијалну подршку размени територија, наговештава да би он лично могао бити укључен уколико то околности буду изискивале.

Помињете могућност да се САД директније укључе у преговоре. Многи сматрају да се једино тако можи доћи до решења, јер је ЕУ, као посредник у досадашњим разговорима, исувше опхрвана унутрашњим проблемима да би могла да одлучније делује.
У идеалном свету постојала би много снажнија америчка и европска дипломатија када је реч о односима Србије и Косова. ЕУ је преузела водећу улогу и дијалогу предочавајући, између осталог, Србији да ако жели да постане њен део, мора да реши спор са Косовом и нормализује односе са њим. Тај приступ до сада није дао резултат.

Ја сам скептичан да ће се САД директније укључити у преговоре Београда и Приштине, јер, генерално говорећи, председник Трамп (Доналд, председник САД) настоји да се реши многих међународних обавеза, а не да их повећава. Његова администрација није идентификовала Балкан као један од приоритета. Фокусирана је на друга питања, пре свега настоји да се извуче из Сирије и Авганистана пре избора 2020.

Дакле, скептичан сам да ће се Трампов тим директније ангажовати и преузети водећу улогу око овог питања јер га не доживљава као приоритет. То значи да је лопта и даље у европском дворишту.

До краја године ступа на сцену нови састав Европске комисије, међу њима и комесар за спољну политику. Међутим, ЕУ је заокупљена брегзитом, миграцијама, будућношћу европских интеграција. Дакле, чак ни Европа нема превише капацитета и енергије да се позабаве овим питањем. Стога застој у дијалогу Београда и Приштине и даље остаје проблем и због тога што су страни фактори заокупљени другим питањима.

БЕСКОРИСНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ – И ЗАПАД И РУСИЈА
Кажете да је за Србију перспектива чланства у ЕУ снажан подстицај да нормализује односе са Косовом, што по многим тумачењима подразумева у најмању руку де факто признање Косова а можда и де јуре. Међутим, званични Београд није на то спреман. С друге стране, паралелно са прокламовањем интеграција у ЕУ као главни спољнополитички циљ, српске власти играју и на карту Русије, као блиске савезнице.
Спадам у оне који сматрају да знају како ће се читава ова прича завршити. А окончаће се са интеграцијом Балканском полуострва у евроатлантске институције, као и признањем Косова од стране Србије. Наравно, питање је колико ће потрајати до остварења тог циља.

Нажалост, српске власти политиком истовременог нагињања и ка Западу и ка Русији – не помажу на том путу. Русија манипулише поделама на Балкану у своју корист. Знамо да је покушала да блокира улазак Црне Горе у НАТО и споразум Атине и Скопља о имену Македоније, да експлоатише поделе у БиХ.

Међутим, на крају ће балканске државе увидети да ће њихова будућност бити много просперитетнија уколико буду интегрисане у Европу него ако остану на ветрометини. Стога је кључно када ће се појавити довољно храбро и одлучно политичко вођство да донесе тешке одлуке. Русија ће наставити да се меша, да користи етничке поделе у региону, али ће јој на крају бити сужен простор због много веће привлачности чланства у ЕУ и НАТО него нека врста сврставања уз Москву.

ПРИВЛАЧНОСТ ЕУ УПРКОС ПОПУЛИЗМУ
Нема сумње да је снажна привлачност чланства у ЕУ. Међутим, део грађана Балкана не доживљава више нереалистично као раније, после ратова 1990-их, ЕУ као институцију која ће им решити све проблеме – када у њу уђу. То се показало након грчке дужничке кризе, а на политичком плану са јачањем популизма на старом континенту. Због свега тога, пада подршка грађана на Балкану европским интеграцијама њихових држава.
Пад подршке европским интеграцијама је разумљив јер ЕУ и САД, као стожери западне демократије, посрћу под налетом популизма, што се огледа у неповерењу у демократске институције, јачању анимозитета према мигрантима, нарочито према муслиманима. Стога, многи на Балкану постављању питање да ли су ЕУ и Запад привлачни, као што су некада били.

Време ће показати да ли је овај талас нелиберализма у последњих неколико година само одступање, или „нова нормалност“. Но, да поновим, ако се суочавате са избором интеграције у Европу или да останете на „ничијој земљи“– чак иако ЕУ посрће, Британија одлази, пољска Влада постала популистичка – припадност једном од највећих светских тржишта, једном од најуспешнијих експеримената у политичкој и економској интеграцији је много привлачније него живети на политичкој и стратешкој ветрометини.

И ПРЕДСЕДНИК САД КРШИ ДЕМОКРАТСКЕ НОРМЕ
Апсолутно. Међутим, сведоци смо да је ЕУ спремна да зажмури на кршења демократских норми на Балкану, фокусирајући се на стабилност, односно стабилитократију. На пример, рачуна да ће приволети Вучића на споразум о Косову, толеришући при том његове разне недемократске потезе. Тако, парадоксално, балканске земље могу испунити техничке критеријуме и једног дана ући у ЕУ, али ће суштински остати нереформисане.
Делим вашу забринутост. Несрећна је околност да и на Западу постоје политичари који крше норме либералне демократије, обрушавају се на медије, угрожавају слободе грађана. САД и ЕУ морају да се томе супротставе. Међутим, САД су у тешкој ситуацији јер сам њихов председник не поштује довољно либерално демократске норме.

Када је реч о таквом понашању политичара на Балкану, било да су у питању Вучић или Додик, мора се томе супротставити. У сваком случају, веома забрињава тренд јачања нелиберализма.

УЛАЗАК БАЛКАНА У ЕУ НЕМИНОВАН
Рекли сте да ће на крају цео Балкан постати део евроатлантских интеграција. Када је реч о Србији и Косову, у ком контексту ће се то конкретно десити?
Политика на Балкану је и даље оптерећена етничким идентитетима и поделама. У случају БиХ, њен структурни проблем је произишао из Дејтонског споразума тако да се политика и даље води следствено етничком критеријуму, па због тога још није изникла политичка партија и институција која би превазишла националне поделе. Стога се поставља питање када ће се појавити довољно снажан подстицај за превазилажење привлачности сврставања на етничкој основи. То нико не зна, али је очито да се продужава временски рок, јер широм света, заправо, јача политика националних и верских идентитета, уместо да слаби, укључујући САД и ЕУ.

Када је реч о Балкану, споразум Грчке и Северне Македоније је важан искорак, јер показује да рационалност и спремност на компромис могу да однесу превагу. Због тога сам оптимиста да овај регион као целина на крају може да се интегрише у Европу. Србија ће нормализовати односе са Косовом, БиХ ће постати стабилна, мултиетничка држава. То је историјска путања. Нажалост, тешко је рећи када ће се то и остварити.

РАЗЛОЗИ ЗА ОПТИМИЗАМ НА БАЛКАНУ
Чињеница је да, осим имена Македоније, ниједан етнички спор на Балкану из 1990-их није решен. Истовремено, иако су формално демократије, све земље регије суштински пате од озбиљног демократског дефицита.
Слажем се са вашом оценом да регион стагнира, те да нису охрабрујући трендови када је реч о односима Србије и Косова или стању у БиХ. Међутим, ситуацију треба сагледати у ширем контексту. Можемо констатовати да је насиље на етничкој основи у великој мери спласнуло. Ратови из 1990-их припадају прошлости. То је веома охрабрујуће.

Указао бих да су у другим деловима Европе овакве етничке поделе изазивале сукобе и прогоне у дугом периоду. Због тога сам уверен да ће Балкан успети да нађе пут до крајњег одредишта. У међувремену треба радити на успостављању либерално демократског друштва у којем се национална разноликост велича, уместо да се доживљава као претња и извор раздора.

ОДЛИВ МОЗГОВА
То је историјски процес. Међутим, у стварном животу становници Балкана чекају скоро 30 година на побољшање стања, али нема неког помака. Због тога последњих година, одлазе масовно, нарочито млади, што поприма размере мирне револуције којом се драматично мења структура друштва, тако да се поставља питање ко ће остати када за пет – десет година или још касније, када Балкан успе да достигне ту крајњу тачку о којој говорите.
Да, веома је забрињавајући тренд одлива мозгова. Због тога политичке елите морају што пре да уреде своје државе на ваљани начин како би осигурали да становници желе да остану да у њима живе.

 

Аутор Драган Штављанин

 

Извор Радио Слободна Европа, 13. август 2019.