Швајцарски медији: Високи представник у БиХ је функција без смисла

"За разлику од својих претходника, Инцку изгледа не смета то што је његова функција постала бесмислена", пише Андреас Ернст

Као да је заборављен од света, у Босни седи један међународни „надзорник“. Швајцарски Ноје цирхер цајтунг пише о високом представнику уз оцену да су у БиХ изгледа сада готово сви спремни да окончају тај „експеримент“.

Швајцарски дневни лист Ноје цирхер цајтунгдоноси текст Андреаса Ернста о канцеларији високог представника у Босни и Херцеговини под насловом Функција без смисла:

„’Немам више воље да јашем мртвог коња’, рекао је пре десет година Мирослав Лајчак, словачки високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини. То се односило на његову функцију која му номинално даје ингеренције у политичком животу, али је већ 2009. представљала израз једне илузије – да ће добронамерне и просвећене стране дипломате да подигну на ноге Босну после рата (1992-1995). Процес је тада оптимистички описиван као ’трансформација’, која би нужно водила демократији и тржишној привреди.“

„Десет година касније још увек постоји та функција, после Лајчаковог одласка на њој је Аустријанац Валентин Инцко. Но, изгледа да Босанци полако губе стрпљење. Први пут то нису само водеће партије из делова земље под српском, односно хрватском доминацијом које захтевају укидање канцеларије. И Бошњаци (муслимани) који су високог представника дуго посматрали као гарант против покушаја отцепљивања, сада су спремне да окончају експеримент“, пише Андреас Ернст.

Аутор сматра да се то може закључити из споразума о формирању владе који је постигнут десет месеци после избора. Потом анализира историјат Канцеларије високог представника (ОХР):

„ОХР није био мртворођенче. Проистекао је из Дејтонског споразума који је новембра 1995. окончао рат, и требало је да надгледа спровођење споразума. То је зачудо добро одрађено, али је више резултат мировне воље Босанаца, него ефикасности ОХР-а. Иза те функције стоји Савет за имплементацију мира (ПИЦ) који се састоји од 55 држава и међународних организација.“

„Оно што је требало да омогући грађанима изградњу децентрализоване, мултиетничке државе, енергични и арогантни високи представници су реинтерпретирали као изградњу државе одозго. Истакнута фигура тог периода био је Британац Педи Ешдаун, који је на функцији био од 2002. до 2006.“

„Он је у великом стилу смењивао локалне политичаре и судије, стварао је декретом институције и по много чему је подсећао на колонијалног гувернера из прошлог века. Против воље непослушних, али изабраних локалних моћника покушао је да централизује земљу и да одсече политичаре од њихових извора прихода. Ешдаунов подухват у Босни је већ показивао слабост, која се нешто касније поновила на Косову. Против воље домаћих политичких елита мало се шта може урадити“.

Новинар швајцарског листа процењује да је примена „индиректне владавине“ с намером да се локални носиоци власти претворе у агенте промене – била илузија.

„Ешдаун је то морао да зна из историје сопствене земље. Он је рођен 1941. у Делхију, потомак је породице војника и колонијалних чиновника. После његовог повлачења 2006. је, нарочито код Европљана, преовладавала жеља да се ОХР укине. Ипак, на помолу је била објава независности Косова са свим компликацијама (то се десило 2008). То је налагало опрез. Тај корак је одгођен.“

„Функцију је преузео бивши немачки политичар у годинама Кристијан Шварц-Шилинг. Он је главни задатак видео у томе да се заложи за продужење мандата ОХР. А дао је оставку већ након годину и по. После интермеца са Лајчаком, у седлу се напослетку сместио Инцко. За разлику од претходника, њему изгледа не смета то што је његова функција постала бесмислена. Она се своди на састављање извештаја за ПИЦ, слање изјава за медије и повремене говоре.“

„Већ годинама се ни силе које гарантују Дејтонски споразум, ни локална јавност не интересују за високог представника. Повремено се понеки новинар згрози над буџетом ОХР-а (пет милиона евра) или над Инцковом платом, која је у почетку била 25.000 евра месечно, али је потом смањена. Аустријанац све више подсећа на меланхоличног европског конзула с почетка 19. века, којег је тако мајсторски описао босански писац Иво Андрић: изолован и резигниран, а ипак у потпуности део босанског космоса“.

Новинар Андреас Ернст сматра да се у целу ту слику добро уклапа и чињеница да грађани немају право гласа при укидању те функције: „То може да уради само Савет за имплементацију мира и, напослетку, Савет безбедности Уједињених нација. А они су тако далеко од те земље као што су већ код Андрића далеко били и султан у Истанбулу и цар у Бечу“.

 

Аутор Драгослав Дедовић

 

Насловна фотографија: Midhat Poturoviç – Anadolu Ajansı

 

Извор Дојче веле, 14. август 2019.