Дојче веле: Опет та злокобна реч – рецесија

Привреда неке земље може се и речима отерати у пропаст. Зато се увек сви нећкају да преко уста превале ту злокобну реч „рецесија“

Да, тачно је: бруто домаћи производ БДП Немачке у другом кварталу је у минусу: -0,1 одсто. Али то није разлог за панику. Политика и индустрија би требало да буду мудре, сматра уредник економске редакције ДВ Хенрик Беме.

Привреда неке земље може се и речима отерати у пропаст. Зато се увек сви нећкају да преко уста превале ту злокобну реч „рецесија“. Али ништа не користи ни да се истина игнорише. У немачкој индустрији, важној основи немачке економије, већ дуго траје пад. Све више фирми жели да смањи своју производњу током следећих месеци, а песимисти су све гласнији од оптимиста.

То има више узрока и све их већ знате: трговачки спорови пре свега, али ту је и криза аутомобилске индустрије у читавом свијету и све вероватнији брегзит без договора. На све то још је дошло и кинеско звецкање оружјем око Хонгконга. А то је већ опасно буре барута.

Зато је и бројка коју су ове среде (16. августа) објавили немачки државни статистичари из Визбадена – 0,1 одсто мањи економски волумен у другом у односу на први квартал ове године – све пре него изненађење. Наравно да је исправно претпоставити да и у текућем кварталу неће бити боље и да ће и ту бити забележен још један минус. А то онда значи да је Немачка и званично у рецесији. То су наиме у једном тренутку измислили економисти: након два квартала у минусу то је „техничка рецесија“.

САСВИМ НОРМАЛНИ РАЗВОЈ
Као што смо рекли, то ће тако и бити. Али то не би требало да буде разлог да се паничи или у да се креће у некакав активизам и позива на израду програма за „оживљавање“ привреде. Тај пад, чак и када је изазван ванредним околностима (види горе на почетку текста), потпуно је нормална појава. А поготово је нормална након тако дугог периода раста какав је Немачка доживела протекле деценије. Конјунктура тече у циклусима и то су таласи, а не линија која се од доле лево креће ка горе десно.

Зашто је такво захлађење важно? Многе фирме у Немачкој су протеклих година дословно „изгореле“ од послова. Често нису могле ни да приме све наруџбине. Постројења су била искоришћена са 90 одсто па чак и више. Поврх тога, са свих страна могао се чути вапај да нема стручне радне снаге. Сада, у времену хлађења, може се уклонити вишак капацитета који је настао у доба велике потражње и фирме могу да се припреме за нормално пословање. А у то увек спадају и поправке производних линија или набавке нове.

ТРАЖИ СЕ ЈОШ НА СТОТИНЕ ХИЉАДА РАДНИКА
И страх да ће доћи до масовног отпуштања још увек је потпун неоснован – у сваком случају у овом тренутку. Наравно да опасно звучи кад велики концерни као што су Бајер, БАСФ или Фолксваген најављују укидање на хиљаде радних места. Али немачка привреда нису велики концерни, то су пре свега на хиљаде малих и средњих предузећа. Још никада у Немачкој није толико људи имало стално радно место. И још увек стручњаци за тржиште рада тврде да има готово 1,4 милиона отворених радних места.

А онда, ту је и даље оно чаробно средство – скраћено радно време. У таквом случају Завод за запошљавање током одређеног периода преузима наставак исплате плата. Тако се избегавају откази, а стручњаци остају у предузећу. Ако опет почну да стижу наруџбине, фирма може одмах да се прихвати посла.

Тренутно је у Заводу за запошљавање око 50.000 захтева за помоћ по питању скраћеног радног времена. Требало би се сетити: 2009, у години након кризе која је погодила читав свет и кад се немачка привреда смањила за пет процената, било је скоро милион и по таквих захтева. Тада је то веома помогло и отпуштања није било. Механизам функционише – и зато помало звучи као предизборна кампања кад социјалдемократски министар рада управо сада обилази земљу с новим идејама за скраћено радно време.

НИКАКАВ „КОНЈУКТУРНИ“, ВЕЋ ИНВЕСТИЦИОНИ ПАКЕТ
Оно што би заиста било потребно јесте хитно пореско растерећење запослених. Јер минус у индустријској производњи би имао много теже последице да приватна потрошња (другим речима: нека људи троше!) није била и јесте велики ослонац. Сада, кад ове лоше вести из привреде људе нагоне да буду опрезнији са својим новчаником, а предузећа се нећкају с новим инвестицијама, можда би и министар финансија морао да одреши кесу. „Позитивна нула“ у државном буџету није потребна никоме. Потребни су подстицаји за инвестиције и куповину. Немачка још увек опасно отеже са гигантским инвестицијама у инфраструктуру, а то јој је горко потребно.

Могу се само поздравити предлози какве је дао угледни економиста Михаел Хитер. Он предлаже оснивање такозваног „Немачког фонда“, тешког 450 милијарди евра с роком исплате од десет година. Он би се финансирао државним обвезницама које Немачкој централној банци дословно отимају из руку и за које у међувремену чак и плаћају да би уопште могли да их купе.

Тај новац би требало уложити у саобраћај, у брзи интернет, у станове, образовање и у –пазите сад – заштиту климе! Ту би за сваког било понешто. Једино се бојим да за тако нешто имамо погрешну владу.

 

Аутор Хенрик Беме

 

Извор Дојче веле, 15. август 2019.