Кад немачка прикочи, Европа посрне

ЕУ не може ни да се реформише, ни да постане финансијски самоодржива. За европску „империју“ наступио је тренутак „бити или не бити”

Угледни аналитичар европске економије, Емброуз Притчард Еванс, пише:

„Немачка индустрија се нашла у најдубљем паду од светске финансијске кризе и прети да гурне економију европске локомотиве у тоталну рецесију. Ово тмурно стање приморава Европску централну банку на разматрање све ризичнијих мера. […] Утицајни Ифо институт из Минхена је изјавио да је његов индикатор пословне климе за производњу склизнуо ‘у слободни пад’ током јула, пошто закаснела штета од светских трговинских конфликата узима свој данак, а поверење вене. Све то далеко превазилази невоље аутомобилске индустрије. Преко 80 одсто немачких фабрика трпи контракције.“

Због чега? Шта се то овде дешава? Изгледа да, иако су друге чланице ЕУ некада биле највеће тржиште Немачке, сада су прва и трећа главна извозна дестинација Немачке САД и Кина. На ове две земље заједно је усмерено преко 15 одсто читаве немачке спољне трговинске активности. Преко 18 одсто робе извезене из Немачке је завршило негде у Азији. Стога овогодишње индустријске муке Немачке указују на њен екстрени фокус, односно на Америку, Кину и Азију – њене највеће трговинске партнере. И главне учеснике данашњих трговинских и технолошких ратова.

Клеменс Фуест – председник Ифо – каже: „Сви проблеми се удружују: Кина, њен растући протекционизам у свим областима, њено ометање светских ланаца снабдевања“. Али ако производне муке Немачке нису довољне саме по себи, кад се комбинују са претњом трговинског рата против Трампа – перспективе делују заиста тмурно за Европу. Веома је вероватно да ће било који стимуланс Европске централне банке (ЕЦБ) – обећан за ову јесен, пошто је Марио Драги упозорио да европска слика постаје „све гора и гора“ – изазвати бесну реакцију Трампа, односно оптужбе да ЕУ и ЕЦБ манипулишу валутом. Изгледа да односи ЕУ и Вашингтона постају кисели из мноштва разлога.

БИТКА СВИХ ПРОТИВ СВИХ
Али то није све: Обраћајући се пред немачким парламентом, Алис Вајдел – лидерка АфД – се устремила на канцеларку Меркел и Брисел због њиховог тромог решавања Брегзита (за који „она, Меркелова, сноси одређену одговорност“). Вајдел је подвукла да је „Велика Британија друга највећа економија Европе – велика као 19 најмањих чланица ЕУ заједно“. „Са економске тачке гледишта, ЕУ не спада на 27, него на 9 земаља. Пред лицем тако огромног догађаја, реакција ЕУ је на ивици патолошког порицања реалности… Требало би да се присете да су овде на коцки немачки просперитет и послови. Јасно је да је у немачком интересу да се трговина и инвестиције наставе без сметњи. Али, услед слепе лојалности, ви [Меркелова], пратите Француску, која жели да Британији ускрати приступ јединственом европском тржишту. Да, ви [Меркелова] разматрате да не дозволите Британији приступ европској економској зони, јер је Француска не жели у њој. [Саркастично] То би било превише… Превише слободне трговине, превише свежег ваздуха на тржиштима. Француска са својом пропалом индустријском политиком служи као нови нацрт за ЕУ“. (Погледајте видео овде).

Последње што је Вајделова рекла је кључно: она инсинуира да се Макрон поставља тако да баци сенку на Меркелову, односно да постаје лидер ЕУ на рачун опадајућег утицаја и кредибилитета канцеларке. Макрон намерава да наметне „пропали“ француски индустријски модел на штету Немачке, сматра Вајделова.

Алис Вајдел

Она није усамљена у овој процени. Трампу се такође не допада било какво потенцијално Макроново преузимање вођства у ЕУ, која би у том случају (скоро сасвим сигурно) постала непријатељскије оријентисана према сваком трговинском споразуму са Сједињеним Државама (посебно у области пољопривреде), јер би то отворило француску индустрију за америчку конкуренцију. Отуда Трампов контраудар (на француска вина) у знак одмазде поводом нових пореза које је Француска увела америчким компанијама – што тешко да ће значајно допринети француској државној каси. Трамп се такође укључује у битку за будућност Европе. Биће то битка свих против свих.

Велика претња за ЕУ сада извире из најмање очекиваног правца – из Америке. Ни у једном тренутку европски лидери свој пројекат нису сматрали изазовом америчкој снази. Штавише, сматрали су да напредак њихових каријера зависи од америчке подршке. Последично томе, намерно су одлучили да евро не оснивају у било каквим другим оквирима осим у сфери долара. Никада нису размотрили могућност да би Сједињене Државе могле да промене понашање. А сада се изненада ЕУ нашла изложена читавом низу санкција због везаности евра за хегемонију долара, због могућег трговинског и технолошког рата између два главна трговинска партнера, па чак и због свађе услед мењајуће одбрамбене рачунице САД. Балансирање између САД и Кине ће представљати велики изазов за Европу и њене усађене културне предиспозиције.

Вајделова такође упозорава немачки парламент да за Немачку највећа последица Брегзита неће бити само промене у извозу, него то што без Уједињеног Краљевства као чланице ЕУ, Немачка више неће имати могућност да окупи вето-мањину од 35 одсто у Европском савету. А у одсуству те способности блокирања, Немачка неће бити у стању да „заустави кризама избушене медитеранске земље и Француску од посезања за финансијама заједнице“.

СРЖ КОНСЕНЗУСА ДОВЕДЕНА У ПИТАЊЕ
Ово погађа у срж европске кризе. У Немачкој постоји консензус који је настао на искуствима трауматичнне међуратне хиперинфлације, Велике депресије из 1930-их и друштвене ерозије до које је то довело. Како би протерала ове утваре, Немачка је намерно уредила ЕУ тако да представља аутоматизовани систем фискалне „дисциплине“ – наметнуте помоћу централне банке под немачким надзором (ЕЦБ). Све то је било чврсто зашрафљено аутомативношћу (односно аутоматским стабилизационим механизмима). Са овим су се сагласиле остале европске земље (срж консензуса), јер је деловало као једини начин (макар се тако се говорило) да Немачка пристане да укотви своју барку тада стабилне „дојче марке“ у заједничку луку европског монетарног система.

Професор Пол Кругман објашњава: „Како је онда Европа успела да успостави заједничку монетарну политику ако има Европску централну банку која је експлицитно успостављена тако да свакој чланици да равноправан глас, а да се истовремено задовоље немачки захтеви за гарантованим монетарним интегритетом? Одговор је био у томе да се нови систем стави у режим аутопилота, да се програмира тако да ради оно што би Немци радили да су и даље били главни.

Прво је нова централна банка – ЕЦБ – формирана као аутономна институција, одвојена од политичких утицаја колико год је то могуће. Друго, дат јој је јасан, веома тесан мандат: стабилност цена и тачка – за остале гњецаве ствари попут запослености или раста нема никакву одговорност. Треће, први директор ЕЦБ, постављен на осмогодишњи мандат, био је неко за кога се могло гарантовати да ће бити већи Немац од самих Немаца: Вим Дуизенберг, који је управљао холандском централном банком током периода у којем се његов посао скоро у целости сводио на опонашање свега онога што би Бундесбанка учинила“.

Амерички економиста Пол Кругман одговара на питања јапанских новинара, Токио, 22. март 2016.

Кругман је превише фин да би то експлицитно саопштио, али никада није постојала заједничка политика. Била је то немачка контрола, заоденута у механизме стабилизације, осмишљена у Франкфурту. Губитак ових механизама је оно што плаши немачку елиту.

А Макрон је управо разнео франко-немачку осовину стављањем Францускиње (Лагардове) на чело ЕЦБ, самопроглашног федералисту („Ја желим Сједињене европске државе“) на место председнице Европске комисије (мисли се на Урсулу фон дер Лејен, прим. прев.) и Брегзит-јастреба на место председника Европског савета (мисли се на Шарла Мишела, прим. прев.). Макронов тријумф над Меркеловом има за циљ да сруши Немачку са трона. А казнени Брегзит не само да ће ослабити Немачку и поткресати јој гласачку моћ у Савету, него ће Макрону пружити и задовољство најуривања кажњене Британије напоље из ЕУ.

Макрон припрема терен за своју идеју чвршће централизованог управљања Европом. Али ко ће сносити трошкове те идеје? Без некадашњег нивоа немачког доприноса и без учешћа Британије као државе која је много доприносила европској каси, ЕУ неће моћи ни да се реформише (јер многе реформе захтевају промену оснивачких аката), ни да остане финансијски самоодржива.

А широко политичко незадовољство Макроновом формулом се већ крчка, како примећује Френк Ли:

СПОРАЗУМИ СУ НЕДОДИРЉИВИ
„Источноевропске земље које су изрониле из распада Совјетског Савеза су гајиле уверење да им се нуди блистав нови свет западноевропског животног стандарда, увећаних плата, високих стопа друштвене мобилности и потрошње. Нажалост, прогутали су илузију: у овом тренутку изгледа да је резултат транзиције стварање периферије са ниским примањима; граничних економија на ободима високоразвијеног европског језгра; европске верзије НАФТА-е и „макиладоре“, односно нискотехнолошких фабрика са малим платама и нискоквалификованим радницима, смештених на мексичкој страни границе између Мексика и САД“.

А не говоримо „само о Летонији“: за многе на истоку Немачке (гласачком срцу AfD-а), немачко уједињење из 1990. није било спајање једнаких, него „аншлус“ у којем је Западна Немачка преузела Источну Немачку. Разлози за источнонемачко незадовољство се могу видети свуда: источна популација се смањила за око два милиона, незапосленост је скочила, млади људи се селе у великим бројевима, а некада водећа индустријска нација Источног блока је сада лишена било какве индустрије.

Ту лежи клица кризе. Са свих страна се чује позив да се покуша нешто другачије: попут релаксирања фискалних правила која уништавају јавне услуге, или, још смелије, да се дотакне „Свети грал“ и реформише финансијско-банкарски систем.

Но, ту се крије тешкоћа: све такве иницијативе су онемогућене актуелним забрављеним споразумним системом. Чак и ако сви разматрају како да промене те споразуме, то се неће догодити. Споразуми су недодирљиви јер Немачка верује да би попуштање њене контроле над монетарним системом било исто што и отварање Пандорине кутије, након чега би поново искочиле утваре инфлације и друштвене нестабилности. Вајделова је била веома јасна поводом ове опасности.

Ради се о томе да европска „забрављеност“ потиче од система који је својевољно уклонио моћ парламентима и владама, а онда малтене сакрализовао аутомативност таквог механизма кроз споразуме који се могу мењати једино ванредним процедурама. Нико у Бриселу не види било какву шансу да се „то“ догоди – према томе Брисел звучи као покварена плоча и понавља мантру како „нема алтернативе“ (There Is No Alternative – TINA) тешњој европској интеграцији. А управо је то оно чему се европски суверенисти одлучно противе, свим средствима.

Једино би дашак долазеће рецесије у Европи и са њом повезане кризе сувереног дуга могли да продрмају Брисел из његове самозадовољне тромости и натерају га да се фокусира на управљање кризом. Како Притчард-Еванс закључује, ЕЦБ не може да спаси еврозону још једном. Штафета се преноси на политичаре – ако су способни да је носе?

Емануел Макрон и Ангела Меркел

Добродошли у нову фазу вестфалске борбе: за европску „империју“ наступио је тренутак „бити или не бити.“

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор strategic-culture.org